Stefan Mijatović, autor romana “Mesečev ratnik” – Intervju

Share on facebook
Share on twitter

Zdravstveni radnik, mačevalac, pisac… tri reči koje nas podsećaju na hvalevredne osobine kao što su humanost, plementitost, sportski i umetnički duh. Ako bi smo sve navedeno pretvorili u matematičku formulu, onda bi iza znaka jednakosti kao rešenje moralo da stoji ime Stefana Mijatovića, autora Mesečevog ratnika, romana koji se pojavio baš kada je trebalo.

Jer sada je došlo teško vreme i svi znamo uzrok. Ne, neću mu navesti ime jer ga možete pročitati svuda, a ja želim da vas makar na ovom mestu poštedim toga. Ali ću zato obrazložiti zašto sam, uopšte, spomenuo teško vreme.

Naime, kada se ljudi nađu u nevolji razotkriva se istinska priroda čoveka. Kod onih koji su odista plemeniti požrtvovanost, humanost i nesalomivi duh dolaze do još većeg izražaja.

Istovremeno se kod onih koji to nisu razotkrivaju nedostaci ljudske prirode. Strahovi, sitničavost, sebičnost, sve to zna da ispliva na površinu.

Možda se pitate gde se u svemu što sam naveo nalazi fantastika.

Odgovor je jednostavan jer fantastika nas uči kako da u teškom vremenu zadržimo ljudskost. Uči nas kako da sačuvamo plemenitost i, naposletku, uči nas kako da ustanemo kada nam život izmakne tlo ispod nogu.

Roman “Mesečev ratnik”, autora Stefana Mijatovića, dobar je primer takve fantastike jer nam je Stefan u svom delu na  maštovit i autentičan način ispripovedao antiratno ratnu priču o nevoljama čoveka koji je ostao bez svega.

Međutim, ovde se ne radi o klišeu u kojem se junak prihvatio mača ili naučio čarolije, potom pobio sve neprijatelje i onda živeo srećno i zadovoljno do kraja života. Naravno, neću otkriti da li je kraj ovog romana srećan ili tužan, to ćete otkriti sami kada ga pročitate. A tokom čitanja ćete primetiti osobenost ovog dela u kojem je Stefan Mijatović stavio akcenat na društveni, psihološki i intelektualni aspekt glavnih likova koji se menja zbog uticaja ratnih dešavanja.

Ili drugim rečima, čak i kada nam sve propadne, život ide dalje. A odluka hoćemo li da nastavimo kao ljudi ili kao nešto drugo uvek je na nama. Roman “Mesečev ratnik” uči nas tome.

Hronike Helma: Poštovanje Stefane i hvala ti jer si se odazvao pozivu da uradimo ovaj intervju. Da bi neko delo bilo napisano uvek postoji inicijalna kapisla, mala iskrica koja pronađe pisca i u njemu zapali vatru inspiracije. Ta iskrica može biti skrivena svuda oko nas, u ljudima, događajima, u nekoj slici, filmu, seriji, knjizi… bilo gde. Odakle je potekla iskrica za stvaranje Mesečevog ratnika?

Stefan Mijatović: Iskra za nastanak romana nastala je u jesen 2014. godine, kada sam dobio ideju da napišem priču o čoveku koji se vraća kući iz izgnanstva. Iz toga nastala je ideja. Onda su krenula da se nižu poglavlja, shvatio sam da će od priče/novele nastati nešto veće i na pola romana sam imao jasnu viziju kuda će priča voditi. Ostali su neki detalji, ali to je suštinski bilo to. Nastao je “Mesečev ratnik”, makar u svojoj osnovnoj, neobrađenoj verziji.

Hronike Helma: U tvom romanu glavni lik je Ezgild, plemić koji je ostao bez zemlje i koji želi kroz tunel da pobegne od neprijatelja i od svoje prošlosti. Međutim, desila se nezgoda i tunel se zatvorio na određeno vreme te je Ezgild prinuđen da ostane tu gde jeste i da se suoči sa neprijateljima i sa sopstvenom prošlošću.

Hajde da zamislimo da se nalazimo na drugoj strani tunela, na onoj na kojoj je Ezgild hteo da izađe. I hajde da zamislimo da su rudari napokon osposobili prolaz. I umesto da Ezgild dođe na našu stranu, mi ćemo ući u tunel, proći ćemo kroz njega i doći ćemo u zemlju iz koje je on hteo da utekne. Zapravo, doćićemo u svet koji si ti stvorio, u svet koji si oživeo pišući Mesečevog ratnika. A moje pitanje upućeno tebi je: kakav je to svet i kakva se dešavanja u njemu odvijaju. Gde si nas to doveo? Ili drugim rečima, moje pitanje je zapravo poziv upućen tebi da čitaocima predstaviš svoj roman.

Stefan Mijatović:  Ukratko, roman je priča o Ezgildu Drafenu, prognanom baronu od Aranaha, čoveku koji nije kleknuo pred arejskim osvajačima i koji je zbog toga izgubio svoje posede u ratu. On je čovek progonjen svojim demonima, prošlošću, čovek koji je u ratu izgubio brata, ženu i decu. Po povratku u svoj rodni Aranah, udolinu između planina koja je odvojena od ostatka sveta, nailazi na teško stanje i nezadovoljne seljake. Ka jugu i mestu gde se nalazi Kilski prolaz, koji vodi dalje u zemlje drugog naroda, sreće Faldora pripadnika Opsenara, koji  traži do njega da ga sprovede kroz Kilski prolaz, ali to ne ide tako lako.

Hronike Helma: Kao što si rekao, Ezgild je prošao i još uvek prolazi kroz razna iskušenja. On je ratnik poražene strane. Izgnanik je i begunac. Na prvi pogled on više nikada neće moći da, figurativno rečeno, podigne glavu i hoda uspravno bez gledanja preko ramena. A onda prihvata još jednu borbu. Onu poslednju. Ako bi smo nas dvojica stali na njegovu stranu u toj borbi, sa kojim bi nas rečima Ezgild ohrabrio pre početka bitke iz koje, po svemu sudeći, žive glave nećemo izneti? Ili drugim rečima, koju si poruku želeo čitaocima da uputuš preko Ezgilda?

Stefan Mijatović:  Ezgild je čovek koji nosi veliki teret sa sobom, ali nije neko ko se skriva iza tog tereta. Iako, metaforički rečeno, Ezgild hoda pognuto pred drugima, kada treba da ih vodi on je čovek koji hoda uspravno. On je taj koji uliva nadu, koji govori da posle najcrnje noći dolazi zora novog dana.

Hronike Helma: U tvom romanu postoje detaljni opisi borbi. U uvodnoj reči sam spomenuo da si mačevalac. Takođe znam da si sve poteze mačem, napade i odbrane koje si opisao u romanu, isprobao u praksi u svom mačevalačkom klubu. To si uradio da bi oružanim sukobima dao verodostojnost. Apropo toga, jednom prilikom si izjavio da se pristup okršajima u Mesečevom ratniku razlikuje od holivudskog, u kome glavni junak zamahne mačem i ubije omanju četu. Ipak, zanima me da li si dolazio u iskušenje da podlegneš holivudskom pristupu, jer je mnogo lakše prepustiti se nelogičnosti nego tražiti rešenje koje je ograničeno realnošću.

Stefan Mijatović: Padalo mi je to na pamet, da sam ograničen realnošću, ali gledam na to iz druge perspektive. Svako može da napravi papazjaniju od pokreta u, na primer, plesu, koji nemaju smisla i to možemo gledati kao umetnost, a i ne moramo, zavisi samo od nas. Sa druge strane, jasno, precizno izvedene figure u tangu ili salsi, šta su drugo ako ne umetnost? Isti princip je u mačevanju.

Hronike Helma: Jedan od Ezgildovih prijatelja je Opsenar. Oni su u tvojoj knjizi predstavnici nadnaravnog elementa po kome je fantastika specifična. Ali ti si taj element obradio malo drugačije i tvoja ideja o njima je veoma originalna jer Opsenari ne vladaju magijom već određenim veštinama…

Stefan Mijatović:  Opsenari su drevno bratstvo učenih ljudi, koji život posvećuju potrazi za znanjem i izučavanjem sveta, ali na njih ne treba gledati kao na naučnike izgubljene u vremenu i prostoru. Opsenari su nastali kao društvo ljudi koje je u drevnoj prošlosti porazilo Lažne bogove, grupicu izuzetno moćnih čarobnjaka, koja je tvrdila da su bogovi sami po sebi. Više o Opsenarima neću govoriti, jer želim da ljudi sačekaju “Maske Opsenara”, moj sledeći roman, koji će daleko veći akcenat staviti na same Opsenare i priču o njima.

Hronike Helma: Mnogi tvoji čitaoci su u komentarima napisali da imaju utisak da su dogodovštine u Mesečevom ratniku zapravo deo mnogo veće priče. To potvrđuje da si uspešno oživotvorio svet u kojem se dešava radnja u tvom romanu i da je on na neki način prerastao priču o Ezgildu. Gde si nalazio inspiracuju za stvaranje takvog sveta?

Stefan Mijatović: Inspiraciju sam nalazio u stvarnom svetu i u delima drugih pisaca fantastike. Mene je oduvek fascinirao taj „graditeljski“ pristup u fantastici, gde se stvaraju čitavi svetovi, jezici, kulture i mentaliteti ljudi, do te mere da sam godinama ocenjivao dela fantastike po tome da li je svet, koji je stvoren u njima, dobar ili nije. Uostalom, kada pokušamo da sagledamo svet u kome živimo, shvatamo da mi na dnevnom nivou možemo da baratamo sa hiljadama informacija o našem okruženju, a da nismo ni zagrebali ispod površine. Svet koji sam stvorio pokušava to da dočara. Da li sam uspeo ili ne, ostaje na čitaocima.

Hronike Helma: Da bi smo čitaocima ovih redova plastičnije dočarali taj svet, da li kao autor možeš da navedeš neke njegove geografske odlike, specifičnosti, neku građevinu koja ga karakteriše?

Stefan Mijatović: Mogu, naravno. Najveći grad u svetu koji sam stvorio, jeste Deltam, grad koji su izgradili Opsenari i najviša zgrada na svetu jeste Dom Senki, citadela Opsenara. Deltam je najsavršenije, planski izgrađen grad na svetu, sa tri četvrt miliona stanovnika, savršeno uređen, pod upravom Opsenara. Dom Senki je dvadeset pet spratova visoka zgrada, u kojoj žive svi Opsenari dok su u Deltamu, a pored samog stanovišta nalazi se široko dvorište, škola za Upućene (decu koja se dvadeset godina školuju da bi postali Opsenari) kao i mnogobrojne laboratorije i Biblioteka sa najvećom kolekcijom spisa na planeti.

Hronike Helma: Ja sam svestan da moja pitanja u neku ruku mogu biti spojleri, ali ti odgovori u onoj meri za koju misliš da budućim čitaocima neće upropastiti čitanje. Zato ću o radnji, likovima i opštim karakteristikama koje su opisane u Mesečevom raniku da postavim samo još jedno pitanje. A radi se o narodima. Ezgild je ratovao na jednoj strani, poraženoj. Njegov narod je izgubio rat od drugog naroda, a potom je došao treći. Možeš li u par crtica, tek u meri da zaintrigiraš čitaoce,  navesti karakteristike tih naroda.

Stefan Mijatović: Naravno. Levanonci, kojima pripada i Ezgild, jesu po prirodi mirni, obični ljudi. Umeju da se brane kada im to zatreba, ali suštinski nisu agresivni, takva vremena su ih prošla. Sa druge strane, Arejci su srčaniji, oštriji i vole da gledaju druge sa visine. Severnjaci, koji se isto pojavljuju, su nadmeni, ambiciozni i pohlepni ljudi. Umeju da budu brutalni i surovi, ali im to nije glavna osobina.

Hronike helma: Sa tvojom knjigom i sa celokupnim tvojim stvaralaštvom svi zainteresovani mogu da se upoznaju na facebook stranici

Stefan Mijatović-autor

Ili na facebook profilu

https://www.facebook.com/stefan.mijatovic.96

Ja ne sumnjam da si tim putem do sada ostvario mnogo kontakata pa ću ovu priliku da iskoristim da te pitam na kakav je prijem tvoja knjiga naišla kod čitalaca?

Stefan Mijatović: Naišla je na dobar prijem, što me je iznenadilo. Naravno, ovo je roman-prvenac, a ja nisam Gete pa da napišem Jade mladoga Vertera sa šesnaest godina i postanem svetski slavan, tako da je sasvim moguće (i ne samo moguće, nego i verovatno), da sam nešto loše uradio, ali za sada, osim nekih manjih zamerki, niko me nije nešto značajno iskritikovao. Ipak, volim da čujem negativno mišljenje koliko i pozitivno, jer nema lošeg mišljenja ako se ono iskoristi kao savet.

Hronike Helma: Roman “Mesečev ratnik” može da se kupi na sajtu Autostoperskog vodiča kroz fantastiku(AVKF)

Takođe ga ima u Delfi knjižarama, a može da se naruči i putem linka koji nas vodi ka njihovom sajtu

https://www.delfi.rs/knjige/156401_mesecev_ratnik_knjiga_delfi_knjizare.html

I Korisna knjiga ima roman u svom asortimanu, a naručiti se može na linku

https://www.korisnaknjiga.com/mesecev-ratnik-naslov-180841

Međutim, osim u štampanom izdanju, “Mesečev ratnik” po mnogo pristupačnijoj ceni može da se naruči u elektronskom obliku na linku

Iz navedenih linkova se može videti da čitaoci imaju nekoliko mogućnosti za kupovinu. U to ime ću pitati, da li je istina da je sav prihod, koji je ostvaren i koji će se ostvariti od tvog romana, namenjen za troškove objavljivanja neke od knjiga drugih autora koji se putem navedenog linka

http://fantasticnivodic.com/konkurs-za-rukopisce/?fbclid=IwAR1yHq-ftU3Rg7KLHaDoqS8NXH62Yo7zoNxqTqBXRE7suE3Er9N9FCjJI_E

prijave na stalni konkurs Autostoperskog vodiča kroz fantastiku (AVKF)?

Stefan Mijatović: To je potpuno tačno. Naravno, kada se isplate troškovi štampe, ostatak se koristi za finansiranje štampe drugih knjiga. To je mehanizam koji i meni lično odgovara, jer smatram da je to dobar način da se poboljša domaća fantastika, što znači više knjiga za čitanje.

Hronike Helma: Osim knjiga ti pišeš priče. Recimo, jedna od njih, koja se zove “Priča o Bogu koji je postao čovek”, objavljena je u časopisu Fantastičnog vodiča. Šta bi mogao da kažeš o tom vidu tvog stvaralaštva?

Stefan Mijatović: Priča o Bogu koji je postao čovek je priča o Starcu sa planine, legendarnoj ličnosti iz „Mesečevog ratnika“, čije učenje poštuje Ezgildov narod, Levanonci, kao i Nilini, još jedan narod iz ovog sveta. To je priča o iskupljenju i pokušaju da se dođe do osnovnih ljudskih vrlina, kao što su samilost,  osećaj privrženosti porodici i zajednici i činjenje na račun zajedničkog dobra.

Hronike Helma: “…Osećaš konja pod sobom, osećaš tvoje srce kako lupa toliko snažno da misliš da će iskočiti iz grudi. Osećaš miris gvožđa, drveta i mesa, pomešan u strašan, neverovatan miris, koji ti pali nozdrve, želiš istovremeno i da nestane i da ostane tu zauvek. Nikada se nisam osetio tako živim…”

Ove reči si ti napisao i one su na mene ostavile upečatljiv utisak. Zato me zanima kome pripadaju. Da li su Ezgildove ili tvoje dok se baviš mačevanjem. Ili, možda, dok pišeš fantastiku?

Stefan Mijatović: Pošto sam konja jahao samo jednom, kada sam bio dete, i to ne u galopu, već korakom, biće da su ovo ipak Ezgildove reči, a ne moje.

Hronike Helma:  O tvojim knjigama koje ćemo tek čitati uspeo sam da saznam vrlo malo. Tek samo da pišeš roman koji će se takođe odvijati u svetu Mesečevog ratnika. Šta bi mogao da kažeš o tome da nas zainteresuješ, a da ne otkriješ više nego što bi u ovom trenutku trebalo?

Stefan Mijatović: Maske Opsenara, tako se zove sledeći roman, koji, nadam se da ću u dogledno vreme završiti, počinje ubistvom vladara Gijanskog carstva, ogromne zemlje sa druge strane Okeana u odnosu na Deltam i dom Senki. Ubistvo je počinio odmetnuti pripadnik Bratstva Opsenara, Diog, i brat ubijenog cara, ponet pričom o bogatstvima Deltama, a još više ambicijom da i sam postane car, okuplja ogromnu vojsku i sastavlja širok savez ljudi uglavnom željnih zlata i znanja koji se kriju iza zidina Deltama i Doma Senki. Sa druge strane, Veliki Majstor Bratstva poziva Ezgilda Drafena koji dolazi u pomoć zajedno sa svojom vojskom, a na trag ubice šalje Diogovog učenika, Almarika, da ga pronađe i ubije.

Hronike Helma: A šta se dešava sa muzikom 🙂

Stefan Mijatović: Muzika je moja životna pasija. Dan koji prođe bez muzike uvek sam smatrao protraćenim. Nažalost, zbog posla kojim se bavim, a to je lekarski, i samog vremena u kom se nalazimo, nemam previše vremena da sviram klavir, što mi poprilično nedostaje.

Hronike Helma: Pre poslednjeg pitanja pružiću jedno objašnjenje. Naime, koliko god se ja trudio da postavim pitanja koja su u datom trenutku aktuelna, svestan sam da uvek napravim propust jer su jedan ili više intervjua nedovoljni. Jer bez obzira da li piše knjige ili se bavi privatnim poslom ili je lekar, trgovac, vozač ili, možda, radi u poljoprivredi, život čoveka i njegovo stvaralaštvo su mnogo kompleksniji nego što se to može predstaviti u jednom kratkom razgovoru. Iz tog razloga želim sagovornicima da ostavim prostora da kažu još nešto. Dakle, šta te nisam pitao, a trebalo je?

Stefan Mijatović: Iskreno, više nisam ni sam siguran, ali sam poprilično uveren da si bio veoma temeljit.

Hronike Helma: Stefane, drago mi je zbog našeg druženja i hvala ti na odvojenom vremenu. Nadam se da ćemo u budućnosti, možda kada budeš objavio sledeću knjigu, imati priliku da sve ovo ponovimo.

Stefan Mijatović: Bilo mi je izuzetno zadovoljstvo i nadam se da ćemo biti u mogućnosti da ponovimo u skorijoj budućnosti.

dragan

dragan

Ostavi komentar