Za pisca je najveće priznanje kada čitaoci od njega očekuju da napiše neko novo delo ili nastavak već postojećeg.
Poput onih staraca u Mapet šou, kojima ništa ne može da promakne dok sede na balkonu i komentarišu sve što vide, tako sam i ja šestareći internetom primetio da Milica Milanović, autorka romana „Pomračenje plavog meseca“, takvo priznanje dobija veoma često.
Naravno da sam odmah napravio mentalnu zabelešku da sa autorkom uradim intervju ukoliko bude raspoložena. Nedugo potom, a igrom slučaja, preko zajedničkog prijatelja stupio sam u kontakt sa Milicom Milanović, koja će, sudeći po reakcijama čitalaca koji su pročitali njen roman, ostaviti veliki trag u domaćoj fantastici.
Osim uspešne književne karijere koja je pred njom, posebno zadovoljstvo u stvaranju intervjua sa Milicom pronašao sam u činjenici da ova autorka po godinama pripada mlađoj generaciji naših pisaca fantastike, dakle onoj generaciji koja na našem prostoru predstavlja budućnost ovog toliko nam omiljenog žanra.
Hronike Helma: Milice, na početku bih želeo da ti se zahvalim na ukazanoj prilici da uradimo ovaj intervju. Takođe bih, pre nego što pređemo na razgovor o tvom romanu, napomenuo da književnost nije jedina umetnost u kojoj si pokazala nadarenost. Ti si završila muzičku školu. U toku školovanja, a čini mi se i nakon završetka, imala si koncerte.
Na you tube imaš svoj kanal
na kome čitaoci ovog intervjua mogu uživati u tvom umetničkom talentu koji nije u tesnoj vezi sa književnošću. Verujem da bi bilo zanimljivo da nešto kažeš o toj strani tvoje nadarenosti.
Milica Milanović: Oduvek sam želela da budem muzičar. To je verovatno jedna od prvih stvari koje sam otkrila o sebi. Muzika, a posebno operska muzika, je moja najveća ljubav. Tu se osećam najbolje, na svom. Iako sam vrlo rano shvatila da želim da budem pevačica, nisam uvek znala da želim da budem baš operska pevačica. Ali kada sam je jednom otkrila, zaljubila sam se u operu na prvo slušanje i vrlo brzo sam shvatila da upravo time želim da se bavim.
Sećam se da sam u vrtiću važila za najbolju pevačicu i da su svi znali da volim da pevam. Kada sam krenula u osnovnu školu poželela sam da sviram violinu, ali zbog životnih okolnosti nikada nisam dobila priliku za to. Umesto toga sam nekoliko godina kasnije krenula na privatne časove gitare. Kako sam odrastala, tako je rasla i moja ljubav prema muzici. Kao što sam pomenula, nisam od samog početka bila usmerena na operu i gotovo ništa nisam ni znala o njoj.
Prvo usmeravanje na klasičnu muziku sam imala u šestom razredu osnovne škole. Pevala sam u horu pod rukovodstvom jedne divne nastavnice, koja je mnogo uticala da se dodatno zainteresujem za pevanje, najpre horsko, a to je potom vodilo ka solističkom. Na njen predlog sam upisala gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj” u Novom Sadu, isključivo zbog hora, i nastavila sa upoznavanjem muzike.
Već na prvoj godini sam na horu upoznala drugaricu, koja me je “nagovorila” da odem na prijemni za solo-pevanje. Tako je sve krenulo. Upisala sam nižu muzičku školu za solo-pevanje, a odmah potom i srednju, koju sam prošle godine završila.
Sada nastavljam dalje sa usavršavanjem. Najvažnije za pevača je da peva, pa gde god to bilo. Svaki dan otkrivam nešto novo. Svako slušanje i svako izvođenje je drugačije. Ne postoje dva ista glasa na svetu, to je jedna od lepota ove umetnosti. Svaki glas je jedinstven instrument. Zbog toga, ali i zbog ličnosti pevača, svako će drugačije izvesti određenu ulogu ili numeru. To je čitav jedan svet. Volim nastupe, scenu, publiku, a pre svega volim samu muziku.
Muzika je uvek tu.
Hronike Helma: Kako se jedan tako vrsni glas našao u književnosti? I zašto baš fantastika?
Milica Milanović: Ideja da napišem knjigu je nastala kad sam imala 12-13 godina. Želja se javila sama od sebe, ne sećam se čime je bila podstaknuta. Znam samo da je bila tu. Tad sam krenula da pišem neku priču, nazovimo – roman, i skoro sam je doterala do kraja. Naravno, to nije bilo ništa ozbiljno, samo ubijanje dosade, ali sam uživala u samom procesu.
Moj prvi ozbiljan susret sa pisanjem se javio u srednjoj školi kada sam počela da pišem kratke priče. Mašte sam oduvek imala, ali sam onda počela da je uobličavam i usmeravam. U tom periodu mi se ponovo javila želja da napišem knjigu. Mnogi me pitaju odakle mi ideja za svet, za sve detalje i čitav roman uopšte.
Radi se o tome da se ideja javi u sekundi, tek tako, ali od nas zavisi da li ćemo tu ideju proceniti kao zanimljivu, vrednu pažnje, da li ćemo joj se posvetiti i da li ćemo je razvijati. Tako je bilo i sa Pomračenjem plavog meseca. Ideja se rodila još 2013. godine, ali sam tek tri godine kasnije odlučila da joj se u potpunosti posvetim. U prvom javljanju sam zapisala pet poglavlja, koja su izgledala sasvim drugačije nego što izgledaju sada, ali tih pet poglavlja je bilo dovoljno da se podsetim uopštene zamisli. Iskopala sam sve beleške koje sam tada zapisala i krenula da se bavim pričom, da osmišljavam i da pišem dalje.
Sve to se dešavalo dok sam završavala prvu godinu Psihologije, koja je bila pravi šok za mene. Kad sam se konačno dočepala leta, čitala sam sve što mi je padalo pod ruku. Tako sam nakon čitanja jednog YA distopijskog romana bila vrlo nezadovoljna krajem i porukama koje su bile poslate. Želela sam da preduzmem nešto po tom pitanju i jedino što mi je padalo na pamet, bilo je da napišem nešto svoje, onako kako ja mislim da treba. Tako sam se setila ideje za roman i bez ikakve provere i ponovnog čitanja poslala sam drugarici da pročita spomenutih pet poglavlja.
Ona se oduševila i pitala da li ima još.
Prvu verziju romana sam imala nakon godinu i nekoliko meseci intenzivnog rada. Tada sam još mislila da je to konačna verzija, da nema potrebe da se išta menja i dorađuje, ali sam ipak želela da dobijem i potvrdu od čitalaca. Pronalazila sam ljude koji su bili voljni da ga pročitaju i dobijala nekada iste, a nekada različite komentare. Svi su mi rekli, a to mi je bilo najvažnije, da ih je knjiga vukla da nastave sa čitanjem i da im je bilo jako zanimljivo.
Ipak, neki od njih su imali sugestije i kritike da bi na romanu još trebalo raditi. Kad sam sela i pročitala njihova zapažanja, shvatila sam da su bili u pravu i posle nekog vremena je nastala druga, dorađena verzija, a postupak traženja čitalaca je bio isti kao i prvi put. To je potrajalo sve dok nisam upoznala svoju urednicu, koja mi je pomogla da dođem do finalne verzije.
A zašto baš fantastika? Generalno volim svetove „iza one strane magije” što kaže moja drugarica. Volim da igram kompjuterske igrice, posebno one sa novim svetovima. Sve je to uticalo. Na ovaj način sam mogla da stvorim svet po sopstvenom izboru, da sama krojim pravila koja tamo vladaju. Nije moralo da bude bilo kakvog prilagođavanja već postojećim normama. Dopala mi se neograničena sloboda koju sam samoj sebi dodelila.
Hronike Helma: „Pomračenje plavog meseca“ je tvoja prva knjiga. Da li si pre pisanja spomenutog romana imala neke neobjavljene radove. Pesme, priče, rukopise…?
Milica Milanović: Jesam. Napisala sam nekoliko kratkih priča, ali nijedna nije iz oblasti fantastike. Ne fokusiram se na sam žanr. Pišem o onome što mislim da je važno, pa na koju god stranu me odvede. Svakako se mnogo više pronalazim u prozi, iako sam se okušala i u poeziji. Takođe sam napisala i nekoliko eseja. Započinjala sam i druge romane. Neki od njih će dočekati da budu završeni, neki neće. Svaka napisana reč je u svojstvu razvoja pisca i shodno tome nema protraćenog vremena pa sve i da delo ostane neobjavljeno.
Hronike Helma: Dok si pisala „Pomračenje plavog meseca“ osmislila si ceo jedan svet. Kojim bi rečima stvaralac Akvalonije, Mesečevih Sestara, Braće Sunca, raznih bića, predela i legendi opisao tu čudesnu i opasnu zemlju? Ili drugim rečima, kako bi ti, kao autorka, predstavila svoju knjigu?
Milica Milanović: „Pomračenje plavog meseca” svakako jeste priča o novom svetu, ali ne mislim da je na tome jedini akcenat. Želela sam da pokrenem neke teme koje smatram vrednim razmatranja i razmišljanja. Rekla bih da je to roman sa najvećim fokusom na unutrašnje borbe, na odnose među likovima, na priču o slobodi, izborima i odgovornostima. Roman ujedno provocira već postojeća uverenja, filozofije i stereotipe. Sve što je napisano, napisano je namerno. Nema nikakve slučajnosti, a ono na šta nije odgovoreno u ovom romanu biće u sledećem, s tim što će se sigurno otvoriti još mnoga pitanja. Meni su poruke i pouke vrlo važne. Koliko eksplicitne, toliko i one skrivene. Novi svet je stvoren i mogućnosti za njegovu dalju gradnju su neograničene. To je svakako jedna od lepota. Čitaoci će moći da nastave da ga ispituju i kroz sledeći roman, uz diskutovanje novih tema, a vrlo je moguće da ću napisati još priča iz Akvalonije.
Iako je fantastika, u romanu se provlače i mnoge sasvim moguće i realne situacije i odnosi. Ukoliko čitaoci očekuju fizičke okršaje (postoje i oni) na svakom koraku i nisu zainteresovani da prate razvoje odnosa, da istražuju osećanja i razmišljanja glavne junakinje, da posmatraju njenu, ali i promenu drugih likova, onda ova knjiga možda ipak nije za njih. To ne znači da ne treba da je pročitaju, već samo da prilagode svoja očekivanja. Kao psihologu, meni je mnogo zanimljivije da pišem o unutrašnjim borbama kroz koje ljudi prolaze. Možda je interesantno pomenuti i to da su čitaoci koji inače ne vole fantastiku uživali u „Pomračenju plavog meseca”, verovatno zbog svega navedenog. Sve zavisi kome je šta važno u knjizi.
Napomenula bih da je knjiga prilagođena i mlađim uzrastima, koliko i starijim. Svi mogu da uživaju u njoj i sigurno će je svako videti na drugačiji način. Ja sam napisala kako sam mislila da treba, ali tumačenja čitaoca su izvan moje moći.
Hronike Helma: Koji predeo na našoj planeti najviše liči na tebi najomiljenije mesto u Akvaloniji?
Milica Milanović: Ovo je divno pitanje! Moj omiljeni predeo je Loiho, samostalni grad-država na teritoriji Akvalonije, ali istovremeno odvojen od nje. Loiho ima drugačija pravila, ne može ga svako pronaći i niko nepozvan i neželjen ne može da uđe u njega. On ima svoje ljude, svog vladara i drži se po strani u ratu protiv Zlih sila. Loiho je u stvari idealno mesto. Tamo su svi prihvatajući, iskreni, vredni i odvažni. Prava utopija. Bogat je prelepom prirodom, a zalazak sunca nigde nije tako lep. Nisam ga stvarala po modelu nekog viđenog predela u našem svetu, ali ako bi trebalo da ga uporedim sa nekim, rekla bih da liči na najlepše livade i šume, prepune zelenila i šarenog, mirisnog cveća. Najdominantnije cveće u sadašnjem Loihu je lavanda, a to je ujedno i najrasprostranjeniji miris. Poreklo toga ide do sadašnje, 37. padiše Loiha – Lorekse, ali zašto je lavanda njeno najdraže cveće neću otkrivati.
Što se tiče naseljenog dela, on je izuzetno sređen, uređen, održavan i čist. Nećete naći nikakvo smeće na ulicama, nijednu ruševinu, niti napuštenu kuću. Nema zaboravljenih ćoškova, niti nebezbednih delova. Kao što rekoh, prava utopija.
Hronike Helma: Akvalonija ima svoj grb i glavni grad. Kako izgleda glavni grad, kako grb i koja je njegova simbolika?
Milica Milanović: Kada je rat protiv Zlih sila tek počeo, Akvan se neko vreme dobro držao. Svi vladari su se se trudili da zamaskiraju ruiniranost cele zemlje sređenošću prestonice.
Međutim, to više nije slučaj. Sada, kada se rat u potpunosti oteo kontroli, kraljica ima poteškoća u održavanju besprekorne slike. Njena palata je i dalje u savršenom stanju, sa perfektnim vrtovima i baštama – uređenim i čistim. Ali ostatak grada je mnogo prljaviji i ofucaniji. Krčmama i prenoćištima posao cveta jer izbeglice iz uništenih sela, gradova i naselja svakodnevno pristižu u Akvan. Na glavnom trgu je nekada postojala raskošna fontana, koja je sada pretvorena u smetlište. Crvena cigla je krasila čitav trg, kao i staze, ali je postala ofucana i braonkaste boje. Zidine oko grada obrazuju pravilan osmougao, ali su one tu više za ukras i predstavu nego za zaštitu. Vojnika ima na svakom koraku, što je još jedan od pokušaja prikrivanja raspada čitave države i vojske.
Ipak, i pored svih svojih mana, Akvan je još uvek prelep grad sa mnoštvom potencijala i ljudi ga i dalje rado posećuju i odlaze u njega. Da bi se odbranili od svih izbeglica, uvedene su pooštrene mere i selekcija ko sme da uđe unutra, ko da se zadrži i koliko. Sve u svemu ne cvetaju im ruže, koliko god se trudili da pokažu da je drugačije.
Grb Akvalonije prikazuje plave ogrtače Mesečevih sestara u kombinaciji sa zlatnim naramenicama oklopa Braće Sunca. Ove dve frakcije su zavađene od samog osnivanja, ne verujući da će ikada moći da prevaziđu međusobne razlike i odlučno potiskujući ideju da u njihovom ujedinjenju leži spas Akvalonije.
Još u vreme početka rata protiv Zlih sila, nekolicina ljudi je znala šta se sve mora učiniti da bi se porazio misteriozni predvodnik zla. Oni su prvi čuli proročanstvo, ali je retko ko verovao u njega.
Ipak, malobrojni vernici su odlučili da ostave što više tragova svojim potomcima, mireći se sa time da za njih nema spasa (bar ne u ovom životu), te su odlučili da stvore grb u kome će sve biti rečeno. Naravno, znali su da se grbom niko neće baviti i da možda neće ni poživeti dovoljno dugo, ali ništa više nisu mogli da učine.
Hiljadu godina kasnije, u još uvek zaraćenoj Akvaloniji, grb je bio samo ono što jeste – simbol Akvalonije. Nikome nije bilo važno zašto su Sunce i Mesec ujedinjeni na njemu. Niko se nije zapitao šta plavi ogrtači predstavljaju, budući da su Mesečeve sestre bile samo legenda. Niko se nije zapitao zašto su maslinove grančice ukrštene i niko se nije pitao šta predstavlja crvena zvezda iznad njih.
Niko.
Jedino ih je interesovao odgovor na pitanje, da li je rat protiv Zlih sila večno prokletstvo i kada će mu videti kraj. Na ovaj ili onaj način.
O simbolici grba sam diskutovala sa dizajnerkom, koja je dala vrlo interesantne ideje. Ona lično je predložila da osmislimo grb i u ovome svetu je zaslužna za njegov dizajn (ko ga je stvorio u Akvaloniji, saznaćemo u sledećoj knjizi).
Ukrštene maslinove grančice simbolišu večni rat u Akvaloniji, a crvena zvezda iznad njih govori o isto tako večnoj plamtećoj nadi. Plavi ogrtač i polovina meseca simbolišu Mesečeve Sestre, dok zlatne naramenice i polovina sunca predstavljaju Braću Sunca. Celokupno, grb pokazuje da će ujedinjenje Mesečevih Sestara i Braće Sunca biti jedini način da se pobedi u ratu. Tek tada će se maslinove grančice raskrstiti.
Da li će tako biti, ostaje na čitaocima da ispitaju.
Hronike Helma: Ako bih se kojim slučajem obreo u Akvaloniji, od kojih stvorenja i likova bih trebalo da se pazim, a sa kojima bih mogao da se družim i obilazim krčme?
Milica Milanović: Preporuka je svakako da se klonite Trulokrvih, međutim, problem sa njima je što mogu da menjaju oblik i da izgledaju posve ljudski pa, ujedno, sa njima možete i u krčmi da završite. Trulokrvi su nekada i sami bili ljudi, ali jedna od posledica njihove besmrtnosti, a koja je sama posledica njihove odanosti predstavniku Zlih sila, je upravo unakaženost. Umesto kose imaju krljušt, koža im je sivkasta (boja može da varira) i krastava, na rukama i nogama imaju dugačke kandže, a oči su im najčešće u potpunosti maslinasto zelene i buljave. Ako ipak budete te sreće da ih izbegnete u svakom obliku, predlažem da potražite Odrika, nekadašnjeg grofa od Erelonije (susedna država), kao i Brentlija (Brat Sunca). Mislim da su njih dvojica odlično društvo za provod.
Što se tiče devojaka, konkretno Mesečevih Sestara, sve su različite. Eliza povremeno ume da bude prilično nezgodna i, ako ima loš dan, treba je se kloniti. Sa druge strane u njenom društvu može da bude jako zanimljivo, jer je izuzetno načitana i barata brojnim informacijama. Ona je ujedno i Princeps – osoba koja ima sposobnost da kontroliše druge ljude. Može bilo šta da naredi drugoj osobi, pri čemu ta osoba ne može da se odupre njenoj želji, iako joj je svest u potpunosti očuvana, pa je možda bolje ne izazivati je. U svakom slučaju, sa njom neće biti dosadno.
Fluri bi, uz Odrika i Brentlija, mogla da bude deo ekipe za provod, dok je Lota isuviše fina za krčme i izbegava ih što više može. Lina je izuzetno ćutljiva, ali je zato odličan slušalac. Može da sazna sve o drugim ljudima, bez da ih išta pita. Od nje je besmisleno išta sakrivati, jer ionako sve vidi pa sa te strane može da bude od velike pomoći pri rešavanju isuviše ličnih problema ili tajni.
Hronike Helma: Da li je stvaranje Akvalonije, tj. pisanje knjige imalo inspiraciju u nekoj muzici?
Milica Milanović: Kad god pišem, slušam muziku, najčešće klasičnu i operu, mada su se mogli čuti i zvuci symphonic metal-a, rock-a, ali i drugih žanrova. Dešavalo se da mi se zbog muzike u glavi oformi kako neki predeli izgledaju ili se nametala atmosfera scena. Uvek bi se sve uklopilo, iako pretpostavljam da je uticaj sigurno više bio podsvesni.
Hronike Helma: Ozbiljnost i sveobuhvatnost tvog rada vidi se i po mapi Akvalonije. Kako je nastala mapa?
Milica Milanović: Mapu sam dosta davno osmislila. U početku je imala drugačiji oblik, ali sam je vremenom usavršavala. Dizajnerka mi je u tome mnogo pomogla. Ona je uobličila mapu, ujednačila je, dodala legendu, a zajedno smo izračunale razmere. Svakako je bio vrlo zanimljiv proces.
Hronike Helma: Na internetu sam pronašao komentare čitalaca o tvojoj knjizi.
„Sjajna knjiga! Sve preporuke za čitanje, posebno ako volite fantastiku, magiju, putovanja, neobična prijateljstva i navijanje u čuvenoj borbi dobra protiv zla. Radujem se sledećoj novoj avanturi nastaloj iz Miličinog pera!”
“I Z V A N R E D N O !
Svaka cast! Jedva čekam nastavak!”
“…Knjiga je puna predivno sklopljenih rečenica i divnih opisa Akvalonije, utvrđenja i zamkova koje pronalazimo na početku prateći detaljnu mapu-putokaz dok se Mesečeve sestre i braća Sunca upuštaju u avanturu i kreću u potragu za saveznicima…”
“Drago mi je što je domaća književnost dobila još jednog autora romana u kategoriji YA epic fantasy i to prilično obećavajućeg, sudeći po nezaboravnoj avanturi koju sam sa Miličinim junacima doživeo…”
Po svemu sudeći, roman se dopao čitaocima i mnogi jedva čekaju nastavak. Dakle, kada će nastavak? 🙂
Milica Milanović: Nastavak sam počela da stvaram još pre dve i po godine, čak i pre finaliziranja Pomračenja plavog meseca. Međutim, pravila sam pauze u pisanju, najviše zbog nedostatka inspiracije. Ideju sam uvek imala, ali ja moram da pišem iz srca. Kad god činim suprotno, to se vidi. Lično smatram da je inspiracija ključna u stvaralaštvu i da ona nema nikakve veze sa idejama. Vidim je mnogo više kao energiju koja pokreće na stvaranje. To ne mora da važi za svakoga, ali za mene je tako. Zanatski mogu da radim na pisanju samo kada već imam gotov tekst, pa treba da ga “peglam”, za to mi nije potrebna naročita inspiracija, ali je uvek i više nego dobrodošla.
U svakom slučaju, sada mogu da kažem da je pisanje prve verzije drugog romana pri kraju. U pitanju nije hronološki nastavak Pomračenja plavog meseca, već, što bi na engleskom rekli, “prequel”. Vraćamo se hiljadu godina unazad, gde upoznajemo Legendarnog Ratnika i njegovu priču. Neka neodgovorena pitanja iz Pomračenja plavog meseca će dobiti svoj odgovor, dok će mnoga druga biti pokrenuta, a neka čak i namerno ostavljena bez odgovora.
Stil se gradi i, iako sam to i dalje ja, verujem da će se primetiti velika razlika u odnosu na prvi roman. Mnogo toga sam naučila prethodnih godina, a to učenje se svakodnevno nastavlja. Nadam se da će drugi roman biti gotov ove godine, ali ne znam kada će biti objavljen. Svakako ću ga pustiti da neko vreme “odleži”, pa ću mu se ponovo vratiti. Želela bih da pre objavljivanja druge knjige ova prva istinski zaživi.
Hronike Helma: Nakon objavljivanja “Pomračenje plavog meseca” imala si promociju. Kakve si utiske ponela sa prvog zvaničnog predstavljanja knjige?
Milica Milanović: Utisci su vrlo pozitivni. Moja urednica, ujedno i voditejka promocije, lepo je osmislila čitav program. Mislim da se publici dopalo i da im je bilo zanimljivo. Pohvalili su i odabir odlomaka koji su čitani. Odziv gostiju je bio sasvim pristojan, a oni koji nisu mogli da dođu već su se raspitivali kada ćemo praviti sledeću promociju. Dobila sam nekoliko sugestija kako da sledeća promocija bude još bolja, što izuzetno cenim. Sada znam na šta bi trebalo da obratim veću pažnju i čemu više da se posvetim.
Hronike Helma: Iza objavljivanja svake knjige stoji veliki tim ljudi. Lektor, urednik, ilustrator, prelamač, korektor… kakvu si saradnju i sa kim imala tokom priređivanja rukopisa?
Milica Milanović: Tako je. I iza ove knjige stoji čitav tim. Imala sam odlična iskustva sa svakim od njih.
Roman je uređivala Stanislava Radosavljević, koja trenutno piše svoju doktorsku disertaciju iz književnosti, a inače je i master dramaturgije. Pre nje sam dobijala sugestije čitalaca šta bi trebalo doraditi/popraviti, ali je ona sve te sugestije i kritike objedinila i zaokružila. Stanislava mi je zasigurno najviše pomogla da „Pomračenje plavog meseca” dobije sadašnji oblik. Ukazala mi je na mnoge suvišne reči, na nedoslednosti koje sam previdela, na ono što treba produbiti, šta je neuverljivo, a šta nepotrebno. Ni u jednom trenutku se nije mešala u radnju, što mislim da je vrlo važno, ako ne i najvažnije. Urednik svakako ne treba da piše umesto autora. Njoj se neke stvari nisu dopadale (recimo, sam kraj), ali nijednog trenutka nije rekla da to moram da promenim.
Nakon uredništva, rukopis je završio kod lektorke (ujedno i korektorke), Katarine Kostić (poznate po mnogo čemu, ali najviše po svom blogu pod nazivom „Prerazmišljavanje”). Želim odmah da napomenem koliko je ovaj korak značajan, kao i uredništvo uostalom, i da se u lekturi ne radi samo o proveri pismenosti i grešaka u kucanju. Katarina i ja smo se sastale nakon što je prošla kroz prolog i prvu glavu. Poslala mi je sređen tekst da vidim da li je u skladu sa mojim stilom, da li mi nešto smeta i da li bih nešto drugačije. Rečenice su postale još pitkije, jednostavnije, uobličenije i sve je dobilo još više smisla. Stvarno sam bila oduševljena. Neverovatno kako je takva “sitnica” mogla da napravi tako veliku promenu. Imala sam utisak da čitam svetsku knjigu. Sve u svemu, zaista sjajna saradnja.
Sledeći korak je bio da rukopis pošaljem dizajnerki – Sanji Menićanin. Par meseci ranije smo se srele i uopšteno sam joj ispričala o čemu se radi u romanu, te kakvi su moji predlozi za korice. Naravno, bilo je vrlo važno da pročita roman da bi mogla i sama da predloži svoje viđenje i svoje ideje. Trebalo nam je nekoliko nedelja da se dogovorimo i da se opredelimo kakve bi korice trebalo da budu. Nakon što je ideja formirana, Sanja je krenula sa radom, sve vreme me obaveštavajući o napretku. Svaku sugestiju koju sam imala je ispoštovala, često i sama predlažući sjajne stvari. Bila je vrlo strpljiva i nije zamerila ni na jednom mom zahtevu, a imala sam ih zaista mnogo. Na kraju smo obe bile prezadovoljne krajnjim ishodom. Napravila je pravo umetničko delo, koje svakako privlači i intrigira čitaoca.
Iskustva sa prelamačem i štamparijom nisu bila loša, iako sam zamerila na brzini (odnosno na nedostatku iste), pri završavanju mog romana. Od trenutka kad sam im predala izlektorisan rukopis, pa do objavljivanja istog je prošlo oko dva i po meseca, što je za mene bila čitava večnost. Naravno, imali su i drugog posla, ali ipak mislim da je sve moglo da bude završeno mnogo brže. Prelamač je na kraju ispoštovao sve moje zahteve za prelom, tako da sam, što se toga tiče, zadovoljna. Zamerka na štampariju je i ta što su korice ispale tamnije nego na probi, pa su se neki željeni efekti izgubili, ali na to već nisam mogla da utičem. To je ionako dosta pipav posao i čini mi se da ni sami ne znaju tačan ishod. U pitanju su svakako nijanse, ali pošto su korice same po sebi tamne, nijanse su u ovom slučaju bile presudne.
Prava je avantura upustiti se u samostalno objavljivanje knjige. Isprva uopšte nisam ni želela da razmotrim tu opciju, ali kako sa izdavačima nisam imala sreće, a želela sam da knjiga bude objavljena, nisam videla drugo rešenje. Tražila sam izdavača jako dugo, više od godinu dana. Kada sam našla jednog i potpisala ugovor sa njim, on je umro, a novac koji sam uložila još nisam dobila nazad. Samo nekolicina izdavača je prihvatila da im pošaljem rukopis na uredničko razmatranje (ranije verzije teksta), ali niko od njih nije pročitao isti. Kad god bih im pisala, oni bi rekli da još nisu stigli da pročitaju. Neki izdavači su ga odbili jer ne objavljaju fantastiku, što je sasvim opravdano, ali najveći broj njih nije ni hteo da odgovori na obično pitanje: „Da li primate rukopise na uredničko razmatranje?”
Kasnije sam dobijala komentare tipa: Pa ne mogu oni sve to da čitaju, imaju puno posla, trenutno ni ne primaju nove rukopise i slično.
Ali, ako nemaju vremena da čitaju, šta drugo rade? Zar nije njihov posao da traže nove rukopise vredne objavljivanja? To, da ne primaju nove tekstove, tačno je samo za one koji nemaju vezu. Svakodnevno se objavljuju novi naslovi neafirmisanih autora, a na sajtovima stoje obaveštenja da ne primaju ništa do daljnjeg.
Ja sam sigurna da oni zaista dobijaju svakakve tekstove, ali je zasigurno određeni broj dobar i vredan čitanja. Ne, nijedan rukopis nije od starta savršen. Za to služe urednici, lektori, koretkori, beta čitaoci, itd., ali vrlo često su to samo fiktivni ljudi, koliko i junaci knjiga.
Možda će se izdavači naći uvređenim zbog mog stava, ali to je moje iskustvo i jedini način da me razuvere bio bi da mi se zaista jave sa komentarima o rukopisu, a ne da mi govore kako nemaju vremena za čitanje. Ja iza svog dela stojim i spremna sam da diskutujem o njemu. Ne kažem da je savršeno, ali kažem da je jako dobro. Nekome će se svideti, nekome neće, kao i svaka druga knjiga. Ali da bi se bilo kakav sud doneo svaka knjiga se prvo MORA pročitati.
Neposredno pre odluke o samostalnom izdavanju, dobila sam ponudu od jedne izdavačke kuće (dakle, ukupno dve ponude od preko četrdeset poslatih mejlova), ali je trebalo i tu sve sama da finansiram. U tom slučaju uslovi za autora nisu neki jer sve sam plaća, a dobar deo zarade odlazi na druge strane. Nedavno sam od drugih autora saznala da i “veće” izdavačke kuće uglavnom nude opciju da autor sam finansira svoje delo. Sve ove informacije nisu javne i vrlo teško se dolazi do njih. Većina ljudi misli kako je dovoljno kontaktirati izdavačku kuću, poslati im rukopis i on će biti objavljen. I sama sam bila istog uverenja, ali sam od tada mnogo naučila. Imati izdavača neosporno ima svojih prednosti, ali se može i bez njih. Zbog toga sam odlučila da samoj sebi budem izdavač. Morala sam da uložim dosta novca, ali je sve ispalo onako kako sam želela. Svako je pošteno uradio svoj deo posla i svako stoji iza svog rada.
Hronike Helma: Odlomci iz Pomračenja plavog meseca objavljeni su na linku
Knjigu u elektronskom obliku čitaoci mogu da kupe na linku
Gde čitaoci mogu da kupe štampani primerak? Da li mogu to da urade na tvom facebook profilu?
https://www.facebook.com/sidnialyssa.fox
Milica Milanović: Da, svi zainteresovani za sve informacije mogu da mi pošalju poruku u inboks na fejsbuk ili na instagram profil
Takođe, postoji profil na instagramu
https://www.instagram.com/pomracenjeplavogmeseca/?hl=sr
posvećen isključivo svetu Akvalonije, pa zainteresovani mogu da ga zaprate 🙂
Hronike Helma: Kakvi su tvoji planovi na polju književnosti?
Milica Milanović: Pisanje je jedan od mojih najvećih hobija i definitivno planiram da nastavim da mu se posvećujem. Sadašnji plan je da završim roman na kom trenutno radim, pominjani “prequel” Pomračenja plavog meseca, a za kasnije ćemo videti. Svakako imam u planu još romana i priča. Skoro sam pročitala da je želja za stvaranjem uzvišeni nespokoj. Dokle god imamo šta da naučimo, osećaćemo nespokoj, a uvek imamo šta da naučimo.
Hronike Helma: Koje bi tri knjige preporučila, ali da jedna bude iz žanra fantastike.
Milica Milanović: Da li može više od tri? 🙂
Od klasika neka to budu:
- „Stanarka napuštenog zamka” – En Bronte,
- „Idiot” – F. M. Dostojevski
A od fantastike:
- „Ubik” – F. Dik
- „Dina” – F. Herbert
- Ceo serijal o Hariju Poteru – Dž. K. Rouling
Hronike Helma: Ti pripadaš mlađem naraštaju pisaca epske fantastike. Po tvom mišljenju, šta nedostaje domaćim delima fantastike, a šta nedostaje stranim?
Milica Milanović: Ja nisam kritičar i shodno tome mislim da je vrlo nezahvalno iznositi kritike o tuđim delima. Jednostavno, nema nikakve poente. Od toga što ću iskritikovati nečije već objavljeno delo niko nema koristi. Čitaoci, svakako, ne bi trebalo da slepo veruju kritikama koje vide. Neka se uvere i sami. Možda su kritike tačne, možda nisu. Sve je tako relativno. Nekome će se neka knjiga svideti, nekome neće. Nekome će se svideti jedni delovi knjige, nekome neki drugi. Sve se svodi na očekivanja i želje čitaoca i (ne)ispunjenja istih. Najbolji način da promenim ono što smatram da nedostaje u književnosti je da to ubacim u svoja dela. Baš kao što je Toni Morison rekla: „Ukoliko smatraš da neka dobra knjiga još nije napisana, moraš je ti napisati.”
Hronike Helma: Milice, hvala ti na ovom druženju. Ne sumnjam da ćeš u vremenu koje je pred nama napisati još mnogo dobrih knjiga i da će veliki broj čitalaca uživati u njima.
Milica Milanović: Hvala Vam na ovako lepom intervjuu i prilici da podelim svoja iskustva i razmišljanja. Nadam se da su čitaoci uživali u našem razgovoru 🙂
