U fantastici je sve moguće. U njoj se mašta i stvarnost prepliću. Iskonske istine pokazuju nam se kroz mitove i legende, a prastari strahovi opstaju i kroz ovaj žanr nas podsećaju na ono što smo nekada bili i što smo odavno prestali da budemo. Čak i one najtananije sile u nama, one kojih nismo svesni jer smo ih odavno zaboravili i zapostavili, zatrepere kada nam um i osećanja zarone u neko delo fantastike.
Jer ona nas podseća na prošlost, ali istovremeno nagoveštava budućnost.
Maja Gojkov, autor romana „Kameni Park“, spada u pisce koji imaju dar da sagledaju veličanstvenost ovog žanra i da nam ga kroz svoja dela predstave u najlepšem kreativnom svetlu, ne izostavljajući ni jednu od njegovih osobenosti.
Njena umetnička kreativnost i grandiozna vizija o onome šta je bilo i šta nas čeka „iza horizonta“ ovaplotili su se u Kamenom parku koji spada u bisere fantastične književnosti, jer večitu temu borbe između dobra i zla, u kojoj se ljudski rod nalazi od svog nastanka, obrađuje na jedan inventivan i u našoj književnosti originalan način.
Hronike Helma: Pozdrav Majo i hvala na odzivu da uradimo ovaj intervju. Ti si napisala roman „Kameni park“ u kome se prošlost i budućnost sreću u sadašnjosti, a realnost se prepliće sa fantastičnim i onostranim. Na prvi pogled je uočljivo da je to grandiozna tema. Odakle je došla želja i šta je odredilo da pišeš o fantastici?
Maja Gojkov: Dovoljno je da pogledam svet oko sebe i da se iznova uverim koliko je život fantastičan, kreativan, misteriozan. Ne postoji nijedan čovek na svetu koji je maštovitiji od života samog. Snovi su potrebni, neophodni da bi se opstalo, da bi dobro uvek pobeđivalo zlo, da bi ljubav prema svima uvek bila bezuslovna. Sadašnjost, prošlost i budućnost svi nosimo u sebi u istom momentu i živimo ih. Ne brinemo li zbog budućnosti čak ne samo za sebe nego i za svoju decu i unuke? Nije li to jednako realno kao otići na posao ili popiti čašu vode? Koliko puta se nerviramo zbog događaja iz prošlosti koji su uticali na naš život, a ne možemo da ih promenimo, koliko puta smo pokušavali ponovo da doživimo neko lepo osećanje, zanos, strast, radost, nije li i to naša sadašnjost, naš život? U nama je sve u svakom tenutku i mi smo svi aktivni deo svemira.
Hronike Helma: Radnja u tvom romanu počinje sasvim nevino. Jedan običan dan, ispunjen dosadom. Želeći da iskoriste višak vremena, majka i kći kreću na putovanje u jedno selo, pusto i zapušteno, kakvih u Srbiji ima mnogo. I tu počinje priča a bogami i jeza, jer moram ti priznati da me prva poglavlja podsećaju na čuveni horor film Silent Hill (Tiho brdo), iako radnja u filmu i radnja u tvojoj knjizi nisu slične. Ovde bih glavnu reč o Kamenom parku prepustio tebi. Ako zamislimo da si nas povela u to selo, možeš li da opišeš šta nas tamo očekuje i po čemu se ono razlikuje od drugih sela. Ili drugim rečima, kako bi čitaoce uvela u svet koji si opisala u svom romanu?
Maja Gojkov: Selo nije moralo da bude izmišljeno, postoji upravo takvo u Vojvodini uz rumunsku granicu, prazno, urušeno, širokih pustih ulica. U centru sela je ograđen veliki park, toliko zapušten da liči na šumu. Samo po sebi, to selo je bilo predivan ambijent koji bi svakome mogao da probudi maštu, a postalo je poprište drame koja se odvijala negde daleko u svemiru a u samom selu se dogodio konačni obračun sila dobra i zla, vidljivih i nevidljivih.
Hronike Helma: Kosa, potok, kućni prag, bunar… sve navedene pojmove možemo dovesti u vezu sa narodnim verovanjem i običajima. Da li je to slučajnost ili je verovanje našeg naroda zaista imalo uticaja u stvaranju Kamenog parka?
Maja Gojkov: To su stvari koje u meni izazivaju jezu i strah ili divljenje. Svaka žena duge, bujne i negovane kose u meni izaziva divljenje. Starim i urušenim bunarima ne bih prišla nikad, potoci su izvori života, voda koja čisti i budi… Prelazak kućnog praga je u mom romanu bio prelazak u drugi svet, svet uspomena, nevidljivih predaka, probuđene krvi.
Hronike Helma: U romanu se pojavljuju dobre i loše duše, svet je na ivici kraha jer je narušena ravnoteža koju jedino čuvarke planete mogu da povrate. Šta je bila inspiracija za osmišljavanje čuvarki i kako bi te entitete detaljnije predstavila čitaocima, ali da, naravno, zaobiđemo spojlere?
Maja Gojkov: Neophodan nam je neko ko će brinuti o nama i ko će nas čuvati od svih nevolja koje bi mogle da zadese našu planetu. Verujem da naši čuvari zaista postoje i ako naše oko nije sposobno da ih vidi i srce opterećeno nametnutim životom nije u stanju da ih oseti. Čuvarke su više od vila i anđela, one su snažne, one su sam svemir, besmrtne, pametne i pune ljubavi prema svim bićima. Žene i danas čuvaju ovaj svet, dom, porodicu, veru i običaje.
Hronike Helma: Osim čuvarki, u Kamenom parku si oživotvorila još neke entitete. Mislim na Omnipotenu, Ristana i njegovu braću. Možeš li čitaocima, tek da steknu početni osećaj, u kratkim crtama da predstaviš šta je Omnipotena? I ujedno, pošto se meni svideo Ristan, ako bih ja bio poput njega, kakvu bih moć imao i šta bih sa tom moći trebalo da radim?
Maja Gojkov: Svako ima svoje viđenje Boga, Omnipotena je moje. Ona je stvorila čuvarke, ona raste i dobija snagu ali je i daje, bez problema vodi računa o celom svemiru, najvećim zvezdama i najmanjoj trunčici koja treba da bude stvorena.
Ristan je biljka, Ristan je ljubav u svom izvornom obliku, Ristan je izvor života. Potpuno sposoban da živi bilo gde u svemiru, on bira planetu na kojoj je neko koga on voli i uzima ljudski oblik samo zbog šanse da bi je mogao videti… Ristan je u svom obliku vladar i otac svih biljaka, one rastu i bujaju, cvetaju po njegovoj komandi, nežne i mile, robusne i opasne. Kada bi ti bio Ristan – šta da ti kažem? Pretvori ih u hrastove!
Hronike Helma: U Kamenom parku si, bilo u pozitivnom ili negativnom smislu, spomenula nekoliko religija i neke institucije koje su karakteristične za civilizaciju. Takođe si se dotakla nekih mana koje ljudi imaju, poput prevrtljivosti, koristoljublja i slično. Istovremeno je primetna tvoja ljubav prema ovoj planeti, prema prirodi, prema svemu što možemo smatrati izvornim, netaknutim, zdravim. Da li se meni samo učinilo ili „Kameni park“ zapravo predstavlja svojevrsnu kritiku ljudskih i institucionalnih slabosti, zbog kojih je sve uočljivije da je razvoj naše civilizacije u jednom trenutku krenuo stranputicom?
Maja Gojkov: Imam utisak da je Zemlja počela da se okreće unatrag, toliko je svuda gore i primitivnije nego što je bilo pre trideset godina. Kultura, umetnost i znanje su obezvređeni, juri se gola egzistencija. U toj jurnjavi na svakakva zla nailazimo, ljudski život gubi vrednost ili bolje da formulišem, nečiji je potpuno bezvredan a nečiji jako vredan, zavisi od moći koju čovek ima i šanse da je dobije. U ime religije je počinjeno toliko zla i čini se još uvek a u pozadini obavezno stoji novac i to mora da prestane.
Hronike Helma: Jedna od karakteristika Kamenog parka su neočekivani obrti i mnogo akcije. Knjiga je adrenalinska i čitalac nikada nije siguran šta ga očekuje na sledećoj strani. Uz to, sama činjenica da se u Kamenom parku sreću razni likovi iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti govori o nepredvidljivosti u radnji. Mislim da su to faktori koji su uticali na zapažanje nekih čitalaca koji su izrazili žaljenje jer roman nije obimniji. Da li postoji mogućnost nekog prednastavka ili nastavka u kojem bi bilo reči o događajima koji su se desili pre onih u Kamenom parku ili o nekoj novoj avanturi glavnih junaka?
Maja Gojkov: Jako sam se trudila da ne napišem ni jednu suvišnu reč, da ne razglabam i ne razvlačim radnje i opise, da ni jedna stranica ne bude dosadna. U nevolji su oni čitaoci koji su navikli da preskaču stranice, da ih samo prelete pogledom jer posle moraju da se vraćaju na prethodne strane. Može da se piše u nastavcima, o svakoj čuvarki posebno, o novim avanturama Ristana i njegove braće… Možda jednog dana!
Hronike Helma: Osim u književnim osvrtima i mišljenju koje ima izdavač, primetio sam da i čitaoci svrstavaju Kameni park u red sa delima nekih od najvećih književnika žanra. Poput Tolkina, recimo. Ili Teri Pračeta. Koji su pisci uticali na stvaranje tvog stila u pisanju?
Maja Gojkov: Ne postoji samo jedan pisac kome se divim, mislim da su svi zbog kojih sam zadrhtala čitajući njihova dela nekako uticali. Volela bih da mogu da pišem kao Tolstoj, kao Dipak Čopra i Sidni Šeldon…
Hronike Helma: Roman može da se poruči na linku Delfi knjižara
https://www.delfi.rs/knjige/134947_kameni_park_knjiga_delfi_knjizare.html
ili od izdavača, Nove Poetike, na sajtu
Takođe za čitaoce iz Austrije i Nemačke postoji mogućnost da knjigu naruče na
A pored svih mogućnosti koje sam naveo, čitaoci mogu da kontaktiraju autora i da naruče knjigu na facebook stranici autora
Kameni park, roman Maje Gojkov
Ili na profilu
https://www.facebook.com/maja.gojkov.3
Iz priloženih linkova se vidi da postoji nekoliko načina za kupovinu, ali i za komunikaciju sa čitaocima. Kakav je tvoj utisak o prijemu na koji je Kameni park naišao kod čitalaca?
Maja Gojkov: Volela bih da ga ima više u knjižarama, da je dostupniji. Drago mi je kad vidim da se čitaocima dopada, znači da sam sa pravim ljudima podelila svoju dušu i hvala im na tome.
Hronike Helma: Da li postoje planovi na polju književnosti koje si zacrtala da ostvariš u budućnosti?
Maja Gojkov: Početkom naredne godine imam nameru da objavim roman o zdravlju “Kako da ne izgubite glavu posle infarkta”. Možda će pomoći nekom da se bolje oseća, bude srećniji ili da smrša, pošto ima i sjajan jelovnik za zdravo mršavljenje.
Hronike Helma: Ovo pitanje se ne odnosi na tvoj roman, ali ću ga postaviti jer smatram da ti, kao pisac, imaš merodavno mišljenje. Elem, po istraživanju koje je pre dve godine objavila Evropska statistička služba, 16,8 % Finaca redovno čita knjige. Takvih je u Poljskoj 16,4%, u Turskoj 10%… U Srbiji 8%.
Šta bi po tvom mišljenju trebalo uraditi da se procenat u Srbiji poveća?
Maja Gojkov: Obrazovanje dece i mladih ljudi je jako važno. Deci treba čitati još pre nego što progovore i probuditi im ljubav prema književnosti. Negovati njihovu radoznalost i maštu voditi ih u knjižare i na sajmove kao najveću poslasticu i pustiti ih da sami biraju knjige, razgovarati sa njima o knjigama. Za matore koji danas ne čitaju nema leka, oni misle da knjige ujedaju.
Hronike Helma: Forma jednog intervjua je previše ograničena da bi se neko delo ili celokupni rad pisca predstavili u potpunosti. I tako ja, svestan da uvek mora postojati propust, ostavljam prostor da ga uklonimo makar u nekoj meri. U to ime moje sledeće pitanje glasi: šta te nisam pitao, a trebalo je?
Maja Gojkov: Ja nikad nisam pročitala bolja pitanja upućena nekom autoru i hvala ti na tome. Dodala bih da je “Kameni park” moja druga kniga, prva je zbirka pesama “Potraga za očajem”.
Hronike Helma: Majo, hvala ti što si se odazvala pozivu da uradimo ovaj intervju. Želim ti puno uspeha u daljem radu i nadam se da ćemo imati priliku da ponovimo ovo druženje.
Maja Gojkov: Hvala na lepim željama i nadam se da će nam povod za novo druženje biti neka nova knjiga!
