Nemanja Pavlović, autor romana “Ukradeni bog” – Intervju

Share on facebook
Share on twitter
Nemanja Pavlović, autor romana Ukradeni bog

Talenat u književnosti može postati primetan na razne načine.

Ponekada je potrebno pročitati par poglavlja knjige da bi smo ga zapazili. Naravno, ima i onih slučajeva kada je potrebno pročitati celu knjigu da bi smo tek na kraju uočili i shvatili autorovu nadarenost koja se provlačila kroz delo.

 A katkad je dovoljno pročitati samo par rečenica sa nasumično izabrane stranice u knjizi i talenat autora će nam istog trena postati očigledan. Nemanja Pavlović, autor epsko – fantastičnog romana „Ukradeni bog“, spada u takve.

Sećam se da sam prvi odlomak iz Ukradenog boga pročitao neposredno nakon objavljivanja knjige. I sećam se svoje misli koja mi se javila nakon par pročitanih rečenica. Nije to bila obična misao jer nakon mnogo proživljenih godina i još više pročitanih knjiga mene je teško oduševiti.

Pa ipak, autor Ukradenog boga je svojim rečenicama, kao da ih je magijom stvarao, to učinio. Iz tog razloga sam poželeo da intervjuišem Nemanju, tog čarobnjaka pisane reči, a on mi je želju ispunio.

I tako je nastao intervju sa jednim od pisaca koji bez ikakve sumnje predstavlja budućnost epske fantastike na našem prostoru.

Hronike Helma: Nemanja, na početku želim da ti se zahvalim na vremenu koje si odvojio za ovaj intervju. Ujedno ću citirati reči mudrog čoveka koji je rekao: “Sudbina je osjećaj koji imaš kad znaš nešto o sebi što niko drugi ne zna. To je slika, koju imaš u svojoj glavi o sebi, koja će se ostvariti.”

Ove reči Boba Dilana sam upotrebio jer su one lepo opisale tvoj život a ponajviše proteklu 2019. godinu. Naime, nešto što je u tebi veoma dugo sazrevalo i na čemu si predano radio, kako na mentalnom i duhovnom tako i na fizičkom planu, protekle 2019. godine doživelo je realizaciju kroz objavljivanje tvog romana „Ukradeni bog“.

Jedna od karakteristika Ukradenog boga je snažan poetski kapacitet, kako u stihovima tako i u prozi, a ja ću u to ime navesti par stihova iz tvoje knjige da bih čitaocima predstavio deo atmosfere koja ih očekuje.

Dečak u skrovištu plače
Jer tama je stala na prag,
U mislima svojim šapće,
Bolest ušla mu je u trag.
Ne sluti šta sudbina kuje,
Dok bolan na podu bdi,
Sopstveno telo ne čuje,
Poslednja nada drhti.
Jer Bolest mu je pojela dom,
On je poslednji zalogaj.
Neko na vrata lupa, podiže pogled trom,
Na vratima mu stoji kraj.
Sudbini leđa okreće,
I u oko pljuje smrti,
Ne sluti da se od njega baš to hoće,
Upire pogled zlehudi.
Umesto da bolest ga zbriše,
I svet čitav pojede,
Nade mu oganj probudiše,
Te ga u njenu srž zabode.
Bolest ko rukom izbrisa,
Jer Sin Oluje on je.
Kao munja zablista,
I ode po poreklo svoje.

Odlomak iz proročanstva „Sinovi Oluje“ – Reno, Landorova nevesta.

Ovi stihovi su me toliko oduševili te nisam odoleo, morao sam da ih spomenem jer me stilom i ritmikom neodoljivo podsećaju na grandioznog gotičara i crnog romantičara, Edgara Alana Poa. Naravno, stihova ima još ali ih neću navesti jer ne želim da kvarim uživanje budućim čitaocima tvog romana. Uz to, nakon ovako dugog uvoda bio bi red da ja zaćutim i prepustim reč tebi, autoru Ukradenog boga.

Ali hajde da se igramo i ostanemo verni Edgaru Alanu Pou. Verujem da si čitao njegovu priču “Bunar i klatno” o osuđeniku na smrt koji će skončati na toj zloglasnoj spravi za mučenje. Hajde da zamislimo da sam ja taj osuđenik. Ostala mi je još jedna noć života. Brinem se, plačem, povremeno ridam, u očajanju sam. Kojim bi rečima svoj roman predstavio meni, osuđeniku na smrt. Kako bi me zainteresovao da poslednju noć života provedem čitajući tvoju knjigu?

Nemanja Pavlović: U osetljivim situacijama, kada čovek ne može da nađe prave reči jer mu deluju nepotrebno, ponekad uvredljivo ili kao da od njihovog odgovora može zavisiti nešto važno, a oni nisu spremni da preuzmu odgovornost, obično zaneme potpuno, jer je jasno da su reči suvišne. Međutim, skoro sam dobio jedan komentar na knjigu, koji baš odgovara ovoj situaciji. Ali da ga nisam dobio, ostao bih nem i bespomoćan. Komentar je: “Dok čitam tvoju knjigu imam osećaj da će sve biti u redu.”

Hronike Helma: U romanu “Ukradeni bog” ima magije a ti, kao pisac iz čije je inspiracije nastalo delo, moraš posedovati tu magiju. Dakle, imaš moć da me oslobodiš i spasiš smrtne kazne pod klatnom.

Zbog toga je vazduh zatreperio, jer ti otvaraš portal i svetlost obasjava moju ćeliju dok pacovi prestrašeno beže. Krug namreškane svetlosti je pred nama i obojica zakoračujemo kroz njega. I najednom više nismo u vlažnoj tamnici. Portal iza nas se zatvorio a mi smo se našli u svetu Ukradenog boga 🙂 E sada, kada si me spasio, bio bi red da mi kažeš u kakav si me svet doveo 🙂 Kakva bića i koje rase mogu da sretnem, koga da se klonim i gde da potražim utočište. I naposletku, na koje delove naše planete liče krajevi kroz koje ću morati da prođem 🙂

Nemanja Pavlović:  Nalazimo se na ravnici pitome trave prolećne zelene boje. Znaš li onu nežnu nijansu kada se priroda budi početkom proleća?

U blizini vidimo nasip visine otprilike tri metra. Čudi te to što iza njega protiče potok koji možeš da prekoračiš a nasip je toliko visok? E pa vidiš li onaj modroplavi venac planina iza nas na severu? Kada sneg počne da se topi sa njih, potok se preobrazi u reku koja je u prošlosti potapala sva mesta uz nju. Ime tih planina je Binfidiniks i priča Ukradenog boga počinje pod njihovim obroncima uz ovu varljivu reku Zmajevicu.

Vidiš li onu purpurnu tačku gde nestaje vidljivost nasipa? To je Drvo Visten Jorgovan čija se krošnja razleže nad čitavim gradom. U tom drvetu spava jedna hela.

Ko su heli? Drevna rasa koja baš i ne voli ljude. Nastali su davno posredovanjem magijskog sveta Laurita koji održava prirodu. Ta bića nikada ne umiru, telo im drastično menja oblik, ali duh ostaje živ, sačuvan Lauritom.

Rađa ih Rora, njihova boginja majka, kada cveta. Na početku njihov oblik podseća na ljudski. Koža im je smeđa, crna ili zelena, dlake, oči i sluzokože budu u raznim bojama u zavisnosti od toga koju vrstu i rod prirode te godine Rora rađa. Žive na kontinentu na jugu i nikada ne dolaze među ljude. Većina ljudi misli da su heli legenda ili ne mari za njih, ali ne i oni koji žive pod helskim drvećem kojih ima nekoliko na kontinentu ljudi.

Osim drveća, postoji još jedan dokaz njihovog postojanja: Hel-ljudi. Ovi mešanci nastali su davno u prošlosti kada su heli i ljudi živeli na istom kontinentu. Ova međurasa prelepih snažnih stvorenja omrznuta je od obe strane zato što svi smatraju da su oni pokupili najgore i od jednih i od drugih. A da li su takvi, možete saznati kroz likove hel ljudi koji se pominju u ovoj knjizi.

Kako da zađemo još dalje u prošlost a da ne preteramo sa opisom rasa koje se mogu naći u ovom svetu? Neke su potpuno izumrle, neke se kriju, neke su digle prirodne zabrane kako bi se sakrili od ljudi, te iritantne hegemonističke rase koja brzo umire a još brže se razmnožava. Zašto bogovi štite tu zlu rasu koja nije u jedinstvu sa prirodom? Zašto ih svi bogovi trpe iako su ljudi davno proterali sopstvenog boga? Ta prevrtljiva lukava rasa ga je verovatno i ukrala i sakrila za samo njima znane planove. To se pitaju drugne, insektoidna rasa koja je osvojila sve prostore gde ljudska noga ne može da kroči. Šta o ljudima misle leptiroidi drugne ne možemo da kažemo, jer one samo ćute i posmatraju na ivicama postojanja. Šta li čekaju? Pravi trenutak da ih prožderu ili im se pridruže?

Delengobori, čudovišno velike kornjače čiji oklopi premašuju gradove, izumrle su, ali su one mogle da istrebe ljude, samo da im je promena klime i magije odgovarala.

Zašto ih zmajevi tolerišu? TI veliki moćni gospodari koji su nekada vladali čitavim živim svetom sada žive na onom istočnom kontinentu odakle se na nebo uzdižu žad Sunce i gospa Mesec.

Da nije problem u svim ostalim rasama koje nisu razumele poredak promene sveta kao ljudi koji su spremni da se menjaju i napreduju u skladu sa božijim hirovima?

A šta misle ljudi potpuno slepi za ove zavidne ili uplašene poglede usmerene na njih? Pa ljudi imaju sopstvene probleme i načine spoznaje sveta, zbog čega nisu u potpunom saglasju sa prirodom i magijom ali jesu u saglasju sa promenama koje ove sile donose. Zato su i tu, moćni i namnoženi kao štetočine, spremni da uzmu sve što ne može da se odbrani, bez ikakve svesti kakve bi to posledice imalo na svet, i da iskoriste u sopstvene svrhe. Ono što u drugim rasama budi užas i zaprepašćenje za ljude je normalno i korisno, “tako se valja”.

Hronike Helma: Dok smo još uvek u svetu Ukradenog boga, za koji vidim da je veoma bogat i raznovrstan, zadržao bih se na jednom detalju iz tvoje prošlosti. Znam da je ideja o Ukradenom bogu u tebi sazrevala neko vreme. Kada i kako si osetio da je došao trenutak da sa ideje pređeš na stvaranje, tj. na pisanje knjige?

Nemanja Pavlović: Proces stvaranja ove priče je duži od decenije i počeo je još u srednjoj školi. Imam gomilu tekstova, mapa i objašnjenja koji čekaju da budu obrađeni. Sredinom 2017.godine odlučio sam da prolog knjige preuredim i sticajem nesrećnih ili srećnih okolnosti prolog se pretvorio u knjigu u periodu od tri meseca. Kada imaš svet i zakone po kojima svet funkcioniše, veoma je lako napisati roman. Iz ove perspektive se pitam zašto sam, kada sam počinjao, mislio da je lakše napisati knjigu o svetu koji budem izmislio od sveta koji već postoji.

Što se tiče samog momenta, nisam siguran kada se to tačno desilo. Samo sam posle određenog rada shvatio da ne proširujem prolog, da sam to odavno premašio i da ono što imam da kažem neće stati u formu manju od romana. Kod mene su okidači na nekom nižem intinuitivnom nivou, osetim miris, čujem melodiju, vidim scenu iz nekog filma ili osetim u nekoj knjizi ili u prirodi naiđem na pejzaž, insekta, pticu, zmijski bogaz koji pokrene lavinu uspavanu i zaprečenu negde u meni.

Hronike Helma: Roman “Ukradeni Bog” objavljen je u ediciji “Zov heroja” pod pokroviteljstvom udruženja Autostoperski vodič kroz fantastiku (AVKF), koje na našem prostoru daje nemerljivi doprinos razvoju omiljenog nam žanra. Možeš li detaljnije da objasniš o kakvoj se ediciji radi i kako je izgledalo sarađivati sa AVKF na pripremi i objavljivanju romana?

Nemanja Pavlović: Ja se divim njihovom nesebičnom zalaganju. Ono što ih čini posebnim je činjenica da je udruženje potpuno volontersko. Tema drugog broja časopisa Fantastičnog vodiča je “Zov heroja”, sa tom idejom je nastala edicija. Što se detalja tiče, prepustio bih to udruženju kada drugi broj časopisa ugleda svetlost dana. Što se moje saradnje sa njima tiče, ona je veoma upečatljiva. Ljude iz udruženja posmatram kao porodicu i uglavnom imamo više nego korektne odnose. Oni se brinu o meni i čuvaju me.

Imao sam sjajan dvojac koji se sa ljubavlju i pažnjom posvetio mom tekstu. Njih dvoje napravili su savršen balans i po potrebi menjali uloge dobrog i lošeg policajca. Nikada me nisu pritiskali sa rokovima i vrlo profesionalno su znali da odvoje objektivno od subjektivnog mišljenja.

Za uzvrat ova osetljiva dušica se nije mnogo bunila oko odluka da neki deo bude isečen ili promenjen osim u pojedinim situacijama kada sam im pretio da ću kupiti pikado i namestiti njihove fotografije u centar. Ono što mi je važno da pomenem jeste čista ljubav koja je razmenjivana tokom zajedničkog uređivanja ove knjige. Zbog njih dvoje se ponekad osećam privilegovano. Bio bi red i da ih imenujem, jer su oni osnivači udruženja, idejni, magijski i fizički tvorci svega što danas vidite, Kristijan Šarac, marvinsko-zemunsko-aristokratske krvi, poznat kao Veliki Šef i Mira Satarić, indijansko-japanske krvi, u užim krugovima poznata kao Odrobijašica.

Hronike Helma: A sada bi uz pomoć iste moći, kojom si otvorio portal da bi smo pobegli iz tamnice, mogao da otvoriš još jedan i da nas vratiš u nedavnu prošlost. U vreme koje je prethodilo događajima vezanim za Koronu. Ne, nećemo se tamo vratiti da bi smo sprečili njenu pojavu. To možda ostavimo za drugi put 🙂 Vratićemo se u dane kada se u Kulturnom centru Božidarac odvijao jedan lep događaj. Radi se o promociji tvog romana.

Putem priloženih linkova čitaoci mogu da vide da je promocija imala zanimljiv i raznovrstan program.

Osim tebe, o romanu su govorile Mira Satarić, Ana Ubavić i profesor srpskog jezika Biljana Golić. Takođe je mogla da se čuje kompozicija „Hela“, koja je nastala po tvom romanu i za koju su aranžman uradili Nemanja Živković i Sofija Živić. Na klaviru i kao vokal nastupila je Nina Mijatović, na flauti Biljana Nenadović, a na violini Sofija Živić.

U programu je učestvovala i operska pevačica Ana Stanković, koja je otpevala ariju „Rusalke“ uz klavirsku pratnju Milivoja Veljića.

Odlomke iz Ukradenog boga čitala je glumica Marija Jozić.

Iz svega navedenog vidi se da je događaj bio impresivan.

Šta bi mogao da kažeš o organizaciji i kakvi su tvoji utisci sa promocije?

Nemanja Pavlović: Svemoćna Mira Satarić je uspela da nam obezbedi divan prostor u Božidarcu. Hvala svima koje si pomenuo, pomogli su mi da celu zamisao izguram do kraja. Svaki član ekipe je dao sve od sebe da promocija ne bude obična i monotona. Moji urednici i članovi udruženja su mi pomogli usmerivši sve moje ideje tako da formiram kvalitetan sadržaj koji potpuno odgovara temi. I na kraju, hvala svim dragim posetiocima koji su se pojavili u broju koji nisam smeo ni da sanjam a kamoli planiram.

Hronike Helma: Zadržaću se na pesmi „Hela“. U našoj književnosti, a možda je bolje da kažem u našoj umetnosti, retkost je da neka kompozicija nastane po uzoru na motive iz romana. Kako se došlo na tu ideju i kako je izgledala saradnja između tebe i kreatora Hele?

Nemanja Pavlović: Imam san da se svet koji sam stvarao gotovo dve decenije ne zadrži samo na pisanoj reči. Maštam o multimediji, role play-u, albumu, društvenoj igri, PC igri, cosplay-u, druženju, okupljanjima i druženjima sa ljudima koji bi zavoleli svet kreiran na bazi snova i ljudi koji su mi bojili život. Moji snovi nisu bazirani na želji da budem obožavan zbog toga što stvaram, zasnovani su na mojoj misiji da širim sreću na način koji umem i koji mene čini srećnim.

Ideja za kompoziciju nikla je upravo iz želja koje sam pomenuo. Predstavio sam prijatelju Nemanji svoju ideju i on je prihvatio. Napravio je elektronski zvuk koji me je istopio. Nisam mu precizirao šta želim, sam je zapeo za koren drveta i tu ostao razvijajući zvuk.

Nakon što je knjiga izdata, u priču su upale moje divne prijateljice. Najpre Nina koja mi je otkrila fantastičnu Sofiju koja je uradila aranžman, a zatim preslatka Bilja koja se sa flautom pridružila Nininom klaviru i Sofijinoj violini. Očarale su me muzikom i veoma inspirisale.

Hronike Helma: Promocije nije bilo samo u Božidarcu. Znam da sam propustio da spomenem neku, ali takođe znam da si bio na Games.conu 2019. Kakve si utiske poneo sa te manifestacije?

Nemanja Pavlović: Nisi zaboravio, samo mi je jedan globalni problemčić malčice izmenio planove. Promocija će tek biti, voleo bih da posetim sve gradove Srbije i regiona sa knjigom u naručju. Ne kažem da ću uspeti, ali kažem da ću pokušati. Već je u planu jedna u Mladenovcu, ali ne bih precizirao datum dok zdravstvo ne precizira odgovarajuće uslove.

Sa Games.cona sam poneo nadu. Ljudi uglavnom nisu spremni da na takvoj manifestaciji zateknu knjige, ali iznenađenje i njihova zainteresovanost su me inspirisali. Sećaš se? Pomenuo sam igrice u nekom od prethodnih odgovora.

Hronike Helma: Imajući u vidu da smo se kroz portal vratili u prošlost, u vreme kada je u Božidarcu održana promocija tvog romana, vreme Korone je tek pred nama. Zbog toga smo se našli u vremenskom paradoksu jer znam da si period kada je kretanje bilo ograničeno iskoristio za pisanje. Takođe znam da je u pitanju nova knjiga. Da li možeš u jednoj ili dve rečenice da kažeš o čemu se radi u novoj knjizi. Tek da nas zaintrigiraš, ali da ne otkrivaš previše?

Nemanja Pavlović: U Ukradenom bogu svako poglavlje u sebi sadrži jedno proročanstvo, koje predstavlja najavu onoga što će se desiti. Ta proročanstva su mi bila skripte za ono na čemu sada radim. Za razliku od „Ukradenog boga”, ova priča će pratiti nekoliko tokova između ostalog i priču mladića kome Euron piše knjigu „Ukradeni bog”.

Hronike Helma: Nemanja, iz sveta Edgara Alana Poa odveo si nas kroz portal u svet Ukradenog boga, potom si nas vratio u prošlost. Za sledeće pitanje biće potrebno da se vratimo u sadašnjost da ne bi smo ponovo upali u vremenski paradoks, jer ću te pitati o iskustvu i utiscima koje si stekao od kada je „Ukradeni bog“ objavljen. A evo o čemu se radi.

Na facebooku imaš stranicu

Nemanja D. Pavlović- autor

na kojoj čitaoci mogu da se druže sa tobom.

Takođe imaš profil

https://www.facebook.com/nemanja.pavlovic.338

A na instagramu

https://www.instagram.com/nemanja_d.pavlovic/?hl=sr

Dakle, opcija za komunikaciju ima nekoliko. Uz to, od objavljivanja Ukradenog boga proteklo je dovoljno vremena te ćeš, verujem, moći da odgovoriš na pitanje kako su čitaoci dočekali tvoj roman. Kakvi su njihovi utisci, pohvale ili zamerke?

Nemanja Pavlović: Moje zadovoljstvo je ogromno. Nisam očekivao da 95% komentara bude apsolutno pozitivno. Svaki put kada osvane novi komentar ili stigne nova poruka sa utiscima, meni život za trunku postane lepši. Čitaoci koji vole fantastiku budu iznenađeni u razlici motiva i teme u odnosu na romane domaćih autora pomenutog žanra.

Zamerke su se uglavnom ticale nedostatka opisa pojedinih magijskih svetova kada su u pitanju fanovi fantastike.

Čitaoci koji do sada nisu okusili fantastiku u početku su bili zbunjeni, ali bi do kraja uhvatili ritam i postajali zadovoljni. Moram da citiram svoju majku (uprkos tome što znamo da one ne smeju da nam budu merilo kvaliteta): “Sine, ja sam mislila da ti pišeš gluposti. Ovo je baš dobro i šteta ako se ne pročuje.” Nisam jednom naišao na komentar da su ljudi kupili knjigu zbog preporuke, a pročitali je zbog sebe.

Ako neko bude poželeo detaljan prikaz koji je napisala profesorka srpskog jezika, može ga pronaći na ovom linku:

I za kraj, moj omiljeni utisak koji je uokvirio tako mnogo stvari u samo jednoj rečenici koju sam pomenuo u odgovoru na prvo pitanje:

“Dok čitam tvoju knjigu imam osećaj da će sve biti u redu.”

Ovo je do sada bilo najteže pitanje i plašim se da sam potpuno zabrljao. Veoma mi je teško da se izjasnim o svojoj knjizi a da ne izgleda kao da sam sebe hvalim.

Hronike Helma: Mislim da si objektivan. Uostalom, čitaoci mogu sami da se uvere jer roman „Ukradeni Bog“ može da se naruči na linku, na sajtu Autostoperskog vodiča kroz fantastiku.

Međutim, tvoj roman nije jedino delo koje si napisao i objavio u saradnji sa AVKF. Znam da si napisao priču „Plava mesečina“ koju čitaoci mogu da pročitaju na

Takođe znam da si pisao za časopis „Fantastični vodič“, koji periodično objavljuje AVKF, a čiji prvi broj može da se naruči na linku

Šta bi mogao da kažeš o tom vidu tvoje saradnje sa Vodičem?

Nemanja Pavlović: Plava mesečina je odlomak iz romana koji sada pišem. Posle godinu dana, smatram da je neophodno ponovo ga urediti i doraditi, što ću i učiniti kada lik Onur dođe na red.

Moja priča će izaći u drugom broju časopisa koji ulazi u završnu fazu. Što se tiče rada na ovoj priči, moram priznati da je bilo veoma zabavno. Zamislite, isti urednici i isti pisac koji su godinu dana radili na velikom tekstu, sada pređu na kratku priču. Bio je to ples, bes, pikado, smeh i uživanje. Ova kratka priča takođe je smeštena u svet Ukradenog boga i preti da se „ugura” kao prolog nove knjige. Još uvek me ne plaše njene pretnje. Ipak, nikad se ne zna.

Hronike Helma: Priznaću ti da sam se dvoumio da li da ti postavim sledeće pitanje, jer je na njega teško pronaći zadovoljavajući odgovor a ja ne bih želeo da budem naporan i smoran.  Ipak, nisam odoleo jer verujem da će ono pomoći da čitaoci steknu predstavu o tvom stvaralaštvu i inspiraciji.

Dakle, imajući u vidu da ti ne pišeš samo u prozi i ne ograničavaš se samo na priče i knjige već si i veliki poeta, možeš li celo tvoje stvaralaštvo, znači knjige, pesme i priče, da predstaviš jednim stihom, tvojim ili nekog drugog autora ali da taj stih opiše sva tvoja dela, tvoju inspiraciju a samim tim i tebe kao pisca?

Nemanja Pavlović: I pre nego što sam razmislio o pitanju ovaj stih mi je prvi pao na pamet a tu se zadržao čak i kada sam dobro analizirao sve opcije: „Čovek je mali pod zvezdama, a zvezde velike u njemu ako je čovek.“
Stih pesnikinje Ane Nikvul iz zbirke „Fejsbučnik“. Ova dama mi je uzor poslednjih dvadeset godina.

Hronike Helma: Nemanja, ti si veliki ljubitelj fantastike. Uz to si autor. Zbog toga tvoje mišljenje ima određenu težinu u vezi pitanja koje ću ti postaviti.

Možeš li kao neko ko je blisko povezan sa žanrom da kažeš koje su prednosti i mane domaće fantastike u odnosu na stranu?

Nemanja Pavlović: Nema lepšeg bega i nema boljeg mesta za pronalaženje efikasnih rešenja za probleme iz stvarnog sveta. Duže vreme razmišljam o domaćoj fantastici i pitam se kada će je neko svrstati u podžanr fantastike. Recimo: „Slovenska fantastika“ ili „Srpska fantastika“. Jedina mana može biti što postoji previše knjiga sa istim motivima, istorijskim događajima, mitskim bićima. Opet, ovo je individualna stvar i neko drugi bi rekao da je prednost. Kada bi se domaći autori prevodili imali bi prednost upravo zato što bi bili drugačiji od strane fantastike i autentični.

Hronike Helma: Šta te nisam pitao a trebalo je?

Nemanja Pavlović: Pitanja su bila veoma kreativna i zabavna a uz to ozbiljna i sveobuhvatna, tako da zaista ne bih imao šta da dodam. Osim jednog; veliko hvala 🙂

Hronike Helma: Nemanja, bilo mi je zadovoljstvo družiti se sa tobom. Takođe se nadam da ćemo druženje nastaviti prvom prilikom jer sam uveren da ćeš napisati još mnogo kvalitetnih knjiga o kojima ćemo moći da razgovaramo.

Nemanja Pavlović: I meni je bilo veliko zadovoljstvo i čast. Već sada željno iščekujem sledeću priliku.

dragan

dragan

Ostavi komentar