Dok sam se pripremao za ovaj intervju, pročitao sam sve prethodne koje je pisac, Uroš Timić, imao. Iznenadio sam se, ne sličnim, već istim pogledima na mnoga pitanja u vezi umetnosti, pisanja i književnosti uopšteno, koje moja malenkost deli sa ovim autorom, koji je poslednjih godina na književnoj sceni Srbije zauzeo zapaženo i sasvim zasluženo mesto.
Imajući u vidu da ime Uroša Timića više nije nepoznato čitaocima, jer iza njega stoje tri kvalitetne knjige, u ovom razgovoru neću se zadržati na činjenici da je Uroš pre par godina pobedio na literarnom konkursu „Literarni Onlajn Inkubator“, niti ću spomenuti da je završio bibliotekarstvo i informatiku na Filološkom fakultetu. Takođe neću napomenuti da je član udruženja „Mladi dolaze“, koje je podržano od strane Udruženja književnika Srbije. Naravno, neću se zadržati ni na nagradi „Duško Trifunović“, kojom je nagrađen za kratke priče. Niti ću reći da sada radi u Narodnoj biblioteci Smederevo. Zapravo ima mnogo toga o čemu ga neću pitati. To nije potrebno, jer umesto nagrada, priznanja i diploma, Uroša Timića kao pisca najbolje predstavljaju njegova dela. I, naravno, čitaoci. Oni su presudni. Bez njih su sve nagrade uzaludne, a mišljenja onih koji su pročitali njegove knjige pokazuju, da je Uroš Timić autor koji je u domaćoj književnosti iza sebe već ostavio dubok trag. Navešću samo par takvih mišljenja:
„Kada autor svojim delom uspe da izazove jezu u vama, natera vas da drzite knjigu toliko blizu da je ona jedina stvar koju mozete videti, jer se plasite da pogledate bilo gde sa strane, tada to delo mozete nazvati izuzetnim hororom.“
„Ušla sam u ovu knjigu bez očekivanja, na početku dobila utisak da ću čitati horor knjigu o paranormalnom, a dobila sam oči pune suza na kraju, zbog ove predivne priče o religiji, spoznaji Boga u nama, spoznaji nas samih, mirenju sa bolom i razumevanju teških sudbina ljudi.“
Iz ovih par utisaka možete zaključiti da Uroševe knjige „Osmi život“, „Četrdeset dana“ i „Reptil“ na izuzetno živopisan način obrađuju naše realne i nadrealne strahove, onostrane pojave i verovanja, i, što je možda najteže predstaviti u književnom delu, tamnu stranu ljudske psihe, što oko Uroša, kao pisca, stvara oreol svojevrsnog Princa tame.
Hronike Helma: Pre nego što pređemo na pitanja o tvojoj novoj knjizi, da se podsetimo prethodnih. „Osmi Život“ je tvoj prvi roman. Od njegovog objavljivanja proteklo je nekoliko godina. Kako bi sa ove vremenske distance predstavio svoj prvenac?
Uroš Timić: Baš sam pre neki dan razmišljao o tome, da je pisanje „Osmog života“ počelo pre okruglo 10 godina i ostao šokiran pred samim sobom. Davne 2010. započeo sam tu priču sa svojih 19 godina, zatim sam ostavio to prvo poglavlje, koje je čekalo tri godine da bude završeno i još dve da bude objavljeno, tako je „Osmi život“ ugledao svetlost dana 2015. godine. I dalje ga ljudi komentarišu, čitaju, kupuju… Nemam utisak da je prošlo toliko godina, niti da još dva romana i sijaset objavljenih priča leže iza toga.
To je debitantski roman i kao takvog, iz ove perspektive, možda bih ga menjao, možda i ne bi. Roman koji je pun te početne energije, zapleta i rapleta, težnje da se fascinira čitalac (što po mnogo čemu i uspeva), ali kada se sve sumira, to vam je kao prvo dete. Savršeno!
I još mogu da dodam da će „Osmi život“ ove godine doživeti svoju dramsku adaptaciju, te će ljudi uskoro moći da ga gledaju u pozorištu. Zoran Rakić, reditelj Teatra 5, zaslužan je za ovaj projekat kojem se neizmerno radujem. Otprilike u maju se očekuje premijera, tačan datum za sada ne znam. Biće turneja po Srbiji, a od septembra će predstava biti na redovnom repertoaru teatra.
Hronike Helma: Nakon Osmog života čitaocima si pružio priliku da uživaju u „Četrdeset dana“, u jezivim pričama za koje je jedan moj prijatelj rekao: „Ko nije pročitao Uroševe priče ili proveo noć na Homolju, taj ne zna šta je strah. Šta o knjizi kaže njen autor?
Uroš Timić: Koji je to prijatelj, moram da ga častim pićem!
Što se Homolja tiče, verujem da je mislio na priču „Koliba straha“ koja je izašla u zbirci priča „Čuvari Zlatnog runa 2“, ali „Četrdeset dana“ ima mnogo toga zajedničkog sa ovom zbirkom, jer se takođe zasniva na našim verovanjima i folklornoj fantastici, s’ tim što sam se ja više osvrnuo na religijsku stranu svega, te je ceo roman dobio mnogo veću dozu horora nego što sam to ja, isprva, hteo.
Paradoksalno, ovaj roman je jedini od sva tri, za koji kažem da je pomalo autobiografski. Zasnovan je na istinitom događaju i gradio sam glavnog junaka po nekim svojim razmišljanjima. Naravno, ima i dosta razlika između nas dvojice, ali eto, to je jedini junak za kojeg bez dvoumljenja kažem da mi je najsličniji.
Šta još da dodam? Religijski triler, pomalo (više) horor, drama, porodična tragedija… Najviše volim da ubacim pridev „gotički“ roman, jer odišem tim duhom starih, gotičkih horora. Publika ga ili obožava ili ga vrati uz komentare da je previše morbidan… Taj „morbidni“ deo je onaj deo koji je istinit. I ovaj roman ima posebno mesto i uvek će imati posebno mesto u mom životu.
Hronike Helma: „Reptil“ je treća knjiga koju si napisao…
Uroš Timić: Jeste. Poputno neplanirano. Spremao sam, a i dalje spremam, građu za jedan roman (neću reći koji po redu jer je trebalo da bude treći, a kako stvari stoje neće biti ni četvrti po redu) i u jednom trenutku je došlo do jedne rasprave na mojoj fejsbuk stranici oko korišćenja vulgarizama i psovki u romanima. Tada sam odlučio da napišem roman o zlom čoveku koji je trebalo da se zove „Manipulator“. Kako se radnja odvijala, promenio sam i naslov romana, jer sam morao neke scene i situacije da opravdam valjanim naslovom te je roman dobio naslov „Reptil“. Inače, „Četrdeset dana“ je za sada jedini roman kojem nisam menjao ime. „Osmi život“ je sve vreme tokom pisanja, pa i kad je završen, nosio naslov „Božanstveno proklet“. Tek kada sam ga završio, pročitao više puta i prepavio pojedine stvari, roman je dobio naslov „Osmi život“.
Hronike Helma: U Reptilu si nas odveo u tamu koja postoji u svima nama, mada je mnogi nisu svesni. Dok piše, dobar pisac, a ti to jesi, proživljava sve dogodovštine i sva osećanja svojih likova. Otkuda hrabrost i volja da zaroniš u tamnu stranu ljudske psihe, u pakao koji svako od nas nosi negde duboko u sebi? I otkuda uverenje da u tom ponoru nećeš ostati zarobljen?
Uroš Timić: Pa… Svi smo nekada bili na toj „mračnoj strani“ i ko kaže drugačije (pa makar se to odnosilo i na bivstvovanje na toj strani u mislima), laže! Nemam problem da pišem takve stvari, nemam problem ni da zamislim sebe u tim situacjama, jer bez imalo muke mogu da se vratim svetloj strani i realnosti. Štaviše, putovanje u taj svet, jednom u godinu dana, možda bi pojedinim ljudima prijalo. Očigledno je da se neki sa tom mračnom stranom nose bolje od drugih, pa ti drugi ispoljavaju tamu u sebi raznoraznim kompleksima i frustracijama. Ja sam samo napisao roman o osobi koja svaki svoj… poriv, želju, porok… ostvari odmah. Šta se sa takvim osobama dešava, objašnjeno je (po mojim shvatanjima) u romanu, a šta se dešava u realnosti – nažalost, verovatno ništa loše.
Hronike Helma: Tvoje knjige, „Osmi život“ i „Četrdeset dana“, imaju reputaciju da su previše brze i nabijene akcijom. Da li si takav tempo održao u Reptilu?
Uroš Timić: Auh… Ako su ta dva romana previše brza, onda „Reptil“ bolje da se ne čita. Ja ne volim odugovlačenja, puno opisa, puno besmisla… Ne volim kada neko pokušava da kopira klasike dvadesetog veka, mahom to nikome ne uspeva. Moje knjige su žanrovske, kao takve su brze, jesu nabijene akcijom, jedno se još niije završilo, počelo je drugo i verujem da ću nastaviti da pišem tako. Ko piše da bi se dopao drugima, bolje da ne piše, jer se uglavnom to i vidi. Ja ne pišem da bih se dodvoravao čitaocima, pišem onako kako želim i mislim da ljudi to prepoznaju. Jedan od većih komplimenata, koje sam dobio, jeste da su mi dela originalna i da se vidi da ne kopiram druge autore.
Hronike Helma: Tvoje knjige su praćene trejlerima. Takođe sam primetio da su književne promocije, koje si imao u mnogim gradovima, ispraćene video projekcijom. Takođe imaš svoj kanal na You tube. To dokazuje da spadaš u red modernih pisaca, koji shvataju značaj multimedijalnog predstavljanja. Međutim, nisi se zadržao samo na video snimcima. Po jednoj od tvojih knjiga napravljena je pozorišna predstava…
Uroš Timić: Da, malo pre sam spomenuo tu predstavu koja je u toku. I te kako shvatam značaj modernih medija jer, okreni obrni, možemo mi da pričamo šta želimo, džabe mi pišemo ako to ne dopre do ljudi. Mislim, „dopre“ u bukvalnom smislu. Ljudi moraju na neki način da budu obavešteni da je vaš roman u prodaji, u bibliotekama, da imate promociju itd. Kako smo debelo zagazili u dvadeset i prvi vek, tako taj vek moramo da pratimo. Nije više dovoljno samo napisati knjigu, kao što nije dovoljno ni da „samo“ dobro pevaš ili dobro glumiš… Potrebno je mnogo više stvari, dobra reklama, komunikacija sa (u našem slučaju) čitaocima, predstavljanje tog romana na što bolji način, okupiranje pažnje publike… A kako su novine i televizija veoma „zainteresovani“ da predstavljaju književnike, nama ne preostaje ništa drugo nego da to radimo sami na promocijama, na Sajmu, na društvenim rmežama i gde god nam je zgodno… Otuda i taj YouTube kanal koji sam započeo prošle godine, ali ne znam da li ću nastaviti da se bavim time.
Hronike Helma: Osim knjiga, pišeš priče. Jednu od njih, „Kolač baba Smilje“, pročitao sam pre par godina. U to vreme još uvek nisam čuo za tebe. Sećam se da sam bio u veselom raspoloženju kada sam počeo da čitam priču, a završio sam sa knedlom u grlu. Brže–bolje izašao sam sa stranice, jer sam znao da ću, budem li o njoj razmišljao, sigurno zaplakati. Otkuda ideja da se napiše takva priča?
Uroš Timić: U kojem god smeru da se okrenete, leže dobre priče. Neispričane priče koje zaslužuju svoje mesto u štampanoj formi. Ta priča je objavljena u magazinu „Mons Aureus“ i uglavnom je ljudi završe sa suzama u očima. Naravno, ne bih da dodajem sada još suza, ali priča je u potpunosti zasnovana na istinitim događajima. Hajde da kažemo da sam jedan od komšija baba Smilje, kojima je poklonila kolač.
Hronike Helma: Baš kako bi trebalo, ti su u neprestanoj interakciji sa čitaocima. Osim profila na facebook-u https://www.facebook.com/yrosh.timic
Instagramu @timicuros
Kanala na You tube https://www.youtube.com/user/ukifantasti
Imaš sajt https://urostimic.com/
Sve to govori da si ozbiljan autor, koji posvećuje veliku pažnju čitaocima. Ipak, ostaje pitanje, kako postižeš da budeš svuda, ako se u obzir uzmu svakodnevne obaveze i pisanje?
Uroš Timić: Nekada mi stvarno bude previše. Pored svega navedenog, moram da napomenem da sam jedan od glavnih organizatora manifestacije Bloger fest… Ako nekoga zanima šta je u pitanju, neka pogleda društvene mreže „Bloger fest“. Elem, da… Pa, strast prema svemu tome je više nego neophodna, da bi se sav taj tempo ispratio. Pored čitalaca, treba iskomunicirati sa blogerima, poslati knjige na odgovarajuće adrese, držati promocije… a da se sve to radi sa dovoljnom dozom energije, da ne opadnete kao autor u očima publike. Pogotovo kada ste autor koji ima (tek) dvadeset i osam (uskoro dvadeset i devet) godina. I sve bi to bilo okej da ja nemam svoj regularni posao. Eto, ljudi posle posla dođu kući, ručaju, odmaraju, gledaju Tv… Ja nastavljam sa radom. Kako to sve rezultira? Tako što ću uskoro morati da počnem da pokrivam podočnjake.
Vođenje društvenih mreža mi najlakše pada, promocije držim sa uživanjem, jer sada znam da na njih dolaze ljudi koji već vole moje knjige, te komuniciram sa njima kao sa prijateljima, najteže mi pada kada nekog moram da odbijem za nešto jer jednostavno nemam vremena, ne živim u Beogradu i ne mogu sva dešavanja da ispratim.
Hronike Helma: Osim knjiga i priča, pišeš blogove. Kakva su tvoja iskustva na polju blogerstva i koliko je ta aktivnost kod nas raširena?
Uroš Timić: Pa eto, malo pre spomenuh i taj Bloger fest. Dakle, kao jedan od osnivača, trebalo bi da znam dosta o tome. Blog je već sada dosta promenio svoju formu, ljude, kao što sam malo pre govorio, prosto ne može da zasiti samo pisana reč, mora da postoji (pogotovo ako govorimo o blogu) materijal u vidu slika ili videa. Tako da su jutjuberi, naravno, preuzeli primat u odnosu na blogere, a blogeri su se prebacili sa bloga (platforme blogespot ili wordpress) na instagram, tako da i na našem festivalu mahom gostuju insta-blogeri jer ova društvena mreža dozvoljava sada kako slike, tako i kraće video materijale, dovoljno teksta, brže funkcionisanje i bržu komunikaciju sa pratiocima itd. Što se samih kategorija tiče, eto, raduje me da je najviše interesovanja među blogerima – interesovanje za book blogere. Taj deo manifestacije je prošle godine nekako i bio najupečatljiviji. Pisana reč valjda ostaje pisana reč, te se book blogeri teže prebacuju na YouTube ili na neku drugu platformu…
Hronike Helma: Dok si išao u školu, nastavnica ti je rekla da u pisanju imaš specifičan stil. Istovremeno te je posavetovala da vodiš računa, jer se on možda neće dopasti svima. Očigledno je nisi poslušao, jer si jednom prilikom izjavio da je pisanje umetnost, a umetnost ne sme da ima šablon ili pravilnik, već bi trebalo da ispuni svoju svrhu, a to je uživanje. Koliko je i da li je, po tvom mišljenju, naša književna scena hendikepirana zbog raznih, neprirodno nametnutih ograničenja?
Uroš Timić: Previše hendikepirana. Malo pre sam rekao, da ko piše da bi se dodvoravao ili dopao drugima, neka se batali pisanja. Čitaoci to prepoznaju i mnogo je onih koji žele da kopiraju svetske, kao što rekoh, klasike ili moderne klasike ili svetsku beletristiku. To je sumanuto jer – te knjige već postoje. Ako želimo da se bavimo bilo kojim vidom umetnosti – prvenstveno treba duboko da prodremo u sebe, svoje misli, maštu, skrivene želje, osećanja, snove… Da pišemo ono što umemo, ono što nas zanima, o čemu mislimo i sanjamo, da pišemo sa težnjom da nas drugi dožive, razumeju i zavole, a ne da bismo nekome uzeli 500 dinara, jer će kupiti našu knjigu, jer je „domaća Danijel Stil“ ili „domaći Stiven King“. Budite vi samo „domaći“ bez ostatka rečenice.
Hronike Helma: Koje su tvoje tri omiljene knjige?
Uroš Timić: Rogovi / Džoa Hila,
Nevidljivi sati / Dejvida Mičela,
Majstor i Margarita / Bulgakov
Hronike Helma: Omiljeni film i serija?
Uroš Timić: Hajde ovde ću navesti serijal o Hariju Poteru, pošto su mi to bile omiljene knjige detinjstva, ali sada jednostavno ne mogu da navedem njih kao omiljene, te neka bude da mi je to omiljeni film. Mada, obožavam filmove „Sati“, „Neprilagođena“, „Opasni umovi“… ima ih sada već dosta. Volim gotičke horore, takođe i u formi filma. Baš sam sinoć odgledao „Grimizni vrh“. Odličan!
Serija: „Ukleta kuća na brdu“! Serija je rađena po knjizi Širli Džekson, a postoji i film koji se dosta razlikuje od serije i koji više prati knjigu od serije. Serija je… Pa da mi je neko dao papir i olovku i rekao: „Napiši najbolju horor priču ikada“, to bi bio scenaro za seriju „Ukleta kuća na brdu“.
Hronike Helma: Opet ću upotrebiti jednu tvoju staru izjavu. Ne mogu da se suzdržim od toga, jer osim istih stavova u vezi sa umetnošću delimo sklonost prema istoj aktivnosti. Naime, takođe si, jednom prilikom, izjavio da voliš da kuvaš. Koja jela najviše voliš da spremaš?
Uroš Timić: Ja, da ne treniram, imao bih minimum 150 kila čiste masnoće. Često razmišljam o tome koliko volim da jedem i koliko često jedem… Naravno, u skladu sa tim, volim i da kuvam. Najviše volim da spremam italijanska jela – paste, tortilje itd. Još uvek nisam naučio da pravim lazanje, ali naučiću!
Hronike Helma: Smisao života je biti srećan. Opet tvoje reči. U kojoj meri si dostigao smisao života?
Uroš Timić: Da, ovo je, čini mi se, citat iz „Četrdeset dana“. Slagao bih, kada bih rekao da sam dostigao. U smislu ostvarenja nekih snova kada je karijera u pitanju – da, ali ostaje još dosta toga što nisam ostvario, tako da ne mogu sasvim da kažem da sam dostigao smisao života. Srećan sam kada ostvarim neki svoj cilj, ali još uvek ih imam previše neostvarenih.
Hronike Helma: Tebe neću pitati, kakav bi savet mogao dati novim, neobjavljivanim autorima, jer čitaoci i autori odgovor na to pitanje mogu da čuju na tvom You tube kanalu. Umesto toga, pitaću te o planovima koje imaš na polju književnosti. O tome sam mnogo čuo, ponešto je kontradiktorno. Naime, čuo sam da ćeš nakon objavljivanja „Reptila“ prestati da se baviš književnošću. Lično ne verujem da će tako biti, makar ti zaista nameravao da tako uradiš, jer ti to neće dozvoliti inspirativna moć koju imaš. Takođe sam čuo da ćeš objaviti knjigu fantastike, koja će imati dva toma. Uz to, čuo sam da nameravaš da napišeš postapokaliptičan SF roman. I još sam čuo da ćeš objaviti zbirku gotičkih priča, koje će biti posvećene Edgaru Alanu Pou. Šta je od navedenog istina? Kakvi su tvoji planovi na polju književnosti?
Uroš Timić: Pa sve ja to jesam izjavljivao. Mislim, logično je da pisci nisu sasvim normalni jer bi onda bili dosadni. Ja ću i prestati da pišem i objaviću postapokaliptični SF roman u dva toma i posvetiću zbirku priča Edgaru Alanu Pou, a objaviću i zbirku poezije!
Šalu na stranu, taj SF roman je ta knjiga u dva toma, dakle tu se radi o istom delu i rekao sam da je to bilo u planu još pre „Reptila“ i da me čeka gomila materijala na tu temu koji moram da pročitam da bih se upustio u koštac sa time.
Dosta horor priča je već spremljeno za zbirku posvećenu Edgaru Alanu Pou, ali i to je ostalo na čekanju.
Tako da je moj krajnji zaključak da više ne izjavljujem ništa na tu temu jer ni sam ne znam šta je sledeće. Najverovatnije je nešto što nema veze sa ovime što sam do sada najavljivao. Trebalo bi da u štampanoj verziji objavim priče „Paklena rapsodija“ koje se već nalaze na platformi „Bookmate“, tako da će to verovatno biti sledeće.
Hronike Helma: Uroše, bilo mi je zadovoljstvo uraditi ovaj intervju. Znam da se nismo dotakli mnogih tema koje bi našim čitaocima bile zanimljive, te se nadam da ćemo u budućnosti imati priliku da ponovimo druženje. Želim ti mnogo uspeha u daljem radu i, zapravo, uveren sam da tvoj veliki uspeh nije samo moja želja već budućnost koja te čeka.
Uroš Timić: Hvala i Vama, pitanja su bila veoma inspirativna i takođe se nadam da ćemo se još družiti. Hvala na divnim željama. Svako dobro i vama i vašim čitaocima!
