U vremenu koje koje se u jednoj pesmi opisuje kao „lepi dani mog detinjstva“, ako bi neko spomenuo naučnu fantastiku odmah mi se javljala misao o laserskim pištoljima 🙂 Ali hajde de, bejah klinac. Kasnije sam odrastao i sa godinama koje su prolazile shvatio sam da je naučna fantastika mnogo više od laserskih pištolja, svemirskih brodova i teleportacije. Shvatio sam da je ona, zapravo, apel na savest celog čovečanstva.
Jer tehnološki napredak i znanje bazna su postavka delima naučne fantastike. Pritom, znanje je moć a velika moć ne donosi olakšanje, već uvećava odgovornost onih koji znanje poseduju. U nastavku ove misli nameće se samo od sebe pitanje, šta se dešava kada oni koji poseduju znanje zaborave na odgovornost. Jer mi smo po prirodi zaboravni i olako prihvatamo lepotu sveta koji nas okružuje. Pritisnuti svakodnevicom, zaboravljamo da zvuk kiše koja pada može biti najlepša uspavanka, da trava može biti najmekši tepih, da je svaka reka avantura za sebe, da je svaka šuma oaza života i da je svaka životinja most koji nas povezuje sa izvornom lepotom sveta u kojem živimo.
A sve navedeno i mnogo više od toga možemo sačuvati od samo ako smo odgovorni.
I upravo u tom trenutku žanr naučne fantastike, poput anđela koji u čoveku budi savest, stupa na scenu.
Kod nas se taj anđeo pojavio odavno, daleke 1889. godine, kada je Dragutin Ilić objavio „Posle milijon godina“, prvu naučno fantastičnu dramu u svetu, koja je istovremeno i prvo naučno fantastično delo objavljeno na našem prostoru.
I tako je počelo.
U godinama koje su usledile naša scena je imala niz kvalitetnih pisaca. Ti proroci po peru svojim su delima nastojali da nas zabave, ali istovremeno i da nam prenesu jednu važnu poruku. Nastojali su da nam u eri tehnološkog napretka skrenu pažnju da sačuvamo osobine koje nas čine ljudima; osobine poput ljubavi, saosećanja, milosrđa… Ali su takođe podsticali istraživački duh, tu odliku ljudske vrste koja nas je izvela iz pećine i pomogla nam da otkrijemo da vatra može biti korisna, da se od životinjskih kostiju svašta može napraviti, da je kuća udobnija od pećine, da odeću možemo praviti od biljaka, da se na konju može brže putovati, da se avionom može leteti, da se slike, zvukovi i misli mogu prenositi kroz vazduh…
Knjiga „Polaris – Poslednji grad“, autorke Snežane Kanački, jedan je od tih anđela naučne fantastike. Jer autorka nam u ovom delu skreće pažnju na blagodet koju imamo danas i pripoveda nam o budućnosti u kojoj smo tu blagodet izgubili.
I ono upozorenje, koje je pre sto trideset godina svetu poslao Dragutin Ilić u svojoj drami „Posle milijon godina“ i koje se poput eha odbijalo od zidova i duže od jednog veka prolazilo kroz hodnik vremena, u romanu „Polaris – Poslednji grad“ ovaplotilo se kao uzbudljiva, poučna, osećajna priča zbog koje autorka, Snežana Kanački, sa punim pravom po peru spada u naslednike velikana koji su dali obeležje žanru naučne fantastike na našem prostoru.
Hronike Helma: Snežana, zahvaljujem se na ukazanoj prilici da uradimo ovaj intervju. Ti si napisala „Polaris – Poslednji grad“, roman čija se radnja odvija u dalekoj budućnosti. Tačnije, u dvadeset osmom veku. Nikada nisam bio dobar u „računu“ ali mi se čini da bismo morali da sačekamo oko sedam stotina godina. Pošto niko od nas tada neće biti živ, jedina mogućnost da odemo u dvadeset osmi vek je vremeplov. Dakle, čitaoci ovog intervjua i ja sa njima, sešćemo u vremeplov a ti „pilotiraj“ i povedi nas u budućnost koju si opisala u Polarisu. Dok putujemo, možeš li da nam opišeš kakav nas svet očekuje tamo? Ili drugim rečima, možeš li da opišeš svet o kojem si pisala u Poslednjem gradu?
Snežana Kanački: Kao prvo da se zahvalim na prilici da predstavim svoj roman o poslednjem gradu. Neka moja davna zamisao bila je o tome šta nas očekuje u budućnosti i iz toga se rodila ideja da pišem o tome. Tamo bi nas očekivala jedna idila takoreći, mesto gde su svi jednaki, gde nema nasilja, nema predrasuda u tolikoj meri, niko se ne grabi za svoje mesto pod Suncem – jednom rečju uređen sistem. Istina je da je to jedino mesto na svetu gde ljudi mogu da žive i svakako je mesto gde vlada mir sigurnost. Bar na prvi pogled.
Hronike Helma: I napokon stigosmo na odrediše, prostorno i vremenski daleko od udobnih fotelja, kreveta, stolica i raznih komada nameštaja sa kojih smo, čitajući ovaj intevju, krenuli. Prizemljili smo se u poslednjem gradu. Kao što turisti imaju običaj, tako i mi očekujemo da nas povedeš u obilazak i da nam pokažeš zanimljive stvari u Polarisu. Dakle, gde nas vodiš?
Snežana Kanački: Za početak bih vas povela u obilazak 7. trgova koji se nalaze u Polarisu a koji predstavljaju spomenike Starom Svetu. Svaki kontinent, kojeg je pre 500 godina progutala voda, ima svoje mesto i u Novom Svetu. Tu je Ajfelov toranj, Kineski zid, Keopsova piramida, Sidnejska kuća opere, statua Isusa Hrista, kip Slobode. Kao sedmi trg, iliti spomenik koji veliča jedino mesto za život na Južnom polu jeste Sunce, jer je ono dalo život onda kada se mislilo da je isti nemoguć.
Hronike Helma: Dok nas vodiš u turistički obilazak Polarisa, na njegovim ulicama ćemo sresti Lea, Viktora, Mirelu i Anhelu. Oni su glavni likovi Poslednjeg grada. Pa sada… pre nego što im priđemo da nas upoznaš sa njima, dakle pre nego što se rukujemo i dok smo još uvek na drugoj strani ulice, kako bi nam u kratkim crtama opisala glavne junake svog romana?
Snežana Kanački: Anhela i Mirela kao bliznakinje su zapravo veoma različite. Anhela je mirnog duha i ćutljiva, dok je Mirela glasna i živahna. Sa svojih sedamnaest godina su srećne i zaljubljene u život ali Anheli kao da uvek nešto nedostaje, dok je Mirela znala uvek tačno šta želi i kada.
Leo i Viktor su najbolji prijatelji, ali isto tako različiti po karakteru. Vole čak i različite stvari ali ih ujedinjuje prijateljstvo kao i bliznakinje. Taj četverac je bio nerazdvojan čak i u najgorim momentima.
Hronike Helma: Osim četverca kojeg smo upravo upoznali, u tvojoj knjizi postoje još neka stvorenja. Varguni, Lendoni… šta možeš da kažeš o njima, ali da istovremeno izbegnemo spojlere? Takođe, a imajući u vidu da se nalazimo u budućnosti pa ne znamo sve ovdašnje običaje, kako bi trebalo da se odnosimo prema njima? I gde ih zapravo možemo sresti? Tek da znamo, ukoliko su opasni, da ne idemo tamo.
Snežana Kanački: Lendoni, kao i Varguni su na neki način mračna tajna Polarisa. Za Vargune se nije znalo da postoje dok se nisu pojavili kao nekakva oluja nad vedrim nebom, dok su Lendoni kao tajno društvo, oduvek bili prisutni ali nisu dizali buru. To je jedno od onih društva za koje znamo da postoje ali ih nismo nikada videli niti znamo šta oni zapravo rade.
Lendona čak i da sretnete na ulici Polarisa nećete prepoznati, dok Varguna nećete videti unutar grada kao ni on vas.
Hronike Helma: Negde sam naišao na informaciju da je „Polaris – Poslednji Grad“ preveden na nekoliko jezika…
Snežana Kanački: To mi je posebno drago. Za sada je izašlo fizičko izdanje na slovenačkom jeziku, dok su u pripremi izdanja na hrvatskom, bugarskom, engleskom i nemačkom jeziku.
Hronike Helma: Ovo će biti moje poslednje pitanje o Poslednjem gradu. Možda ne bi trebalo da ga postavim, ali kao turista ne mogu da odolim 🙂 Dakle, da li u Polarisu postoje kafane? Ako ima – kakve su, ako nema, zašto ih nema?
Snežana Kanački: Veoma zanimljivo pitanje. S obzirom na to da su ljudi u dalekoj budućnosti postali nekako robotizovani, udaljeni jedni od drugih, gde se sve manje čak i slova pišu rukom, mesta za druženje su takođe izumrla. Tako sam zamislila budućnost još davne 2007. godine kada je Polaris pisan, a izgleda da nam se mnogo toga što je tada napisano već sada ostvaruje.
Udaljavanje, fizička distanca, manjak osećajnosti i ljudskosti za šta su mi mnogi zamerali kada nisu mogli da se srode s mojim likovima – a moj odgovor je sledeći. Ni oni ne bi mogli da se srode sa nama, kao ni ljudi iz 13. veka sa savremenim čovekom. Moje viđenje je tako – u budućnosti su ljudi hladni, s obzirom na sve što su preživeli i s obzirom na činjenicu da nema religije, nije ni čudo što su toliko različiti od nas. Nije ni bio cilj da ljudi iz 28. veka budu slični nama iz 21.
Tako da je moj odgovor, ne. Kafane su u budućnosti izumrla vrsta.
Hronike Helma: Iz tvog pera u pripremi je još jedan roman. Njegov naziv je „Dormnet 30. 02 – projekat Polaris“. Što znači da nas čeka još jedna eksurzija 🙂 Da li ćemo u Dormnetu da putujemo toliko daleko u budućnost i da li će nas tamo dočekati isti svet o kojem si pisala u Poslednjem gradu. Ili drugim rečima, šta nam možeš reći o novom romanu, tek da zagolicaš radoznalost i maštu čitalaca?
Snežana Kanački: Dormnet predstavlja „prequel“ iliti prednastavak Polarisa, i reč je o svetu u 23. veku. Tu je reč o prenaseljenosti Zemlje, o problemima čovečanstva, a takođe i o novoj pošasti koja uzima ljudske živote, a to je Dormnet.
Hronike Helma: Roman „Poslednji grad“ nije tvoj jedini doprinos žanru fantastike i horora. Naime od tebe je potekla ideja da se pisci iz regiona okupe oko zajedničkog projekta u pisanju kratkih horor priča. Tako su nastale zbirke „Besan“ i „Besan 2“. Kakve si utiske stekla dok si sa kolegama radila na zbirkama?
Snežana Kanački: Besan je projekat koji sam jednog dana osmislila a sledećeg ostarila. Bilo je lako naći istomišljenike kao i ljubitelje horora koji su želeli da se njihova priča nađe u zbirci. Takođe, veoma mi je drago što pružam šansu autorima da se kroz zbirku Besan prvi put osvare kao pisci.
Hronike Helma: Da li u zbirci Besan objavljujete priče samo onih pisaca koji su već objavljivani i koja je procedura za prijavu priče?
Snežana Kanački: To je nešto na šta se posebno ponosimo. Ideja Besan zbirke se i vodi oko toga da pružimo priliku novim autorima, kao i onima koji nikada nisu bili objavljeni, priliku da drže svoje delo u rukama u vidu prave knjige. Za sada, odziv i reakcije su više nego pozitivne, a meni je neizmerno drago kada vidim ili čujem reakciju nekoga čija se priča prvi put našla u fizičkom obliku. Što se procedure tiče, plan je da Besan izlazi jednom godišnje. Obzirom da je sve počelo nakon sajma knjiga, taj period smo i odabrali da bude početak konkursa za prijavu i da traje do nove godine. Nakon toga, sve poslate priče uzimamo u obzir i vršimo selekciju. Nema ograničenja, jedino konzistentno je horor. Ove godine, izbor je bio neverovatno težak.
Hronike Helma: Tvoj roman “Polaris – poslednji grad” kao i sve dosadašnje zbirke serijala Besan mogu da se poruče na linkovima
Besan – zbirka horor priča grupe autora@besanpricezanesanunoc · Књига
ili
Polaris – Poslednji grad roman Snežana Kanački
ili na profilu autora i organizatora
https://www.facebook.com/snezana.kanacki.1
Knjige se nalaze i u knjižarama a putem online poručivanja mogu se naći na
https://www.delfi.rs/knjige/151851_besan_price_za_besanu_noc_knjiga_delfi_knjizare.html
https://www.delfi.rs/knjige/158789_besan_2_knjiga_delfi_knjizare.html
https://www.delfi.rs/knjige/132442_polaris:_poslednji_grad_knjiga_delfi_knjizare.html
https://www.knjizare-vulkan.rs/domaci-roman/46106-polaris-poslednji-grad
https://www.korisnaknjiga.com/besan-price-za-besanu-noc-naslov-169158
Ali to nije sve. U pripremi je Besan 3 Kada možemo očekivati da se u prodaji nađe treća zbirka ovog serijala, kojeg, kako mi se čini, već sada možemo nazvati kultnim?
Snežana Kanački: Besan 3 bi trebao da izađe do maja meseca, i nadam se da ću stići da ga predstavim na ovogodišnjem Sferakonu koji se održava u Zagrebu od 21. do 23 maja. U ovom izdanju će biti predstavljene priče na tri jezika, srpskom, hrvatskom i slovenačkom.
Hronike Helma: Ti si 2020. godine predstavljala Srbiju na međunarodnoj konvenciji WorldCon. O kakvoj se konvenciji radi i kakve si utiske ponela sa tog dešavanja?
Snežana Kanački: Kao prvi autor iz Srbije koji je učestvovao na WorldCon-u, nekako mi se čini da sam prošla nezapaženo. Ali naravno, s obzirom na situaciju sa pandemijom, nije ni čudo. Drago mi je što sam imala prilku da popričam sa svetski poznatim autorima, kao što je Džordž RR Martin, i sa ekipom ljudi koja je radila na adaptaciji trilogije Gospodar Prstenova. Stekla sam mnoga poznanstva i buduće saradnje što se tiče objavljivanja mog romana na stranim jezicima kao i budućeg učestovanja na festivalima naučne fantastike.
Hronike Helma: Da li naučna fantastika na Helmu (Balkan) ima mesto kakvo zaslužuje u književnosti?
Snežana Kanački: Nažalost, moraću da odgovorim negativno. Smatram, a verujem da ćete se i sami složiti, da na Helmu ne postoji manjak dobrih pisaca i još boljih priča. Mislim da bi smo mogli i trebali mnogo bolje da se kotiramo po tom pitanju, jer imamo šta da ponudimo. E sada, da li je stvar do podneblja, vremena u kome živimo ili jednostavno loše sreće i sama se trudim da razumem i preokrenem u svoju korist.
Hronike Helma: Po statistici Evropske Unije u Srbiji tek svaki jedanaesti stanovnik pročita barem jednu knjigu mesečno. Zbog toga se na spisku evropskih država Srbija u čitanju knjiga nalazi u dnu tabele. Ili drugim rečima, samo četiri države su iza nas. Šta bi po tvom mišljenju trebalo da preduzmu država, pisci i svi relevantni faktori da se čitanost knjiga poveća?
Snežana Kanački: Za početak da pažnju naroda usmere na prave stvari. Mi jesmo odrastali uz crtane filmove, bajke, basne i imaginarne igre u parkovima. Upravo mislim da je to ono što je pokretač stvaranja i ideja. Samim tim i vetar u leđa da se te ideje pretvore u nešto stvarno. Sada, dostupnost knjiga i štiva za čitanje je bolja nego ikada, ali je sve nekako okrenuto u pogrešnom smeru. Mladi se okreću digitalnom svetu, a kojekakve rijaliti emisije rade svoj posao punom parom da ljudima ubiju svaki preostali neuron zdravog razuma.
Hronike Helma: Sa malo više od desetak pitanja nemoguće je prikazati veličinu tvog pregalaštva u književnosti. Zato sam za kraj ostavio jedno neobično pitanje a ono glasi: šta te nisam pitao, a trebalo je?
Snežana Kanački: Koliki sam honorar dobila od stranaca? Šalim se naravno, to ne sme da se pita 😊 Možda neko pitanje u vezi toga zašto toliko guram naučnu fantastiku i horor, pogotvo što kod nas samo nailazim na zidove. Cilj mi je da mi roman izađe na što više jezika, da dokažem sebi da to mogu. Ali naravno, ne na silu. Pošaljem, pa kome se svidi, taj će prevesti i objaviti.
Hronike Helma: Snežana, u tvom romanu si nas povela u uzbudljivu avanturu u budućnost. U ovom razgovoru povela si nas na isto mesto u isti vek, ali ne u avanturu već u turistički obilazak. Hvala ti za oba putovanja i nadam se da ona neće biti jedina na koja ćeš nas voditi. Ili drugim rečima, hvala ti na odzivu i vremenu da uradimo intervju i nadam se da ćemo imati priliku da naše druženje nastavimo razgovorom o knjigama koje ćeš objaviti u budućem vremenu.
Snežana Kanački: Hvala vama na interesantnim pitanjima i ovo zajedničko krstarenje kroz vreme. Nadam se da ćemo sledeći razgovor voditi o Dormnetu i u dve bolje budućnosti. Prva, ona književna, za moje literarne protagoniste i druga, ova naša, ka kojoj koračamo.
