Delovi trilogije „Skrhano more“ nemaju nazive zbog kojih bi čitaocima uzavrela krv u žilama niti bi zbog njihovih imena neko pomislio da će svitanje budan dočekati sa knjigom u ruci, sve dok samom sebi ne kaže: „Jebla me knjiga, prođe mi cela noć, nenaspavan ću na posao.“
Ne, nisu to nazivi zbog kojih bi pomislili da u rukama držimo kapitalno delo fanastike u kojem se odvijaju velike, presudne bitke između dobrih i zlih sila; bitke koje će odlučiti o sudbini sveta a ponajviše o sudbini ljudi, jer, ipak, mi oduvek sebe stavljamo u centar svega 🙂
Evo. Uverite se sami. Nazivi knjiga koje čine trilogiju su „Pola kralja“, „Pola sveta“ i „Pola rata“. Sve nešto na pola. Neubedljivo, blago, bledo. Kao da je nedovršeno.
To je bio prvi razlog zbog kojeg sam pomislio da „Skrhano more“ neće biti kvalitetno poput drugih Aberkrombijevih knjiga.
A to nije sve, jer spomenuta trilogija spada u žanr YA fantastike. Dakle, glavni lik je tinejdžer.
Da se razumemo, svaka čast tinejdžerima, oni su vrh fanovi epske fantastike i na njima svet ostaje, ali, brate, ja znam da budem stari, cinični namćor, previše mator za sentiment koji možemo videti u mnogim epsko-fantastičnim tinejdžerskim sapunicama.
To je bio drugi razlog zbog kojeg sam pomislio da „Skrhano more“ po kvalitetu neće moći da se uporedi sa drugim Aberkrombijevim romanima, koji su me, uzgred rečeno, oduševili.
A ni to nije sve.
Postoji još jedan razlog.
Naime, neki ljudi, koje poštujem, imali su negativno mišljenje o Skrhanom moru. Doduše, tu sam pokušao da ne potpadnem pod njihov uticaj pa sam trilogiju počeo da čitam sa zaštitničkim osećanjem u tripu: „Ma nisu oni tebe dobro razumeli, ali sam zato ja tu. Ja ću te lepo rastumačiti. Ja ću sagledati sve tvoje vrline i mane. Ja.“
Eto, takva je psihološko – emotivna situacija u meni bila kada sam počeo da čitam „Skrhano more“, trilogiju Džoa Aberkrombija.
I naravno, kao po običaju, sve sam fulao. Sve promašio. Na nedostatke, za koje sam mislio da ću naići, nisam naišao. Ali je zato bilo drugih negativnih zapažanja. No, o njima malo kasnije. Za početak da objasnim gde sam omašio u svojim predubeđenjima.
Dakle, imena knjiga. Tokom čitanja se ispostavilo da su imena sasvim opravdana, jer da ih je godinama smišljao Aberkrombi ne bi mogao da pronađe bolja. P.S. pasusa, ovo je bio kompliment.
Evo zašto.
Radnja se dešava u dalekoj budućnosti, hiljadama godina nakon što su ljudi sami sebe upropastili, jer su oružjem izazvali „slamanje sveta“ zbog kojeg je izgubljeno veliko znanje te ljudska rasa živi kao da je u srednjem veku.
Kada smo već kod znanja… ne mogu a da ne primetim da nama slamanje sveta uz pomoć oružja nije potrebno. Nama to ide od ruke i ovako.
Ali da se vratim na „Skrhano more“.
Elem, u jednom takvom svetu u jednom od kraljevstva na prestolu se našao dečak… klinac… i on je postao kralj. Zapravo, postao je pola kralja jer ima fizički nedostatak. Jedna ruka mu je zakržljala i takav je od rođenja. Zbog toga je prvi deo trilogije dobio ime „Pola kralja“. Možda je to surovo, možda neprimereno, ali je barem u Aberkrombijevom stilu – cinično i neposredno.
Elem, kada je postao kralj, dečak se našao u nevolji, onako baš velikoj. Neću vam reći u kakvoj da vam ne kvarim ugođaj prilikom čitanja. Ali mi verujte na reč da mu nije bilo lako.
A onda je nakon mnogih pustolovina, preokreta i lukavih dela morao da pređe pola sveta, da bi dobio šansu da se izbori sa najvećom silom koja postoji, a kojoj se „debelo“ zamerio. O kakvoj se sili radi i kako je jedan dečak sa „kljastom“ rukom mogao da joj zasmeta ne bih naširoko da pripovedam i objašnjavam, jer, kao što napisah, ne želim da vam kvarim priču. Uglavnom, zbog tog putovanja drugi deo trilogije dobio je naziv „Pola sveta“.
I naposletku treći deo. U trećem delu trilogije, kao što to obično biva i kako je od Boga dato, smešteni su rasplet i kulminacija. U trećem delu dešava se rat od čijeg će ishoda zavisiti sudbina likova za koje smo sve vreme strepeli. Međutim, ni jedan se rat ne dobija samo na bojnom polju. Zapravo, bojno polje čini samo pola rata, jer ima nečega i u diplomatiji. Zato se treći deo zove „Pola rata“.
I tako… Bum! Tras! Aberkrombi je knjigama dao sasvim dobra imena, a moje predubeđenje se sasvim urušilo.
E sad… Drugi razlog zbog kojeg sam posumnjao u kvalitet Skrhanog mora je uzrast glavnog lika. Jer on je tinejdžer. Zapravo, ima više tinejdžera koji su glavni likovi te sam zbog toga pomislio da će trilogija biti još jedna tinejdž sapunica.
Tu sam “debelo” omašio jer ni jedan od njih nije srceparajući dramatičar, iako ih snalaze nesreće zbog kojih bih i ja postao pravi Emo lik okupan suzama. Zapravo, sve su to momci i cure koje je nevolja naterala da otvrdnu i ogrube, stegnu zube i postanu pravi pozitivni, manipulativni podlaci, a te promene se ne dešavaju na prečac. Dakle nisu preko noći od zbunjenih tinejdžera postali neustrašivi epski heroji, već čitalac sve vreme ima uvid u promenu njihovih ličnosti i brzo odrastanje. Zapravo, u prevremeno odrastanje jer nesreća ne bira životnu dob. Tako da… eto i tu promaših.
Što se trećeg razloga tiče, a to je negativno mišljenje koje su o Skrhanom moru iskazali ljudi koje cenim… Pa odista stoji da se ovo Aberkrombijevo delo razlikuje od drugih romana koje je napisao.
Međutim, razlikuju se i ljudi. Zbog toga neki nedostaci koji su zasmetali mojim prijateljima meni nisu smetali. Ako su to zapravo nedostaci, jer priča je pitka, pravolinijska i nije preterano višeslojna.
Ali eto, nedostatak višeslojnosti bi, eventualno, mogao da bude razlog razočarenja. Ipak, kao neko ko je mogao da bude advokat ali se odlučio na drugačiju karijeru, u odbranu mogu da kažem da ne moraju sve priče da budu višeslojne da bi bile dobre. Tolkinov Gospodar prstenova nije, iako je to delo, sa potpunim pravom, legendarno.
Nakon ovih pohvala Skrhanom moru, evo i par reči o manama koje sam uočio, a koje nisam očekivao. Najveća mi je izostanak Aberkrombijevog poslovičnog crnohumornog sarkazma. Neposrednog, ciničnog i nadasve iskrenog. Priznajem da me je Džo zbog toga iznenadio. Jednostavno, nisam navikao da u njegovim knjigama toga nema.
I možda umišljam, ali sam tokom čitanja imao osećaj da se Aberkrombi svesno suzdržavao i da je sam sebe na hiljadu muka stavio da bi svoj crnohumnorni cinizam obuzdao. Tek negde nakon dve stotine stranica, ako ne grešim mislim da je u pitanju dvestotine četrdeset druga strana, stari, dobri cinizam se vratio, a ja umalo ne vrisnuh od sreće.
Na žalost, kasnije se ponovo izgubio. Ali Bože moj, čega nema bez toga se može. Šmrc, šmrc…
Elem, da obrišem suze i da nastavim.
Sledeća mana… možda najveća.
Postoji jedna neobičnost, koju sam zapazio u Skrhanom moru. Svi znamo da su u trilogijama opisane velike avanture i da su tri knjige sasvim dovoljne da se saživimo sa glavnim likovima. I ne samo da se saživimo, već da iz dna duše strepimo za njihovu sudbinu. Ako ne u prvom i drugom delu, u trećem bi i kamen morao da se zadrhti od osećanja. Jednostavno, to je blagoslov koji dobijaju autor i čitaoci jer su trilogije obimne.
Međutim, Aberkrombi je napravio jedan… pa hajde da kažemo, hrabar korak. Hrabar, jer pisac mora da piše kako mu inspiracija nalaže, iako je često svestan da se to čitaocima neće dopasti.
Naime, glavni lik prvog dela je dečak koji je postao kralj. Dok je u prvoj knjizi prolazio kroz razne nedaće, bodrio sam ga i veselio se kada je pobeđivao, tugovao kada je on bio tužan i strahovao kada bi se našao u opasnosti. I baš sam se navikao na njega.
A onda je prvoj knjizi došao kraj.
I ja počeh drugu.
Već na prvim stranicama drugog dela shvatio sam da onaj klinac više nije glavni lik. Neki drugi momci i devojke postali su glavni, a onaj dečak, sada već tinejdžer-veteran, našao se u zapećku.
O, bio je on tu, često u presudnoj ulozi. Pa ipak, akcenat moje brige, strepnje i simpatije prebačen je na druge učesnike. I tako, hajde Jovo nanovo, navikavaj se i emotivno vezuj za neke nove face.
Isto se ponovilo u trećem delu. U njemu je ostala nit glavne priče, takođe su glavni likovi iz prvog i drugog dela bili prisutni i nezaobilazni, ali „glavna zvezda“ radnje je sasvim nova ličnost. Ovog puta je to princeza, koja se od razmaženog devojčurka pretvara u manipulativnu aždaju koja savršeno vlada svojim osećanjima, što joj nikada neću oprostiti jer je… ne, neću vam otkriti kakva je sudbina mog omiljenog lika u trećem delu. To ćete sami da pročitate.
Na kraju, nakon mojih zapažanja, nakon pohvala i kritika o kojima sam pisao, odgovoriću na jedno pitanje za koje verujem da bi mnogi postavili. A možda me ne biste to ni pitali, ali ću ja ipak da odgovorim 🙂
Za svaki slučaj.
Dakle, da li vredi pročitati „Skrhano more“?
Bez razmišljanja, odgovor je: DA.
Uprkos nekim nedostacima (a koje delo ih nema?), ova trilogija nas vodi u jedan zanimljiv i opasan svet. Možda su o sličnim svetovima mnogi pisali, jer pisaca fantastike ima k’o skakavaca xD, ali Aberkrombi je to uradio na dinamičan, lako čitljiv i osvežavajući način, svojstven velikanima današnje scene te „Skrhano more“ definitivno zavređuje da ostane u svesti čitalaca, jer nam nudi sve što mi, ljubitelji ovog žanra, volimo, a to su uzbuđenje, strepnja, tuga, akcija, iskrene ljubavi, požrtvovanje, herojstvo, borba za slobodu, a naposletku i sama sloboda.
