Između horora i fantastike postoji velika sličnost, jer proces stvaranja dela iz navedenih žanrova zahteva određenu dozu suptilnosti i istančanosti koje autoru daju moć da zaroni u dubinu ljudske psihe, da shvati nesvesne psihološke sile i podsvesne strahove ljudskog roda. I, naposletku, da navedene pokretače i elemente našeg podsvesnog bića pretoči i utka u opipljivu priču koju piše.
Stari majstori horora tome su bili vični. Lavkraft, Edgar Alan Po… ima ih još.
Ali postoje i neki novi.
Miloš Mihailović, pisac koji živi i stvara u Somboru i kojem je sudbina veoma rano pokazala put kojim bi trebalo da ide, jedan je od novih majstora horora, ali i fantastike, jedan od onih koji u svojim delima vešto pobuđuju iskonsku psihu i koji poput mračnih magova kanališu i vladaju strahovima, onim pravim, atavističkim strahovima koji su nam utkani u gene jer smo ih nasledili od predaka i koje ćemo, hteli to ili ne, preneti potomcima.
Zbog te umešnosti, veoma očite u pričama i pesmama koje je napisao, Miloš Mihailović predstavlja onu vrstu autora na čijim će plećima ostati da predstave celom svetu da pisci našeg podneblja umnogome mogu na svetskom nivou da doprinesu bogatstvu i veličanstvenosti navedenih žanrova.
U prilog tome navešću njegovu pesmu, napisanu pre mnogo godina u vreme kada je tek zakoračio stazom književnog rada.
Kao mračna ptica ponoćnoga perja, Pun iskonskoga mraka i zebnje neke, Sav ogrnut potkom sjajnoga biserja, Sumrak ogrće predele daleke.
Izbledele kosti na padinama stoje: Drveće drevno, starije od voda i stenja, Iz duplji njihovih pčele se roje. Oduvek je tako. Ništa se ne menja.
Crne hridi obgrljene srebrom: To se reka kovitla niz litice, Jureći tek zaspalom gorom, U nemoj pesmi jedne budne ptice.
Na močvari utonuloj u tminu, Bez damara srca, i studenoga daha, Samo pokatkad koji grom sevnu, Prkoseći sumraku bez straha.
Hronike Helma: Pozdrav, Miloše. Ti si u književnim vodama veoma dugo, takoreći od malih nogu. Prvu knjigu, roman „Zeon“, pisao si dve godine a objavio si je pod okriljem izdavačke kuće Alnari dok si pohađao sedmi razred osnovne škole. Osim Zeona, pisao si priče i pesme i tvoje književno stvaralaštvo je zaista zapaženo. O tome svedoče brojne nagrade koje si dobio, a ja ću navesti samo neke jer ih zaista ima mnogo.
Za početak, 2014. godine si dobio nagradu „Golubić Gran Pri“, zatim si sledeće 2015. godine osvojio nagradu „Natalija-Natka Ćatović“. Takođe si osvojio prvu nagradu na konkursu koji je objavio časopis „Ulaznica“. Čini mi se da je to bilo 2018. godine. Uz to si dobitnik druge nagrade za kratku priču „Marko Martinović Car“. Osim navedenog, dobitnik si nekoliko nagrada za poeziju. Naposletku, tvoja dela su prevedena na rumunski i rusinski jezik. Sve što sam naveo, a nisam naveo sve, hvalevredan je uspeh.
A sve je počelo od „Zeona“, tvog prvog romana, epskofantastične priče o herojima, čarobnjacima, starim bogovima… Kako sada, iz ove perspektive i nakon proteklih godina, vidiš svoj roman i možeš li da nas pobliže uputiš u dešavanja koja si u njemu opisao? Jer negde pročitah da si u tom romanu stvorio jedan novi svet.
Miloš Mihailović: Pozdrav! Pre svega, želeo bih izraziti zahvalnost zbog toga što sam pozvan da postanem deo galerije portreta darovitih stvaralaca u velikoj helmskoj dvorani. I ja sam se, kao što je to sa njima slučaj, u pisanje upustio inspirisan svojom ljubavlju prema pisanoj reči, koja je u početku bila prevashodno — ljubav prema fantastici, avanturi i neobičnim svetovima.
„Zeon“ je zato delo jednog entuzijaste, koje možda oskudeva u književnoj vrednosti, ali ne i mašti i ljubavi. U pitanju je priča o borbi dobra i zla — odnosno, o sukobu jednog cara i jednog boga, na kome počiva sudbina sveta. Već viđena i ne bogzna kako nadahnuta postavka, znam, ali obogaćena neobičnim, morbidnim i dirljivim detaljima, koji, premda skriveni, nagoveštaju neke kasnije preokupacije u mom pisanju.
Ne mogu previše strogo suditi o svom prvom delu, iako sam svestan njegove (nevelike) vrednosti: jednostavno, ono mi je dalo zamajac da se strasno posvetim književnosti i neprestano radim na sebi.
Hronike Helma: „Ereja” je tvoj drugi roman. Knjiga je originalna po mnogočemu, ali posebnu pažnju privlači novi magijski sistem koji si osmislio i predstavio u tom delu. A sistem je, moram ti priznati, veoma jezovit 🙂 Ja se neću upustiti u objašnjenje već ću reč prepustiti tebi, kao autoru, da čitaocima predstaviš o čemu se radi, otkud takva ideja i kako si je sproveo u delo, tj. kako si je razradio i pretočio u tekst. I, naravno, da predstaviš tvoje viđenje o Ereji.
Miloš Mihailović: Magijski sistem u „Ereji“ predstavlja nešto na šta sam svojevremeno bio dosta ponosan: nazvao sam ga „histomagika“, što je kovanica kojoj je delimično kumovao moj kolega i prijatelj Stefan Mijatović, koji je baš negde u vreme pisanja mog roman polagao ispit iz histologije. Nauka o tkivima i magija su se tako spojile i postale jedna, što ti reče, „jezovita“ veština.
Koncept magije nam govori da je ona — energija, a energija ne može ni nastati ni nestati, već samo prelaziti iz jednog oblika u drugi. Kao izvor magije u „Ereji“ se javlja ljudsko meso, čijom konzumacijom se privremeno stiču različite moći (u zavisnosti od dela tela). Ovakvo shvatanje karakteristično je za obredni način mišljenja, tako da su recimo poznati slučajevi urođeničkih plemena koja jedu srca neprijatelja; ja sam ga samo preneo u fantastiku.
Hronike Helma: Negde sam pročitao da u Ereji, zapravo, nisi imao nameru da upotrebiš mnogo elemenata fantastike, ali je ipak ispalo tako. Šta se desilo te se tvoja namera razlikuje od nastalog dela? Da li te je priča uzela pod svoje, kao što je svojevremeno Ivo Andrić spomenuo kada je rekao da je pisanje slično lovu u kojem pisac nikada ne zna šta će uveče imati u torbaku, ili je u pitanju bio drugi uzrok?
Miloš Mihailović: Prvobitni koncept „Ereje“ zasnivao se na ideji sveta u kojem je magija najvećim delom nestala ili je nikada nije ni bilo; umesto toga, fokus bi počivao na društvenim problemima, istorijskim kretanjima, ali i povremenoj parodiji opštih mesta epske fantastike. To je bila zamisao „fantastike bez fantastike“ do koje smo Stefan Mijatović i ja zajedno došli i koju je on izuzetno uspešno ostvario u svom romanu „Mesečev ratnik“. Međutim, tokom pisanja svog romana došao sam do ideje histomagike i „Ereja“ je sve više počela da dobija jednu notu strave i užasa. Taj proces bio je spontan i predstavljao prirodni razvoj dela tokom njegovog nastanka.
Hronike Helma: Tvoje najnovije delo je „Knjiga odraza”, koju je objavio Autostoperski vodič kroz Fantastiku (AVKF). To je zbirka sačinjena od dvanaest priča koje žanrovski pripadaju hororu i fantastici. Neke od tih priča su objavljivane u drugim zbirkama ili časopisima i ovde bih napomenuo da čitaoci mogu da pronađu tvoja dela u izdanjima i objavama Fantasticona, Marsonica, Refesticona… sigurno nisam naveo sve, a neke priče su prvi put objavljene u Knjizi odraza. Kao uvodnu reč o tvom najnovijem književnom delu, pitaću te otkud takav naziv za zbirku. Zašto baš „Knjiga odraza”?
Miloš Mihailović: Nakon što smo završili izbor priča za knjigu, uređivački tim i ja našli smo se pred teškim zadatkom — kako je imenovati? Svako od nas imao je različite predloge, ali na kraju smo se saglasili da je onaj Marije Nenezić najbolji i da sjajno hvata duh knjige.
„Knjiga odraza“ (kako je opisana u mojim pričama) jeste svojevrsni grimoar koji omogućava da se razumeju tajne građevina i gradova, kao i duhova koji nastaju iz njihove arhitekture; u pitanju je delo drevne istorije, sa brojnim shemama i iluminacijama čija slika zauvek ostaje pred čitaočevim očima i proganja ga do smrti. (Nadam se da će moje priče biti makar delom toliko upečatljive i da će se pamtiti.)
U priči „Moskovljanin“ dao sam najdetaljniji opis „Knjige odraza“, sastavljene iz tri dela:
„I. πόλιςομαντεία (Polisomantija — ovde je prevodilac samo prepisao grčku reč, dok je u ostatku teksta ona transkribovana), najstariji deo, verovatno nastao u helenskom svetu. U njemu se govori o postojanju duhova mesta, oblikovanih fizičkim telom gradova; po autoru, ti entiteti se spajaju u jedan nadentitet (koji on naziva Vladar ili Labris), abiotsku, ahumanu svest koja u sebi ujedinjuje sve lokuse — i zapravo ih nadilazi, postajući princip kosmosa. (Svegrad?)
„II. De architectura, sasvim sigurno nastao u Rimu, naslovljen isto kao čuveno Vitruvijevo delo. Tu se pretpostavke prethodne filozofsko-mističke rasprave razrađuju u jedan krajnje rimski, temeljni priručnik, u kome se objašnjava kako upotrebom različitih elemenata, rasporedom građevina, njihovim odnosima u prostoru, dimenzijama i materijalom možemo stvoriti odgovarajući genius loci — ili pak izmeniti neki već postojeći. Preko promena u duhu mesta — kaže autor ovog dela — mi možemo uticati na ljude i potčiniti ih; kao primer navodi rimsko širenje svetom, iza kojeg leži duh koga su, u svojim bezbrojnim gradovima zidanim po istom obrascu, iznova i iznova reprodukovali, tek neznatno ga menjajući — i amplifikujući njegovo delovanje do neslućenih mera.
„III. Zapis prevodioca, koji staje na svega jedan list, i ja ga ovde prenosim u celosti: O istini o kojoj pisah mogu vam svedočiti, jer videh svojim očima odbleske Labrisa. Ova knjiga uništavana je nekoliko puta — zbog nje je spaljena Aleksandrijska biblioteka, zbog nje su izbijali ratovi — ali prepisi uporno preživljavaju: ona se sama obnavlja. Ko jednom pročita njene reči, nikada ih ne zaboravlja; ko vidi nacrte Labrisa, nikada neće pobeći od njegovog lika. Iz sećanja, knjiga će se sama obnavljati i umnožavati; Labris nam daje plan i oruđa da bi ga izgradili — sanjajući dan kada će površinu sveta progutati beskrajan Grad.“
Hronike Helma: Prilikom online promocije, koja je bila posvećena „Knjizi odraza“, rekao si nešto neobično i nesvakidašnje. Naime, pisci uvek nastoje da likove u svojim pričama i knjigama približe čitalačkoj publici najviše i najbolje što mogu, jer žele da se čitaoci povežu i poistovete sa tim likovima. Ali ti si rekao nešto sasvim drugačije. Naime, ti si upozorio čitaoce da se ni u kom slučaju ne poistovećuju sa likovima u tvojoj zbirci, već da priče čitaju sa distance, da drže mentalno, duhovno i emotivno odstojanje…
Miloš Mihailović: Likovi iz „Knjige odraza“ predstavljaju svojevrsne psihološke studije graničnih stanja svesti i podsvesti i kao takvi moraju biti i tumačeni. Njihove reči su zavodljive, logika naizgled ubedljiva, a posvećenost sopstvenim, ekstremnim svetonazorima i zabludama dirljiva, ali, u suštini — u pitanju su ljudi-pacovi, odnosno, jedan poseban profil propalog intelektualca, neostvarenog čoveka, čija ga patološka težnja ka nadljudskom vodi — podljudskom. Stoga, nekome oni mogu biti privlačni (zabrinjavajuće!), a druge, opet, navesti na gnušanje i prezir prema autoru knjige; i jedno i drugo je, naravno, sasvim pogrešno. Umesto toga, treba ih posmatrati sa jednog odstojanja, hladnog i staloženog duha — poput naučnika koji bi, kroz staklo, posmatrao pacove što trče lavirintom u koji ih je on stavio…
Hronike Helma: Da bismo predstavili atmosferu koja vlada u Knjizi odraza, možeš li o svakoj priči da kažeš par rečenica? Naravno, bez spojlera. Znači, samo koliko je potrebno da osetimo povetarac od prave oluje strave i fantastike koja prožima tvoju zbirku.
Uz to bismo mogli da se igramo. Jer imajući u vidu da se tvoja zbirka zove „Knjiga odraza”, prva asocijacija je ogledalo. Hajde da zamislimo da se nalazimo u dvorani. U njoj nema nameštaja, prazna je i uglovi dvorane su utonuli u mrak. Tama je i zidove sakrila. Jedina svetlost dolazi odnekud sa plafona, zrakom koji se širi i koji na podu, na sredini dvorane, u širokom krugu obasjava dvanaest velikih ogledala poređanih u dva reda. Ti ćeš nas povesti u obilazak, a mi, čitaoci, u svakom ogledalu videćemo odraz koji je u skladu sa jednom tvojom pričom.
I dok eho naših koraka sablasno odjekuje, prilazimo prvom ogledalu. Natpis na ramu je „Anatomija numinoznog”. Kada pogledamo u odraz, videćemo…
Miloš Mihailović: Starca, kako leži u postelji, iscrpljen. Svetlost pada po njegovoj tankoj kosi i papirastoj koži, a kraj kreveta počiva knjiga ispucalog kožnog poveza. Iznenadni dašak vetra rastvara njene korice, i, dok listovi trepere, naziremo spletove linija izvučenih mastilom koje je odavno izbledelo… Ali, tek što počinjemo da naziremo njihov smisao, sa treskom, knjiga se zatvara. Starac i dalje leži.
Hronike Helma: Kraj prvog ogledala prođosmo, a na ramu drugog piše „Moskovljanin”….
Miloš Mihailović: Grad, sa svojim crkvama šarenih kubeta, prostranim trgovima i starinskim ulicama; sa visine gledamo na njegov tlocrt, lišen ljudi — lišen svega sem građevina, čiji sklad najednom dolazi do izražaja. Divimo se toj slici, ali postepeno počinjamo osećati da nešto to nije u redu, kao da se preobražaj odigrava pred našim očima — a onda, grad se počinje topiti, kao da je od voska, preobražen u mračan i stravičan negativ…
Hronike Helma: U dva koraka ostavismo Moskovljanina i stigosmo do trećeg ogledala. Ime mu lepim rukopisom urezano u ramu… „Žuta gospođa”.
Miloš Mihailović: Po prvi put, ogledalo nam uzvraća pogled. Pred nama se nalazi lice mlade žene — lepo, negovano, aristokratskih crta. Pre nego što stignemo osmotriti njen nakit i žutu haljinu, počinje naglo da stari, i za tren se pred nama nađe starica. Njen lik više ne nosi nekadašnju lepotu — ne nosi ništa ljudsko. Treba nam nekoliko trenutaka, ali na kraju razumemo njenu tajnu: u pitanju je ruina nekada slavnog zdanja…
Hronike Helma: Četvrto ogledalo pred nama sija, odraz u njemu varljiv. Pogled se spušta na slova vatrena… „Babalon”…
Miloš Mihailović: Lik čoveka — slabog, pognutog i mršavog, ali gladnih očiju. U njegovim rukama nalaze se zlatni pehar i bodež; pogleda u nas, ne videći nas, a zatim počinje govoriti nešto što ne možemo čuti, ali naslućujemo da je u pitanju molitva. Ruke mu se tresu i iz pehara se proliva crvena tečnost, koja prlja njegovu belu odoru…. Svetlost blesne na bodežu.
Hronike Helma: Peto ogledalo sa imenom lepim. A ime je „Viktorija”. Pobeda ili…
Miloš Mihailović: Okrenuta je leđima i vidimo samo njena ramena, zastrta teškim ogrtačem od hermelina, i krunu koja joj počiva povrh sede kose. Ne možemo nazreti ništa drugo; prostorija u kojoj je nalazi se u skoro potpunom mraku. Gledamo i pokušavamo nešto nazreti i razumeti šta se dešava… Blesak svetlosti! Za tren vidimo kako je okružena desetinama ljudi — britanskim lordovima, indijskim maharadžama i nagim robovima — a zatim crveni sjaj nestaje i opet nema ničega sem tame.
Hronike Helma: Kod šestog ogledala slova su zaiskrila… „Karneval zmaja”.
Miloš Mihailović: Ovo ogledalo blista ognjem, i čini nam se da gledamo ponor pakla. Umesto da mine, sjaj postaje sve jači, kao da kroz rastopljenu magmu tonemo sve bliže usijanom jezgru Zemlje; crveni sjaj postaje sve belji, a komešanje plamena urezuje se u zenice. Možemo se zakleti da ono u sebi skriva jedan stravičan, zmijoliki lik — velikog Zmaja, ali to je možda samo obmana naših čula… Zaslepljeni, najzad skrećemo pogled, i zatvaramo oči, trljajući kapke…
Hronike Helma: Pre nego što nastavimo obilazak, da malo zastanemo. Priče koje smo do sada spomenuli imaju poveznicu koja se zove Labris. Šta je Labris?
Miloš Mihailović: Na to će najbolji odgovor biti odlomak iz jedne od priča iz knjige:
„Svemir je mračan i hladan. Ovde nema bogova — oni su davno mrtvi, ili ih nikada nije ni bilo. Put poznanja se našao preda mnom, i ja sam njime pošao; kako sam odmicao, vode nepoznatog povlačile su se, i malena ostrva ljudskog znanja koja su oduvek provirivala iznad njega spajaše se u jednu stravičnu sliku — monstruoznu, mesoždersku geografiju istine koja leži u srcu svega, stranu, tuđu, nepojmljivu, potpuno stranu ljudskoj intuiciji — a opet duboko privlačnu u svojoj skarednosti.
„Najednom, ukaza mi se odraz istinskog Vladara, zveri koja čuči u središtu. Kako sam nastavljao da tražim, uprkos svemu što je govorilo suprotno, počinjao sam svuda da vidim njegovu sliku; u svakom, pa i najmanjem delu prirode dotaknutom čovekovom rukom. I tada sam započeo ovo delo, naslovivši ga Knjiga odraza. Pred vama se nalaze bezbrojne ilustracije na tren uhvaćene slike Vladara; one jesu grozne, ali i strahovito privlačne. U njihovim zavijucima, linijama, udubljenjima i ispupčenjima nalaze se delići stravične, numinozne arhitekture Vladarevog bića. Siguran sam da vredi posvetiti svoj život mapiranju Suštine; kada se delići te bezmerne slagalice najzad uklope, pred nama će iz voda neznanja izroniti slika Vladarevog lika, i trud nas kartografa biće nagrađen.
„Sve što dotaknemo biva izmenjeno po nekom od njegovih obličja; a sva ta obličja predivno rezonuju sa celinom — i što više ljudska bića odmiču od prirode, sve su bliža svome Vladaru, toliko različitom od bednih, atavističkih bogova naših predaka; bogova kiše, snega, grada, rata; bogova žita, bogova godišnjih doba; bogova lova. Ne, on je mnogo više od ljudskog, potpuno stran svakom biću od mesa — a ipak ga nagonski prepoznajemo, iako je sam koncept Vladara toliko stran svemu što um može da proizvede da mi je misao da bi neko mogao da ga shvati ne opazivši njegov lik nemoguća. Mi smo našim natprirodnim silama davali ljudske osobine, kao što bi volovi svojim volovske, a lavovi svojim lavlje.
„Drugi su možda slutili zakonitosti koje leže u ispoljavanju Vladareve suštine kroz njegove manifestacije prizvane slikama koje stvaramo, nesvesno imitirajući delove njegovog bića, ali tako smeo koncept im nikada ne bi pao na pamet; stoga, osećam da smem da dam prikladno ime Vladaru na ljudskom jeziku, kojim će se on odsad nazivati. Mada, on svakako neće znati za to. Vladar nije ličnost, i svaki pokušaj shvatanja njega vodi u antropocentrične slike. Zato, ostanimo da tome da je on LABRIS.“
Hronike Helma: Da nastavimo obilazak 🙂 Sudeći po ramu, sedmo ogledalo u prošlost nas vodi, na njemu mačem urezano „Ruho ognjevito”…
Miloš Mihailović: Dva čoveka stoje u šumi; jedan je mlad i odeven raskošno. Na njegovoj je glavi kruna, a u rukama raskošni lovački luk. Drugi je neodređenih godina i na sebi nosi samo teška krzna, koja sakrivaju njegov silan stas. Mladić gleda u njega, zbunjeno — gleda kako njegov drug njuška vazduh, i kako mu oči sijaju poput zlatnih žeravica. Trenutak kasnije, stariji obara mlađeg — a povrh njih proleće strela…
Hronike Helma: Na osmom ogledalu poseban natpis, jer iako ih ima dvanaest, na njemu piše „Jedno”.
Miloš Mihailović: Isposnik stoji povrh stene, gledajući u reku koja je ispunila klisuru pod njih. Drhteći, kože pocrnele i ispucale od tegobnog života, moli se, lica uperenog prema nebu; shvatamo kako dugo nije dotakao ni hleb, ni vino, ni ženu, i da je zaboravio sve sem dodira kamena i slasti skakavaca i divljeg meda. Najednom, lice mu se ispunjava stravičnom žudnjom i korača kao da nešto vidi… Samo da bi proklizao i pao!
Hronike Helma: Od osmog do devetog dođosmo a deveto sve u bršljan obraslo. Krozu lišće i lozu čitamo „Vapaj jelenu”.
Miloš Mihailović: Odaja, duboko pod zemljom, i u njenom središtu sanduk od kristala koji nežno isijava. Ne možemo videti ništa sem njega i njegovog postojanog sjaja, koji nam, posle svega što smo dosada videli na ovom putovanju, pruža spokoj… Osećamo prisustvo nečeg većeg i značajnijeg od nas — nečeg što je u tom sanduku sadržano, i što čuva ovaj svet da se ne uruši. Neko bi mogao reći da osećamo prisustvo — Boga.
Hronike Helma: Deseto ogledalo tu je a ram mu od kamena, u kamenu isklesano… „Graditelj”…
Miloš Mihailović: Pučina, uzburkana i tamna. Oluja kao da spaja nebo i zemlju, i pretvara ih u jednu primordijalnu sliku; gromovi sevaju a talasi se podižu njima u susret, blistajući od nebeskog elektriciteta. Najednom, tamni oblaci, koji skrivaju sunce, počinju da bubre i slivaju se poput otopljenog olova: blistavi zrak svetlosti reže svoj put i tama se raspada na komade. Kada zrak dotakne more, ono se još jednom uskomeša i iz njega narastaju blistave vodene kule i mostovi, samo da bi se sledećeg trena skamenili u prozirni kristal…
Hronike Helma: Sa desetog zakoračismo ka jedanaestom. Ram mu je čudnovat i beo, na njemu vodom urezano… „Srce soli”…
Miloš Mihailović: Ovo ogledalo prekriveno je debelom skramom soli, koja muti sliku… Posežemo za njim, ali oklevamo, ne želeći da ga dodirnemo, i, umesto toga, pokušavamo videti šta se videti može. U početku, to je samo plavičasta svetlost, ali, kada se napregnemo, shvatamo da je pred nama ulaz u rudnik soli i vidimo zidove zastrte nanosima kristala, koji se spuštaju sve do poda, rastući u bokorima. To je svet bez ljudi — svet koji prethodi ljudima — ali opet nama blizak. Osećamo kako nas nešto zove…
Hronike Helma: Dvanaesto ogledalo veselo sija i osmeh na lice mami. Na ramu okićenom, naizgled šarenom, piše „Harlekin”…
Miloš Mihailović: Za trenutak zastajemo, zbunjeni. Vidimo naš odraz, koji nam uzvraća pogled. Nepoverljivo ga zagledamo, zbunjeni — jer, navikli smo da vidimo mnogo stravičnije prizore, bez obzira na to koliko nam sopstveni likovi ne bili dragi. Polako se opuštamo — putovanje je došlo kraju, i ništa nas više ne može zateći! Ali, onda — samo na tren — iza nas — možemo nazreti tužnu, komedijašku masku, koja naizgled lebdi u vazduhu…
Hronike Helma: Miloše, hvala ti na nezaboravnom izletu kroz svet horora i fantastike kroz koji si nas vodio. Na kraju obilaska bih spomenuo i trejler za knjigu kojeg čitaoci mogu da pogledaju na linku:
Inače, tvoja zbirka priča može se naručiti putem linkova:
I u Delfi knjižarama
https://delfi.rs/knjige/168545_knjiga_odraza_knjiga_delfi_knjizare.html
Komunikaciju sa čitaocima si ostvario na stranici:
https://www.facebook.com/divinamens
na sopstvenom profilu:
https://www.facebook.com/milos.mihailovic.31521
i putem instagram profila:
https://www.instagram.com/mihailovicmilos_/
Iz linkova se vidi da postoji mogućnost za obostranu komunikaciju između tebe i čitalaca te verujem da si do sada stekao utisak o prijemu na koji je zbirka naišla…
Miloš Mihailović: Utisci o knjizi priča za sada su nedvosmisleno pozitivni i to me neizmerno raduje. Kako po svojim, neki bi rekli elitističkim shvatanjima, ne pridajem preveliki značaj onlajn promovisanju, književnim grupama, bukstagramima i ostalim pojavama virtuelne Lelek-gore, Knjige odraza na tim mestima jedva da ima; ono što me raduje, međutim, jeste to da će doživeti prikaze tamo gde ostvarenja horora i fantastike obično ne doživljavaju — a što će čitaoci ispratiti upravo preko mojih socijalnih medija. Zasada se neki od prvih utisaka mogu naći na Goodreads stranici knjige.
Hronike Helma: Ti si urednik u IK Zlatna Gora u kojoj sarađuješ sa Marijom D. Nenezić koja je napisala pogovor za zbirku „Knjiga odraza”. Osim Marije i Autostoperskog vodiča kroz fantastiku (AVKF), u pripremi za objavljivanje zbirke doprinos je dala i Milijana Tadin koja je „Knjigu odraza“ ukrasila i obogatila ilustracijama. Kakve si utiske stekao u saradnji sa ekipom?
Miloš Mihailović: Saradnja sa „Autostoperskim vodičem“ oko pripreme knjige za štampu i objavljivanja jeste jedno pozitivno iskustvo. Ono što izdvaja proces rada na rukopisu u AVKF izdavaštvu u odnosu na većinu drugih izdavača jeste to što, pre svega, postoji; i zatim, što je zasnovan isključivo na volonterskom radu. Neprofitna priroda ovog izdavaštva povlači za sobom i razumevanje autora da je njegova knjiga finansirana od strane prodaje prethodnih i da će omogućiti objavljivanje novih.
Moram još jednom istaći doprinos Milijane Tadin, čije ilustracije predstavljaju integralni deo knjige; njen trud da pročita i razume moje priče predstavlja oličenje hvale vrednog entuzijazma i posvećenosti i na tome sam joj zahvalan.
Hronike Helma: Šta nas iz tvog pera očekuje u budućnosti? Načuo sam da su snovi upleteni, ali bih ovde tebi prepustio reč da kažeš nešto što će nas naterati da sa još većim nestrpljenjem očekujemo tvoje sledeće delo.
Miloš Mihailović: Projekat o kojem govoriš jeste roman „Oniromanser“, koji već godinama tavori u rukopisu, napola dovršen, i čeka da mu se posvetim onako kako on to zaslužuje. U pitanju je možda i moje najoriginalnije delo, koje se bavi klanom moćnih hodača kroz snove, kao i pitanjima naše podsvesti i primordijalnih mrakova. U „Knjizi odraza“ nalazi se jedna priča iz sveta tog romana (i predstavlja njegov svojevrsni prolog), koja se može pročitati na sajtu Autostoperskog vodiča:
Pored toga, radim na romanu o tvrđavi Žrnov, koji će obuhvatati njenu dugu istoriju od rimskog perioda pa sve do rušenja u vreme Jugoslavije. Prva celina je najvećim delom završena, ali mi predstoje ozbiljan rad i istraživanje kako bih mogao u celosti ostvariti svoju ambicioznu zamisao.
Hronike Helma: U Srbiji se knjige malo čitaju a mi se, kao država, u Evropi nalazimo među zemljama koje su na začelju tabele. Kako promeniti i popraviti takvo stanje?
Miloš Mihailović: Suprotno većinskom mišljenju, nisam ubeđen da je književnost panaceja koja će od nas stvoriti bolje ljude i čarobno rešiti društvene probleme — i, shodno tome, ne mislim da je svet u kojem ljudi čitaju nužno i bolji od onoga u kome knjige većinu ne zanimaju. Literatura u današnje vreme nema opšti i prožimajući uticaj koji je nekada imala, ali će uvek biti tu za svoje posvećenike (koja ta opredeljenost ne čini ni višima ni nižima od drugih, bez obzira kakve tople male fantazije o svojoj posebnosti gajili), tako da popravljanje srpskog stanja ne treba započeti od književnosti — već u književnosti, i književnošću. Naš kulturni cilj ne treba da bude da svako čita i piše knjige, već da oni koji ih pišu to rade na polzu i uveselenie otačastvu. Takva, iskrena književnost, sasvim sigurno će moći dopreti do pravih ljudi — i stvoriti nove i neočekivane čitaoce.
Hroniike Helma: Miloše, znam da nisam dotakao sve teme i pitanja o tvom književnom radu. Zato bih na kraju našeg razgovora ostavio prostora tebi, da kažeš nešto o čemu te nisam pitao, a trebalo je.
Miloš Mihailović: Iskoristio bih ovu priliku ne da kažem nešto o sebi, već da najavim skori izlazak romana „Rival vječnosti“ Dušana Jabučanina, pesnika i pisca epske fantastike, na kom sam radio kao urednik. U svom pogovoru rekao sam:
„Roman Dušana Jabučanina Rival vječnosti pročitao sam mnogo pre nego što je ugledao svetlost dana; sedeći u autobusu koji se, kroz planine središnje Srbije, zaputio Crnoj Gori, utonuo sam u čarobni svet ovog dela i doživeo jedno neobično iskustvo, koje će, verujem, podeliti svi koji Jabučaninu poklone svoje vreme. Kao neko ko je imao prilike da zaviri u brojne rukopise, pretpostavljao sam koje će me mane zateći — i, uistinu, one su bile tu — ali nisu mogle prikriti osobitu čaroliju ove nezaboravne pripovesti, čaroliju koja provejava između redova i ostaje sa čitaocem dugo nakon što je sklopio korice knjige. Tada, naravno, nisam znao da ću, godinu dana kasnije, zahvaljujući Mariji Nenezić, osnivaču Zlatne gore, imati prilike da radim na Rivalu vječnosti i zajedno sa njom pomognem Dušanu da iseče i ispolira nebrušeni kamen koji nam je prineo.“
Pozvao bih sve čitaoce da obrate pažnju na Dušana i daju priliku njegovom delu, ali i da zaprate IK Zlatna Gora na Fejzbuku
https://www.facebook.com/goraizdavastvo
i Instagramu
https://www.instagram.com/zlatna_gora/
Hronike Helma: Miloše, hvala ti na izdvojenom vremenu. Uveren sam da ćeš napisati i objaviti još mnogo dobrih knjiga te se nadam da ćemo naše druženje ponoviti čim se ukaže prilika.
Miloš MIhailović: Hvala tebi! Zaista sam uživao u ovom razgovoru, i, ako me smrt ne odnese, sigurno ćemo imati priliku da razgovaramo još. Pomoz Bog!
