Đorđe Miletić, autor horor serijala “Paklena ćelija” – Intervju

Share on facebook
Share on twitter
Đorđe Miletić, autor Paklene ćelije

Ako dublje zađemo u ispitivanje biografija naših znamenitih pisaca iz devetnaestog i početka dvadesetog veka, čija dela predstavljaju onu iskru iz koje se razvila savremena srpska književnost, primetićemo da se većina tih pisaca nosila sa istim problemom. Naime, svi su imali tu nesreću da zvanične institucije, državne, političke, naučne, umetničke ili, specifičnije navedeno, književne, u datom trenutku nisu bile u stanju da sagledaju vrednost i značaj njihovog stvaralaštva.

Možda će neobično biti ako navedem da se takvo stanje nije promenilo. Jer danas je slično. Na našem prostoru fantastika je zaživela godinama nakon što se to desilo u svetu. Ali ovog puta nećemo o fantastici, već o hororu, po muci žanrovskom bratu fantastike.

I koliko god to neobično zvučalo, jer imamo Vampiricu, Glišića i još mnogo sjajnih autora, žanr horora je na našem prostoru i u našoj književnosti od strane određenih institucija zapostavljen u podjednakoj meri kao što su to bila dela domaćih književnih velikana pre stotinu i više godina.

Ali da se ne bismo previše predali žalopojkama, postoji zrak svetlosti u toj tami. A to su čitaoci. Oni su izvan establišmenta i nisu ograničeni određenim pravilima već imaju slobodu da izraze šta im se sviđa a šta ne, jer oni ne priznaju niti im se može nametnuti autoritet koji je suprotan njihovim shvatanjima. I zapravo, priznanje koje čitaoci samim čitanjem odaju našim piscima je sasvim dovoljno. A takvo priznanje postoji jer je horor na našem prostoru veoma čitan i tražen žanr.

Drugi zrak svetlosti u toj tami su, naravno, autori. Kod nas su autori horor knjiga ljudi koji istrajavaju. Ljudi koji imaju šta da kažu. Uprkos nevoljama, ograničenjima, nepriznavanju od strane određenih institucija, oni stvaraju i bore se za ono što vole.

Ako bih naveo treći zrak svetlosti ispalo bi da tame nema 🙂 pa ću o tome samo par reči… Jer zaista imamo sreću te naše podneblje ima kvalitetne autore koji znaju da ispripovedaju, to jest da napišu priču ili knjigu koja će čitaocu od početka do kraja da drži pažnju.

I što je najlepše, naši stvaraoci horor knjiga i priča, uprkos izostanku podrške institucija, idu u korak sa svetskim dešavanjima na tom polju i odavno su počeli da izlaze izvan okrvira tradicionalnosti, etno motiva i i mitologije koji su svojstveni ovom prostoru.

Jedan od takvih autora je Đorđe Miletić, koji se radnjama u svojim romanima ne ograničava na naš prostor, ljude i svima nama poznate horor motive ponikle iz verovanja naroda na Balkanu. Njegovo stvaralaštvo odlikuju radnje koje se odvijaju na dalekim mestima, a horor motiv koji je zastupljen u njegovim knjigama po prirodi je već u začetku stvorio preduslov da Miletićeva dela postanu kultna.

Hronike Helma: Hvala ti, Đorđe, na odzivu da uradimo ovaj intervju. Na početku razgovora moram da kažem da sam se zaista radovao našem druženju jer ti spadaš u autore koji su u stvaralaštvu pustili mašti na volju i izlaze iz okvira mitologije i tradicije koja je karakteristična za naš prostor. Takvim iskorakom pisci iz našeg podneblja pokazuju da mogu mnogo da ponude svetu. Kao što sam spomenuo, ti si jedan od takvih autora i do sada si objavio dve knjige, uskoro će treća, a sve spadaju u žanr horora. Zašto si odabrao horor ili je bolje da pitam, kako se desilo da horor odabere tebe?

Đorđe Miletić: Hvala i vama na pozivu.

Lepo ste postavili drugi deo pitanja jer, iako volim da kažem da sam odabrao horor, mogao bih da konstatujem da je pre mog izbora on možda odabrao mene. Prvo neprijatno iskustvo s hororom kao žanrom desio se sa domaćim filmom “Leptirica” od kog nisam imao miran san neko vreme a imao sam osam ili devet godina, ne sećam se najbolje, i tada sam pokazao da nisam uvek čovek od reči, jer sam se u sebi zakleo da neću nikad više ništa imati s hororima.

Ipak to obećanje sam prekršio i vratio im se kroz još par filmova od čega me je, na primer, Rodrigezov „Od sumraka do svitanja“ pošteno preznojio do samog kraja a imao je taj jedinstveni element iznenađenja gde „najnormalniji“ krimi film eksplodira u vampirski pokolj iz čista mira. “Glodanje – Hrana bogova” odgledao sam uz jaku moralnu podršku mog oca da izguram do kraja. Nakon tog inicijalnog „lomljenja leda“ naslovi različitih podžanrova horora, kao usput i naučne fantastike, su počeli da se nižu.

Prvi obrisi nekog pisanja na sopstvenu inicijativu, koje bi bilo van domaćeg zadatka ili pismenog zadatka u školi, bili su pod lošim okolnostima, nažalost, jer sam te redove napisao 1999. na selu a svi znamo šta se tada desilo. Ličilo je na neki sklepani tok misli iz prvog lica fiktivnog lika koji psihički preživljava bombardovanje, ali sam nakon završetka rata te zapise uništio verovatno ne želeći da se sećam na te dane. Prva kreativna želja došla je verovatno stimulisana od prenagomilanih uticaja svega i svačega od filma, serije, stripa, knjige, video igrice, priča iz života itd. i u tom haosu rojile su se ideje koje su očigledno tražile da izađu van. Ranih dvehiljaditih, pod uticajem svega toga, došlo je do prve sirove verzije romana koji je napisan rukom i koji je “spavao” u fioci godinama a tek kasnije, dolaskom kompjuterske tehnologije, je izvađen odatle, oblikovan, dorađivan i prepravljan više puta da bi došao do finalne forme s kojom su se čitaoci upoznali.

Hronike Helma: Prva knjiga koju si objavio je „Paklena ćelija – noćne more“. Druga se zove „Paklena ćelija – grad terora“. To su horor knjige o zombijima, ali ne samo o onim „standardnim“. Oni su u tvojim romanima nadograđeni, a sopstvenom maštovitošću i posebnim stilom pisanja postigao si da čitaoci Paklenu ćeliju ocene kao Resident Evil na sterodiima, jer radnja u tvojim romanima po akcionim dešavanjima i napetosti prevazilazi čuveni filmski serijal. Da bismo čitaocima približili svet o kojem si pisao, mogao bi da nas povedeš na jednu ekskurziju 🙂

Hajde da zamislimo da se nalazimo u Meksiku. Tamo se dešava radnja u tvom prvom romanu. Sunce prži i vazduh treperi zbog vrućine. Oko nas je suva zemlja. Jedini znak života su kaktusi. Neki se nalaze kraj prašnjavog puta kojim se vozimo. A onda zalazimo u planinu. Meksiko je velika zemlja pa se vozimo neko vreme i tek u smiraj dana stižemo blizu odredišta. Izlazimo iz auta a iznad nas se na planinskoj vrleti nalazi građevina, sudeći po zidovima i bodljikavoj žici, to je zatvor. Nastavljamo pešice. Kada smo stigli nadomak zidova, mrak se već spustio. Kapija zatvora je otvorena. Dok joj prilazimo, svi ćutimo. Nema žagora veselih turista, nema smeha, dosetki, šuškanja sa kesicama smokija i čipsa. Čim smo prošli kroz kapiju zastajemo. Šta nas očekuje unutar zatvorskih zidova?

Đorđe Miletić: Resident evil na steroidima je lepa pohvala za roman i nasmejao sam se kada sam prvi put čuo to poređenje i priznajem, ja jesam do dana današnjeg veliki fan Resident Evil serijala i priznajem, Resident Evil franšiza video igara je jako veliki uticaj izvršio na mene u stvaranju Paklene Ćelije, jedino ću se od filmskog serijala ograditi kao što sam se već jednom ogradio od njega, jer iako sam pogledao sve delove nisam nimalo oduševljen realizacijom i smatram, po mom mišljenju, da su debelo skrajnuli s’ originalne teme, tako da uticaja sa te strane nije bilo nimalo, ostala je jedino jedna razočarana grimasa. Pročitah, međutim, negde na internetu, baš pred pandemiju, da je najavljen reboot od novih šest filmova koji će biti više hororastiji tako da ne gubimo nadu haha 😊

Nego da se vratimo na temu i vašu zamisao virtuelne ekskurzije. Kako ste opisali situaciju, došli smo praktično na svršen čin i, ako nam pažnju ne bi privukli poneki pucanj kao poslednji trzaj otpora ili dim koji kulja od izazvanih požara, svakako bi nam desetine tela koja se po mraku teturaju privukla pažnju i parovi zelenih očiju, koji iz mraka isijavaju, okrenuli bi se ka nama i, da mogu da govore, pitali bi nas „gde ste bre vi, nesreće, krenuli i znate li kud idete?” Haha…

Šalu na stranu, izuzimajući ovaj šaljivi detalj dočekaće nas upravo to što sam vam rekao kao i ogromna sačuvana tvrđava opasana bedemima, koja je, praktično, unutra grad sam po sebi i koja samo spolja podseća na staru građevinu, a unutra je adaptirana kompletno i na jednom delu te velike površine podseća na kažnjeničku instituciju sa zatvorskom zgradom i nekoliko pomoćnih objektata a drugi deo predstavlja nešto što verno liči na vojnu bazu potpuno opremljenu za trening oružanih snaga i za transport ljudi i opreme.

U normalnim okolnostima “Don Hoze” tvrđava strukturno i hijerarhijski je organizovana i podeljena na delove koji imaju više i niže nivoe pristupa i u toj strukturi ni sve osoblje, koje je tu uposleno, nema pristup svim područijima. Takođe, zdanje, ako govorimo o normalnim okolnostima, nije gostoljubivo za posetioce bez odgovarajućih papira i dozvola pa nam oružane snage, koje čuvaju Don Hoze tvrđavu, ne bi ni dozvolile da joj priđemo blizu – ali s’ obzirom da je ovo virtuelna ekskurzija, ekskluzivno za potencijalne čitaoce ćemo potegnuti veze da učine izuzetak 😊

Hronike Helma: Sada više nisam siguran da li da nastavimo ili da se vratimo 🙂 Ipak, nije vreme za smeh jer čujemo nečije korake. Spori su kao da neko okleva na koju stranu da krene. Sakrili smo se u senci. U dvorištu smo ugledali stvorenje… nalik je čoveku, ali mu je glava pod neprirodnim uglom iskrivljena na jednu stranu. Po takvom položaju glave i po krvi koju ima na odeći, definitivno zaključujemo da mu nije dobro. Zapravo, nalazimo se u ekskluzivnoj situaciji da vidimo zombija.

Iako znam da bi svi trebalo da ćutimo, šapatom ću ti postaviti pitanje. Naime, ti se nisi zadržao na klasičnom predstavljanju nemrtvih. U tvojim knjigama neki od njih su mutirali. Šta bi mogao da kažeš o tim mutacijama da bi nas zainteresovao, ali da nam, istovremeno, ne otkrivaš previše o tajnama tvog horor sveta?

Đorđe Miletić: Pa bez previše otkrivanja, reći ću da je nauka jedna od igračaka ekscentričnih bogatih umova koji su odavno pogubili konce kao i moralne kazaljke. Čvrsto sam bio pri toj misli stvarajući paklenu ćeliju a danas sam još više pri tom stavu. U fiktivnom svetu u kom se paklena ćelija odigrava uz, naravno, dozu nadrealnosti i dozu fantastike, svedočimo upravo posledicama takvih poigravanja. Želja da stvorimo život veći od života, glad za moći, želja za dominacijom na više načina, želja da se bude Bog veći od samog Boga kao i želja da se probiju i pomere granice naučnog dostignuća dovode do takvih opasnih igrarija. U tim igrarijama stvaranje oružja najrazličitijih vrsta se u gotovo svakom slučaju pojavljuje kao nezaobilazna stavka a u ljudskoj prirodi je, izgleda, upisano da ne možemo odoleti iskušenju da čačkamo oko Pandorine Kutije ne razmišljajući o situaciji „šta ako nešto pođe naopako“.

U fiktivnom svetu u kom “Paklena Ćelija” pušta svoje pipke ne eksperimentiše se samo na biološkom frontu već na više frontova nauke a nakazne stravične mutacije posledica su nerazmišljanja o posledicama u igri bogova i nerazmišljanju na temu „šta ako nešto pođe naopako” kao i bolesna ambicija u kojoj su i sami činioci spremni pojesti i pregaziti jedan preko drugog, jer toliko potencijalne moći, kao po običaju, muti razum u kom obećanja prijateljstva i kodeksi bilo moralni bilo ljudski bivaju lako odbačeni.
Mutacije koje gledamo upravo su posledica takvih igara, gde posmatramo preveliku želju da se stvori nešto moćnije i savršenije od čoveka, ali da ipak bude sluga čoveku, i ujedno svedočimo kakav se ceh plaća kada sluga zatraži da bude služen. Paklena ćelija je paralelno ogledalo našeg sveta, koje na svoj način priča priču o njegovoj stranputici i potonuću pod ludilom krupnog kapitala, kriminala, najstrašnije zloupotrebe tehnologije, zavera, naučnih paradoksa i ludila na najvišem nivou.

Hronike Helma: Ne znamo da li nas je zombi primetio, ali ide prema nama. Svi se nemo gledamo i svako od nas se nada da neće baš njega zapasti dužnost da upokoji zombija. Jedan od čitalaca nam je besno prošaputao: „Zar ste baš sada morali da nastavite sa intervjuom? Eto vam ga sada zombi, pa ga vi upokojite.“ 🙂

Na sreću, u zatvorskom dvorištu se pojavljuje čovek. Pravi čovek, a ne zombi. On trči ka zombiju koji se, privučen odjekom koraka, okreće ka pridošlici. Tek što je zombi podigao ruke da zgrabi nepoznatog, ovaj mu je mačetom odsekao glavu.

Nemrtvi pada a nepoznati nam prilazi.

„Ja sam Blek.“ Kaže. „Đorđe me poznaje.“

Tek tada shvatamo da se radi o glavnom liku iz tvoje knjige. Kako bi nam opisao i predstavio Bleka?

Đorđe MIletić: Haha, da, to ste u pravu, poznajem gospodina.

Šala na stranu, toliko toga bi se o njemu moglo reći da stvarno ne znam odakle bih počeo a, ako bih se raspričao, ne znam ni gde bih završio. Nisam znao, iskreno, unapred sve crte njegovog lika, ali jedno sam sigurno znao a to je da će u priči nosilac radnje biti dželat, ali baš dželat u smislu izvršioca smrtne kazne i da ćemo početi sa zatvorom jer tako je i počela preteča paklene ćelije – jedna kratka pričica o dželatu koji sedi u električnoj stolici i priča svoju priču, ne znamo mu ni ime, ni gde se nalazi, ni zašto je tu, ni zašto radi to što radi i njegovu priču prekida monstrum koji je razvalio vrata i napao ga. To je bilo sve. Ako je bilo dvadesetak rečenica u svemu tome maksimum.

Međutim to parčence neke nedefinisane priče me je toliko kljucalo u narednom periodu da jednostavno nisam mogao da prestanem da mislim na to i da postavljam sam sebi hiljadu “zašto”. Nisam baš bio voljan da se hvatam olovke posle onoga što sam pisao devedeset devete, jer tek smo pretekli od bombardovanja, i onda rane dvehiljadite, petooktobarska revolucija, kriminal, sablja, depresije, tranzicija itd., ali pričica o dželatu je tražila da izađe iz glave pošto-poto tako da rekoh sebi „ne opiri se više, uzmi i piši! Nema veze ako ispadne glupo ili naivno ili nekompletno, prvo piši, posle peglaj i ispravljaj!“

Tako je krenula priča, nazvana “Paklena ćelija”, o dželatu u zatvoru a novi detalji kasnije su se tek formirali i izgradili. Iako sam mogao da izokrenem i prepravim čitav tok priče, nisam ni pomišljao na to, jer sam želeo da ispoštujem taj kreativni bljesak u kratkoj formi i ostavim baš kako je i krenulo, da se počne od dželata, da će biti u zatvoru, da nećemo gotovo ništa znati o njemu, da mu nećemo ni ime znati, a i da prošlost njegova, o kojoj smo čuli, ipak nije potpuno ispričana. Lik ekscentričan, misteriozan, mračan i višeslojan u svakom slučaju, koji, mislim, da do sada nije izazvao ravnodušnu reakciju. Kako ga je par čitalaca nazvalo, tipičan je antiheroj, besan i ogorčen na sistem koji ga je stvorio i sahranio u isto vreme da bi postao rob nekog novog sistema, netipičnog za normalan svet.

U tom univerzumu funkcioniše ili bar pokušava da funkcioniše Blek – Don Hozeov dželat, mentalno iščašen, pomeren izvan svake granice razuma i empatije, totalno neadekvatan za povratak i funkciju u normalnoj civilizaciji i baveći se poslom koji je mnogima od nas nepojmljiv.

“Paklena ćelija” se zato, kao naslov, može tumačiti praktično kako čitalac to sam vidi, jer je višestruki sinonim da li je paklena ćelija ta planina odnosno zatvor Don Hoze, da li je paklena ćelija asocira na ceo univerzum u kom se roman dešava, jer je ružan iznutra gotovo kao i naš univerzum, ili je paklena ćelija sam dželat i ono što proživljava sam u sebi. To je potpuno proizvoljno i možda to i jeste razlog zašto sam baš takav naslov odabrao. 

Međutim za njega, Bleka, paklena ćelija je neko buđenje iz tog grozomornog pakla i, naravno, tražiće on pravdu, ali tražiće je na svoj način i svakako neće biti odobravanja za način na koji to radi i za neke njegove postupke koji, kako se moja lektorka izrazila, „balansiraju na liniji pozitivca i negativca“. 

Hronike Helma: Možda je ipak bolje da napustimo zatvor. Vraćamo se do auta i krećemo nazad. Još uvek je noć. Gledamo u mrak koji se spustio na pustaru i osećamo jezu koja nam mili uz vrat. Povremeno proveravamo koliko nam je goriva ostalo… Dobro je, ima ga. Jer ne bi bilo dobro da stanemo.

Zoru smo dočekali sa olakšanjem, ali putovanje nastavljamo. Samo da se dočepamo prvog grada. A onda se pred nama pojavljuje i grad. Već na prvi pogled vidimo da ništa nije kako bi trebalo da bude. Zaraza se proširila. Očigledno je da neko nije poštovao distancu 🙂 Tvoja druga knjiga se zove „Paklena ćelija – Grad terora“. I eto, mi stigosmo. Šta nas očekuje u tom gradu, tj. šta nas očekuje u tvom drugom romanu?

Đorđe Miletić: Eto vidite… haha i u ovom univerzumu se izgleda ne vodi računa, sram ih bilo  😊

Uglavnom očekuje nas upravo to što u samom naslovu stoji – bez ikakvih zagonetki i skrivenih poruka u naslovu, upravo to što vam piše to vas i čeka. Naizgled grad kao i svaki drugi, koji oslikava sivilo mnogih gradova širom sveta, udaljenih od metropola u vremenu pomalo izmaštanom, pomalo i preslikanom iz našeg sveta. Saznajemo da je Don Hoze prokletstvo, koje pipke pruža mnogo dalje od same planine i zatvora na njoj, koje je kao nevidljiva hobotnica sa ljudima saradnicima i kontaktima na mnogim mestima. Ujedno vidimo i sve poroke, sva izobličenja i izobraženja mračne strane civilizacije koja pokazuje svoje kancerogeno lice izjedajući samu sebe. Običan čovek, susrećući se sa tim raljama, svakako neće po dobrom pamtiti takvo okruženje i videće kako izgleda surovi svet tek kada izađe iz svoje komfor zone i lično se suoči s tim.

Paklena ćelija dva daće nam odgovore na neka pitanja koje smo se možda pitali čitajući jedinicu, potrudiće se da nas još bolje upozna i razloži nam radnju iz prethodnog dela, kao i da nam da jednu kratku retrospektivu nekih tačaka koje su uticale da se zapravo desi paklena ćelija jedan.

Ujedno, dobićemo šansu da bolje upoznamo nove aktere, da ih razumemo, da ih „vidimo“, živimo i saživimo se s njima, da ih hvalimo, ljutimo se na njih, saosećamo s njima, stičući utisak kao da ih poznajemo u stvarnosti. Grad terora, koji će nam otvoriti vrata svog dvorišta, pokazaće nam delić i model zastranjivanja na kom su ljudi spremni da krenu i dokle su pojedini umovi spremni da idu zarad ostvarenja bolesnih ciljeva i zaraza, kao šlag na tortu, zapravo skoro će doći kao sumpor i oganj na Sodomu i Gomoru samo otkrivajući i spoljašnju nakaznost čitavog tog sveta u kom smo se zatekli. Za više detalja – šta da vam kažem, čitajte.

Hronike Helma: Nedavno sam saznao da je priprema treće knjige iz serijala Paklena ćelija pri kraju. Šta nas očekuje u trećem romanu?

Đorđe Miletić: Pa, zapravo, treća knjiga nije novi deo iz serijala već je to i dalje “Paklena Ćelija 2 – grad terora” ali knjiga 2. koja neće biti ništa manje obimna od prve polovine. I dalje smo u gradu terora, nema selidbe, flešbekova, spinof-ova i slično.

Zašto je tako ispalo? Pa jednostavno, malo mi je kočnica popustila i raspisao sam se poprilično, shvativši tek kad sam odmakao da će to biti itekako glomazno štivo. Teška srca sam jedan deo materijala isekao dok još nije ušao u razradu i arhivirao ga a ono što će biti pred nama u dve knjige biće kompletan drugi deo. Da bi to išlo nešto lakše i što se tiče štampanja i što se tiče čitanja ( jer budimo iskreni, kad date čoveku knjigu od 800-900 strana, psihološki neke od njih odbijete od čitanja zbog samog obima) odlučio sam da budu podeljene kao knjiga 1. i 2.

Očekuje nas, inače, nastavak svega onoga što smo počeli da doživljavamo u gradu terora, neće to uopšte zastati jer u suštini je radnja samo fizički podeljena i ni na koji drugi način. A što se tiče zvanične paklene ćelije 3. – imam neku predstavu kako bi mogla da ide ali još uvek nisam stoposto siguran u kom pravcu će otići pa ću se zasad od daljih najava uzdržati.

Hronike Helma: Iako je do sada moglo da se zaključi, neće biti suvišno ako te pitam da li su knjige iz serijala povezane ili se mogu čitati kao posebna dela?

Đorđe Miletić: Radnje jesu povezane i prirodan tok praćenja istih bio bi od prvog, naravno, ali vrlo je zanimljiva stvar da ako neko od čitalaca, recimo, reši da eksperimentiše i počne od drugog dela neće puno pogrešiti i imaće utisak kao da je počeo zasebnu priču iako se ona sto odsto nastavlja na prvi deo. Moguće je da će ga na taj način zainteresovati još više da sazna šta se u prvom delu desilo ili da možda prekine čitanje u nekom momentu i sedne da pročita prvi. Ovo proizvoljno nagađam jer još uvek nije bilo čitalaca koji su ovim redosledom krenuli, ali ako, Bože zdravlja, Paklene ćelije nastave da izlaze nikad se ne zna. 

Hronike Helma: Sve knjige Paklene ćelije mogu da se naruče na tvom profilu

https://www.facebook.com/djordje.nightmare.miletic

Paklena ćelija – noćne more” košta četiri stotine dinara i ta cena je zaista zadivljujuća ako se ima u vidu da se radi o romanu koji ima preko četiri stotine strana.

Druga knjiga, “Paklena ćelija – grad terora”, košta šest stotina dinara.

A obe knjige u kompletu su osam stotina dinara.

Ove cene sam namerno naveo da bi se videlo da si, uzimajući u obzir troškove štampe, čitaocima maksimalno izašao u susret.

Reakcije čitalaca na knjigu su sledeće, navešću par.

– “Pritajeno zlo na steroidima.” Rekla je jedna čitateljka …Ne mogu da kažem ništa što bolje opisuje ovaj roman… Preporuka…

– “Paklena ćelija” je prava poslastica za ljubitelje slešer, treš horora. Na svakom koraku je akcija. Zombija koliko ti duša ište, krvi dovoljno da potkrepi dnevne transfuzione potrebe omanje bolnice, ubistva, intrige, tajne, misterije, ama baš sve za nas zaluđenike…

– Paklena ćelija je moja preporuka ljubiteljima priča o biohazard katastrofama i survival horor a punih akcije i pucačine. Ako volite Resident Evil filmsku franšizu, to je razlog više da uzmete u obzir čitanje ovog romana.

To su neki od utisaka koje su čitaoci objavili na internetu.

Kakve si ti, kao autor, utiske stekao o prijemu na koji je knjiga naišla kod čitalaca?

Đorđe Miletić: Pošteno, to ste u pravu, imao sam nameru da sa te strane budem maksimalno korektan s čitaocima i što povoljniji mogu. Nemam milionske snove da se od pisanja obogatim i slično, mislim neću imati ništa protiv da se to desi, ali sam svestan situacije u kojoj svi živimo. Zasad mi je zadovoljstvo što su neke moje maštarije u nekoj konkretnoj formi ugledale svetlost dana i što imam prilike da ih podelim sa ljudima.

A što se tiče utisaka, bio sam prijatno iznenađen, iskren da budem, jer ni sam nisam imao predstave kako će ljudi reagovati i kakve će utiske imati. Mislio sam da će biti mešani utisci, da će se nekima svideti, nekima ne, jer štivo je na svoj način žestoko i radnjom a i rečnikom. Međutim, jako me je iznenadilo toliko pozitivnih mišljenja. Nisam ih toliko očekivao, evo priznajem!

Isprva ih je bilo na reč što se kaže, pre nego što je fejsbuk i internet generalno uhvatio zamah kod nas, ali kako je vreme odmicalo nalazili smo načina da se bolje i efikasnije povezujemo pa su i tako mišljenja brže razmenjivana i deljena. Posebno sam ponosan na efekte koje ovi romani ostavljaju, s’ obzirom da ih je čitalo tri-četiri generacije ljudi koji su, svako na svoj način, dali i neku konstruktivnu kritiku i savet koje sam ja saslušao i potrudio se da što više od toga primenim za nadalje. Zadovoljan sam reakcijom čitalaca, jer od svega što sam do sada shvatio kod mnogih je radnja romana ostala u sećanju i nakon čitanja. Fanovima ovog žanra roman je prema utiscima bio poslastica, za mnoge je bio jedan adrenalinski uzbudljiv doživljaj, nekoliko njih pohvalilo mi se sa par neprospavanih noći nakon što ih je knjiga, posle par desetina strana, povukla i nisu je ispuštali, a za nenaviknute na horor žanr, pogotovo ovog tipa, sirovo ću se malo izraziti i reći da je odjeknuo kao macola (po glavi haha) i mišljenja su bila ono „pa ja baš ne volim horore, ali ovo je … wow!“. Ne sećam se baš ni svih utisaka pa se ne usuđujem da ih navedem da ne pogrešim u citiranju.

Hronike Helma: Kao što smo spomenuli, nova knjiga serijala se nalazi u završnoj fazi pripreme. Kakvi su tvoji planovi na polju književnosti nakon objavljivanja trećeg romana?

Đorđe Miletić: Pripremam drugu knjigu drugog dela, za treću paklenu ćeliju moraću itekako dobro da se pripremim psihički, jer znam koliko mi je drugi nastavak odneo energije i doslovno me smoždio na kraju. Neminovne su bile i duže pauze da se priberem i nastavim dalje, jer sam u jednom momentu posumnjao i zapitao se imam li snage da ovo isteram do kraja. To sam pitanje postavio videvši dokle sam stigao a koliko me još materijala čeka. Ostaje samo da razmislim, jer još nisam odlučio hoće li treća Paklena ćelija biti iduća ili će nešto upasti pre nje. Želja mi je i da pročitam neku knjigu jer sam se oko čitanja načisto obrukao i prilično ga zapostavio zbog posla i obaveza.

Hronike Helma: Osim knjiga, pišeš priče koje takođe spadaju u horor žanr. Šta možeš da nam kažeš o toj vrsti tvog stvaralaštva?

Đorđe Miletić: Kratke priče bile su mi kao trening kada naiđe period prezasićenja od romana a taj period uvek jednom dođe, koliko god da uživam u tome što radim. Dobijem želju da ponekad odem iz tog sveta i preselim se u neku novu dimenziju užasa, koju ću samo da „opipam“ ali i da stanem pre nego što se rasplamsa u nešto veće. Jer zaista se često borim da kratku formu ostavim da bude „kratka“.

Ima tu još nečega. Imam često gadne košmare koji mi u nekom flešu bace neku originalnu ideju da ostanem šokiran i zatečen. Uvek zbog toga gledam da mi olovka bude pri ruci da je zabeležim pre nego što pobegne nazad u podsvest. Često se šalim na taj račun da me neki entitet možda zeza kad spavam, jer mu je dosadno, ili neki stvaralac s onoga sveta pokušava da me inspiriše idejama.

Kratke priče jezive su mi itekako i mnoge od njih nisam uspevao da završim tek tako s’ lakoćom. Ako pogledate obim od možda petnaest, dvadeset strana, zavaraće vas u smislu „eh, pa šta je to dvadeset strana, to začas izleti“, ali nije baš tako. Ne postoji nijedna od njih da me nije naježila, par njih su me zaledile do kosti dok ih nisam završio. Možda to ima uticaja zato što su bazirane na košmarima ili nešto drugo, nisam siguran, ali svakako je bilo zadovoljstvo pisati ih.

Imao sam ideju, kada ih napišem dovoljno i sredim, da, možda, u budućnosti objavim neku kolekciju tih priča, ali o tom potom. 

Ne žurimo nigde jer ipak je ovo zanat na duge staze.

Hronike Helma: Tvoji omiljeni pisci su… i zbog čega?

Đorđe Miletić: Ja često izbegavam termin „omiljeni“ jer teško da će bilo koji pisac biti konstantan barem kod mene i da će imati tu, da kažem, zagarantovanu prođu samo zato što se zove Taj i Taj. Na primer, ako sam pročitao Barkerovu Igru prokletstva koja je ekstra, sigurno neću reći da mi je on omiljeni pisac jer ću naići na neko njegovo delo koje možda neće da mi legne. Najbliži tom konstantnom potvrđivanju, koje sam maločas pomenuo, svakako je bio Stiven King jer sam dosta njegovih dela pročitao i imao dosta dobrih utisaka, ali ne znači da su sva bila ekstra ili da se bolje izrazim da su sva ostavila super utisak.

Primera radi, njegovo delo “Pod Kupolom” me je odbilo od čitanja i nikada je nisam završio jer je bilo toliko likova i lokacija da sam se u jednom momentu pogubio ko je ko, ko je šta i ko je gde i odakle. Tolkin i Teri Bruks su me, recimo, povukli ka epskoj fantastici i zahvaljujući njihovim delima sam zavoleo te epske svetove i nacije.

Hronike Helma: Podatak je star tri godine, ali su promene na tom polju spore pa ću ga upotrebiti. Naime, po podacima Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, čak osamdeset posto Srba godinama nije pročitalo nijednu knjigu. Kako promeniti takvo stanje?

Đorđe Miletić: Teško pitanje na koje nisam siguran imam li pravi odgovor i odakle da počnem. Nisam ispratio tu statistiku, ali ako je tako onda je ona poražavajuća. Čini mi se da je taj sunovrat krenuo ne samo u Srbiji nego u celom svetu gde je generalno došlo do izokretanja čitavog sveta naglavačke i promene vrednosti. Na našim prostorima nije više nikakva novost da je takvo stanje proizvod nekoliko faktora. Promocija rijaliti programa, materijalizma, usađivanje pogrešnih uzora mladima, konzumerizam, generalno u smislu nije važno šta sam i koliko naučio već koliko imam i koliko ću imati, novac što više, što brže, a ako može i odmah, a od njega kupiću to i to, a onda će mi vremenom i to biti malo, želeću još i više ali i brže, a da bi došao do tog nečeg “više i brže” moram da jurim još više i grabim još više.

Govorio sam uopšteno za X situacija, a da ne pominjem i neke nove trendove i najezdu novih društvenih mreža koje postaju sve više aktuelne i kul je recimo provesti po nekoliko sati skrolujući po njima i gledati budalaštine kao hipnotisan. Čuli ste, verovatno i vi, šta se u poslednje vreme promoviše kao „kultura“ a meni je samo bačen pogled na delić toga bio dovoljan da mi se okrene želudac. A konzumerizam sam pomenuo iz razloga što imam utisak da su ljudi to i postali – robovi i konzumenti. Nijedan destruktivan i toksičan sadržaj bilo koje forme ne bi uspeo da nema onih koji ga konzumiraju, zar ne? Tako da ne mogu da uprem prstom samo u stvaraoce i promotere takvih sadržaja jer krivica delimično leži i u korisnicima toga.

Dodajte na sve ovo što sam pobrojao svakodnevni stres običnog čoveka u Srbiji dok se bori da preživi i izađe na kraj sa svim izazovima savremenog društva i dobićete onda taj strašni začarani krug u kome se svi vrtimo. Promeniti to stanje tek tako, sugestijom ili uticajem, po meni nije moguće. Promena je u pojedincu i u njegovoj svesti, koliko je prisutna. Ako je svestan svega lošeg oko sebe, njemu ne treba sugestija, izabraće sam šta je dobro za njega, ne mora, na kraju krajeva, biti striktno knjiga već nešto drugo. Tako da odbacivanje svega štetnog i toksičnog može dovesti do nekog preokreta i povratka na neki normalan sistem vrednosti, ali svaka velika promena dešava se na velikom planu što mi u ovim trenucima ne deluje kao lako izvodljivo.

Hronike Helma: Đorđe, hvala ti na ovom druženju i nadam se da ćemo imati prilike da ga ponovimo, jer sam ubeđen da će tvoj serijal, uz druge knjige koje ćeš napisati u budućem vremenu, ostaviti trag u domaćoj književnosti.

Đorđe Miletić: Hvala i vama na pozivu i ukazanom poverenju. Zadovoljstvo mi je bilo da odradim ovaj intervju sa vama. Sviđa mi se naročito što ste me naterali da par puta dobro razmislim pre nego što ću odgovoriti. Kao što sam rekao u jednom od prethodnih pitanja, ovaj zanat je na duge staze i možemo ga raditi dok god nas služe prsti i zdrav razum tako da sam optimista i nadam se da ću ostaviti trag u domaćoj književnosti. A druženje ćemo sigurno ponoviti tu nema greške, što se toga tiče potpuno stojim na raspolaganju. Hvala vam još jednom.

dragan

dragan

Ostavi komentar