Zlo… ako ga zamislimo u nekoj boji, to je najčešće crna. Ili neka slična, možda olujno siva. U svakom slučaju, radi se o boji koja nam nije draga. Ali kakogod tu boju zamislili, u zbirci koju su priredili Petra Rapaić i Nešo Popović – Shonery ta boja je dobila dvadeset četiri nijanse, jer je dvadeset četiri autora kroz svoja dela predstavilo viđenje zla.
Dvadeset četiri autora, dvadeset četiri priče, dvadeset četiri “Nijanse zla”.
Nataša Milić
Hronike Helma: Poštovanje, Nataša. Zbirka “Nijanse zla” počinje sa tvojom pričom koja se zove “Čarobni sat”, pa je logičan redosled da i ovaj intervju tako počne. Ime tvoje priče asocira na magiju, na vreme, na lepe trenutke ali i na neke koji su nepovratno prošli. Naravno, takav je moj osećaj, ali ja još uvek nisam pročitao zbirku pa ću ovde tebi da prepustim da nešto kažeš o priči koju si napisala.
Nataša Milić: Hvala na pozivu da razgovaramo o zbirci i prilici da predstavim svoj rad.
”Čarobni sat” je, verovali ili ne, trebalo da bude priča za decu, bajka. Otud potiče blago propovedni ton kom inače nisam sklona i koji u pripovedanju nastojim da izbegnem.
Pišući, nisam ni sanjala da će ova priča završiti u zbirci posvećenoj zloćama i zlotvorima, utoliko pre što je moj junak jedan tih, neupadljivi negativac, od onih što veruju da su pravednici ili makar ”ljudi na mestu”. Njegov zločin je u nečinjenju, a moralni pad mu se sastoji u nemaru u odnosu na vlastitu savest. Duša ne meri vreme niti razlikuje prošlo i buduće; misli i osećanja za nju imaju težinu postupka, pa nam se jednako računa šta je bilo, kao i sve šta je moglo biti.
Kada je pisanje dovršeno, pokazalo se da mi је samo propoved blaga, a da po svim odlikama ”Čarobi sat” predstavlja priču za dečije noćne more, tako da mi je i sin, trinaestogodišnjak, rekao da ne može proći kao priča za malu decu.
Srećom, tu su velika deca, ljubitelji fantastike, pa verujem da će moja priča imati čitaoce.
Hronike Helma:”Čarobni sat” nije tvoja jedina priča, ima ih još. Više informacija o tvom književnom stvaralaštvu čitaoci ovog intervjua mogu da pronađu na linkovima:
i tvom profilu na fejsu
https://www.facebook.com/arja.stark.58
Zbog toga ne sumnjam da nas u budućnosti očekuje još lepih priča iz tvog pera. Kakvi su planovi na tom polju?
Nataša Milić: Zaista, napisala sam mnogo priča, od romana, dužih i kraćih priča do mikro-priča što stanu u nekoliko redi, da ne kažem pričuljaka. Gotovo sve su objavljene u raznim zbornicima, časopisima ili zajedničkim zbirkama. Neke su i nagrađene.
Samostalnu zbirku, dakle samo moju knjigu, do sada nisam objavila. Izdavači ne hitaju da daju priliku novim autorima, a ja sam se ustezala da se upustim u pustolovine samizdata.
Ipak, planiram da 2021. godinu završim kao autor samostalne zbirke. Pronašla sam izdavača i rad na knjizi privodimo kraju, tako da sa mnogo pouzdanja očekujem da u toku ovog meseca bude objavljena.
Reč je o fantastici, mada ne punokrvnoj, nego njenoj blažoj varijanti, onoj koju će žanrovci okarakterisati kao ”književnu fantastiku”. Većina priča ima elemente čudnovatog ili obrađuje neki od motiva iz narodnih verovanja i predanja na moderan, nadam se nov način.
Naslov za zbirku ”Zaustavljeni sat” odabrala sam po jednoj od priča, a može se reći da se svih petnaest bave problemom vremena, tačnije težnjom bića projektovanog za večnost da iskoči iz trenutka u kom je ograničeno njegovo postojanje.
Vladimir Vojvodić
Hronike Helma: Vladimire, ti si u zbirci zastupljen sa pričom veoma neobičnog naziva, koji podstiče radoznalost. Priča se zove “Gumeni kralj”. Kojim bi rečima svoju priču predstavio čitaocima, bez spojlera ali na intrigantan način kao što je, uostalom, i njen naziv.
Vladimir Vojvodić: Ako bih morao da sumiram poruku priče u par reči, iskoristio bih proverenu izreku: „Moć kvari ljude, a apsolutna moć ih apsolutno kvari.“
Istorija je najkompletnija i najsveobuhvatnija knjiga u kojoj već možemo naći svaku moguću formu zla – ne moramo uopšte posezati za natprirodnim. Neka od najvećih i najsurovijih nepočinstava kojima je čovečanstvo svedočilo bila su motivisana ili pravdana potrebom za napretkom i željom za megalomanskim stvaranjem. To se i danas svakodnevno vidi, samo je odeveno u ruho prefinjenije tehnologije. Ipak, princip je isti. Za čoveka koji poseduje milijarde, celokupne gradove i države, pojedinac postaje nebitan. Komad statistike, bezlična jedinka koja se može žrtvovati zarad „višeg cilja“. Upravo ta depersonalizacija je fundamentalni osnov velikog i iskonskog zla.
Hronike Helma: Na našoj književnoj sceni si već imao ostvarenje. Roman se zove “Vatra nepoznatog porekla”. Više informacija o tvom romanu čitaoci mogu da pronađu na linku koji će ih odvesti do našeg intervjua, urađenog pre nekoliko meseci
ili na tvom facebook profilu
iz ovoga je lako zaključiti da si duboko zagazio u književne vode, te znam da nas u budućnosti očekuju novi romani iz tvog pera. Šta nas to očekuje?
Vladimir Vojvodić: Pišem prilično ambiciozni naučno-fantastični vestern koji vuče određene paralele sa Herbertovom „Dinom“, Konerijevim filmom „Outland“ i još nekolicinom filmskih i književnih dela koja su me inspirisala.
U pitanju je priča o izdaji i osveti na relaciji između dva čoveka, smeštena na sam kraj kolonizovanog svemira, u nešto što je svojevrsni Divlji zapad budućnosti. To je periferija na kojoj važe druga pravila u odnosu na ono što je i dalje prosperitetni, ali i već umorni unutrašnji prsten naše civilizacije. U centru svega je pitanje fundamentalne ljudske slobode i ličnih izbora, ali i večne borbe za resurse u prizmi nečega što je istorijski vodilo ka konfliktu između dva (intragalaktička) carstva. Nadam se da će roman sledeće godine biti dostupan čitaocima i radujem se kritikama, a paralelno razvijam ideje za dela koja će slediti posle ovog i želim da se žanrovski oprobam na par strana u bliskoj budućnosti.
Goran Skrobonja
Hronike Helma: Naziv “Pucnji u rasvitak” stoji iznad priče jednog od najboljih autora naše književne scene. Iskreno, nisam siguran da li je ovo pitanje potrebno, jer je samo tvoje ime garancija kvaliteta. Ipak, postaviću ga kao poslasticu za čitaoce ovog intervjua. Gorane, kako bi čitaocima predstavio svoju priču sa kojom si zastupljen u zbirci “Nijanse zla”?
Goran Skrobonja: Najpre, hvala za komplimente. Što se tiče priče „Pucnji u rasvitak“, pa… moji čitaoci koji su upoznati sa romanima Čovek koji je ubio Teslu i Sva Teslina deca znaju da je pukovnik Apis u njima antagonista, dok onaj drugi antagonista, Nikodije Marić, izrasta u neku vrstu antiheroja. S’ obzirom na to da treći roman iz ciklusa „Teslaverzum“ tek treba da bude napisan, ova priča je neka vrsta mosta između Čoveka koji je ubio Teslu i te buduće knjige. U njoj će se čitaoci ponovo sresti sa likovima iz ta prethodna dva romana i dobiti svojevrsnu najavu onoga o čemu će govoriti treći. Solunski proces, njegov ishod i sudbina onih koji su u njemu osuđeni zaista je istorijski događaj bogat mnogobrojnim nijansama zla i smatram da je jedan od onih čija je suština i istinitost prikrivana i menjana od strane zvaničnih istoričara zbog zaštite raznih interesa (države, krune, političara koji su krojili sudbinu Srbije 1917…) tako da je vremenom prerastao u jedno od tih – za nas toliko karakterističnih – istorijskih zbivanja koja se tumače na više načina, ponekad sasvim suprotstavljenih. „Pucnji u rasvitak“ je priča koja nudi jedno od tih tumačenja, ali isključivo u službi narativa na kojem počiva ciklus „Teslaverzuma“.
Hronike Helma: Ti si prevodilac i pisac a tvoj književni opus je zadivljujući. O njemu mogu posvedočiti pratioci tvog profila
na društvenoj mreži facebook.
Poznato je da radiš na prevođenju dela Roberta E. Hauarda a nedavno si objavio Firentinski dublet. O tvojoj poslednjoj knjizi ne bih previše, jer se nadam da ćeš u narednim mesecima pronaći slobodnog vremena da uradimo ceo intervju. Ali ću te zato pitati, imajući u vidu da si nas razmazio dobrim knjigama, pričama i prevodima, šta nas iz tvog pera očekuje u budućnosti?
Goran Skrobonja: Pre nekoliko godina, na poziv Ace Tešića napisao sam novelu „Sin čopora“ za zbornik Kosingas – Neispričane priče koju je objavio Strahor. Zamisao mi je bila da se ta novela pojavi u mojoj hronološki petoj zbirci kratke proze Klopka, ali njen izdavač, Laguna, sugerisao je da zbog dužine (bogami, dobrih 110 šlajfni teksta), „Sin čopora“ bude izostavljen, kako bih naknadno dopisao još nekoliko poglavlja i objavio ga kao zasebnu knjigu, odn. roman. Do kraja decembra završavam sa obavezama prevođenja poslednjeg nastavka serijala Prostranstvo Džejmsa S.A. Korija (Pad nemani), u januaru radim na prevodu četvrte knjige sa Hauardovim pričama o Konanu, i potom ću se posvetiti pripremi „Sina čopora“ za samostalno objavljivanje u Laguni. Dakle, to pokriva period otprilike do proleća. Posle toga, Bože zdravlja – videćemo…
Đorđe Bajić
Hronike Helma: Đorđe, tvoja priča u zbirci “Nijanse zla” zove se “Lela”. Moram ti priznati da sam razmišljao o čemu se radi u priči. Jer, Lela, žensko ime, može značiti mnogo toga. Možda je veštica, možda je žrtva zločina, možda trovačica… dok se priča ne pročita ne može se znati. Misteriozan naziv i mnogo mogućnosti. U skladu sa ovim, kako bi opisao svoju priču, tek da malo produbiš misteriju ali da ne otkrivaš previše?
Đorđe Bajić: Minijatura „Lela“ je prvobitno imala drugi naslov, pred sam kraj sam se odlučio za ovaj pod kojim je objavljena u zbirci. Jedna osnovna inspiracija je bila čuvena pesma „Lepa Vranjanka“, za koju je tekst napisao Dragan Toković, a maestralno je otpevao Staniša Stošić. Želeo sam da napišem priču, pa makar i minijaturu, koja se odigrava van mog rodnog grada, Beograda. Razmišljao sam gde da smestim radnju, pa se setio „Lepe Vranjanke“ i Jelene zvane Lela koja je u njenom središtu. Zavarirao sam motive, dodao triler sloj i tako je nastala „Lela“. Priča jeste veoma kratka, ali sam sebi sam zadao ograničenje – delom iz želje da se okušam u baš-baš kratkoj formi, a delom i zbog nedostatka vremena da se posvetim nekom opsežnijem narativu.
Hronike Helma: Đorđe, tvoj umetnički rad se ne odnosi samo na književnost već i na film. Pisao si za nekoliko časopisa, imaš nekoliko objavljenih eseja, priča i knjiga, osvojene nagrade kao potvrdu tvog kvalitetnog rada, a neka od tvojih dela su jedinstvena u našoj kulturi. Nemoguće je da ih sve spomenem u jednom pitanju pa ću zato navesti link do tvoje stranice na facebooku
Imajući u vidu tvoju svestranost, zaista je teško naslutiti tvoje planove na književnom polju, ali se nadam da ćeš nas ovom prilikom počastiti informacijom o tome šta nas u budućnosti očekuje iz tvog pera.
Đorđe Bajić: Trenutno pišem novi kriminalistički roman u čijem je središtu inspektor Nikola Liman, čitaocima, nadam se, poznat po „Smrti u ružičastom“, trileru koji je u izdanju Lagune objavljen u aprilu 2021. i koji je doživeo lep uspeh i dva izdanja. Urednica je tražila novog Limana, čitaoci su tražili novog Limana, a ja sam ionako već planirao da napišem novog Limana. Sve se lepo uklopilo. Ne znam koliko će mi trebati da roman završim, ali za sada ide dobro. Biće to jedna uzbudljiva beogradska misterija, sa puno preokreta i intrige. Živi bili pa čitali.
Andrijana Krsmanović
Hronike Helma: Andrijana, tvoja priča ima zaista nesvakidašnji i neobičan naziv. Zove se “Adam, Eva, Sneža, Glista i Steva u Aferi Paradajz Znanja” 🙂 Naziv je zaista neobičan i duhovit a ja ću ovde tebi da prepustim da kažeš par reči o priči sa kojom si zastupljena u zbirci?
Andrijana Krsmanović: Naslov priče i sam zaplet su zapravo parodija Biblije, a svako ko je pročita će, nadam se, razumeti poruku. Nisam feministkinja, ali zaista smatram da je Evi učinjena ogromna nepravda, i to je bio glavni motiv nastanka ove priče.
Hronike Helma: Primetio sam da pisanje nije tvoja jedina preokupacija jer ti je život ispunjen i humanitarnim radom. Na tvom profilu na facebooku
vidi se da si aktivni učesnik humanitarnih akcija. Kako sve postižeš, da li u tvom životu jedna od aktivnosti može da potisne drugu i šta u budućnosti možemo očekivati iz tvog pera? Naravno, sve ovo je bilo drugo pitanje 🙂
Andrijana Krsmanović: Humanitarni rad, sport i pisanje su aktivnosti kojima hranim dušu, i zaista je ponekad teško žonglirati njima, ali sve se može kad se želi. Za sada nemam novih naslova u najavi, izuzev dve priče o životu sa margine koje bi trebalo da se pojave do kraja godine u štampi, ali nadam se da će u doglednoj budućnosti izaći i prva zbirka priča za decu na kojoj trenutno radim 🙂
Lazar Vuković
Hronike Helma: Lazare, tvoja priča se zove “Live stream”. Na tvom profilu na facebooku
izjavio si da je ovo nešto “najbolesnije” što si do sada napisao i da priču ne preporučuješ mlađima od 18. godina. Kada si nas već zainteresovao na ovaj način a pogotovo one koji nemaju 18. godina 🙂 možeš li da nam još malo zagolicaš maštu i podstakneš radoznalost time što ćeš nam reći još par reči o “Live stream”?
Lazar Vuković: Pre svega pozdrav i hvala ti što si me pozvao na intervju. Što se tiče „Live Stream“ – a to je priča koja odudara od opusa priča koje sam zasad napisao, tu sam se bavio naizgled običnom osobom koja ima svoj društveni život, a u stvari u njoj čuči iskonsko zlo.
Sama ljudska tamna strana je bila inspiracija za istu. Nismo svesni koliko ljudski um može da bude poremećen i kakve gadosti leže u njegovom mračnom kutku. Moja junakinja je pravi primer zveri u ljudskom telu i, čitajući o metodama koje koristi kada muči svoje žrtve, kod nekih ljudi može da izazove mučninu, tako da ne preporučujem mlađima od 18 godina 🙂 i osetljivim osobama. Dok sa jedne strane vodi normalnu komunikaciju sa momkom i dogovara se oko izlaska, a kasnije sprovodi najmonstruoznije metode mučenja nad nekim ko joj se zamerio iz trivijalnih razloga, pitamo se do koje granice može da dosegne zlo i da li se neki ljudi rode jednostavno takvi.
Negde sam već rekao, ali nije naodmet ponoviti. Ovo neće biti jedina njena „avantura“ i već imam ideju za sledeću priču koja će biti mnogo krvavija i kontroverznija. Ako vas je ova priča šokirala, sledeća će vas izbaciti iz takta.
Hronike Helma: Tvoje priče polako zaživljavaju na književnoj sceni i znam da radiš na nečemu zanimljivom i lepom. Šta nas u budućnosti očekuje iz tvog pera?
Lazar Vuković: Imam mnogo planova, ali treba vremena sve da ih ostvarim. Planiram da napišem par priča za konkurse koji su u planu, da nastavim serijal o mojoj junakinji Anđeli Karpenter, čije su dve priče objavljene na sajtu „Autostoperski vodič kroz fantastiku“, i nadam se da će uskoro svetlost dana ugledati moj roman prvenac koji će predstavljati pravu poslasticu za ljubitelje filozofije i Stanislava Lema.
Stanislava Žuža Šakota
Hronike Helma: Stanislava, ti si u zbirci “Nijanse zla” zastupljena pričom “Bio jednom jedan Don Žuan”… Na prvi pogled, asocijacija je ljubav, zavodništvo… ali naslov može da prevari 🙂 Zato bih te zamolio da nam kažeš par reči o svojoj priči, ali samo onoliko koliko je dovoljno da nam zagolicaš maštu.
Stanislava Žuža Šakota: Odavno nisam razmišljala o zlu, u stvari nisam sigurna da sam se ikada udubljivala u tu tematiku. Isto je recimo i sa „Seksualnošću“. Nedavno je trebalo da odgovorim na pitanje „Šta je to seksualnost?“ Toliko sam se zbunila da mi je palo na pamet da guglam ne bih li lakše formulisala odgovor. Tako sam guglala i zlikovce. Oni „pravi“ zlikovci bili su stvarno previše za moj ukus. Izbjegavam te teške teme. Nakon višesatnog guglanja na papiru je bilo zapisano: Don Žuan, Žena Mačka i Badža Popajev ortak. Taj Don Žuan mi se sve više vrtio po glavi. Nije mi do kraja bilo jasno da li je on zaista zlikovac iako ga gugl prepoznaje kao takvog, a nisam bila sigurna ni iz kog ugla „bih prišla toj tematici“. Recimo da naslov sve govori. Bio jednom…. sve dok nije počeo pokušavati da i dalje bude.
Hronike Helma: Ti si blogerka. Na svom sajtu na linku
pišeš o zanimljivostima i humanitarnom radu kojim se baviš. Takođe pišeš i priče. Šta u budućnosti možemo da očekujemo iz tvog pera?
Stanislava Žuža Šakota: Ne pišem o humanitarnom radu, mada se desilo par puta da pišem o aktivnostima Crvenog krsta u Bratuncu u kojem volontiram već nekoliko godina. Prije sam više pisala o temama kao što su: vrste i oblici nasilja, metode prevencije, radionicama, seminarima ili konferencijama koje bi mogle biti korisne. Pisala sam i reportaže o nacionalnim parkovima i turističkim destinacijama u kojima je osim mog subjektivnog utiska opisana i turistička ponuda tih mjesta, ali i pozitivne priče o ljudima. Jedno vrijeme sam bila angažovana kao „građanka novinarka“ a ponekad i od strane nekih NVO organizacija za pisanje priča. U posljednje vrijeme uglavnom kroz kratke priče pišem o pozitivnim i negativnim pojavama u društvu. Trenutno je u procesu lektura i prelom druge knjige, koja je ustvari zbirka od pet dužih priča različitog žanra. U svakoj od tih priča fokus je na ljudima i međuljudskim odnosima. Možda nije loše da kažem da je ova knjiga na „Drinskim književnim susretima“ osvojila drugo mjesto u kategoriji zbirka priča. U oktobru sam počela pisati ljubavni roman, ali već sada vidim da će to na kraju biti drama.
Bojan Brnjoš
Hronike Helma: Bojane, tvoja priča u zbirci “Nijanse zla” zove se “Kra(l)j” a ime je svojevrsna igra slovima. Kralj ili kraj? Moram priznati, zaista neobično i zbunjujuće u pozitivnom smislu. Kako bi nam opisao svoju priču da nam podstakneš iovako probuđenu radoznalost?
Bojan Brnjoš: Oduvek su me privlačile igre rečima/slovima. Igrajući se njima, kroz mnoštvo različitih motiva moguće je ispričati višeslojnu priču, što mi je i primarni cilj u svakom radu.
U ovom slučaju, kroz prizmu šaljive, neobavezne priče pokušao sam da se na uskom prostoru dotaknem tema koje prožimaju naše živote. Nema potrebe pričati konkretno koje teme, verujem da će svako ko pročita priču uočiti mnoge poveznice sa današnjim vremenom. Svakako, kroz dva ili tri čitanja, uočićete mnoge nove stvari. 🙂
HronikeHelma: Ti si veliki ljubitelj fantastike, što se vidi samo jednim pogledom na tvoj profil na fejsu
grupa, koju vodiš na toj društvenoj mreži, samo potvrđuje tvoju posvećenost ovom žanru
Bardovi spisi – muzika, knjige, filmovi i serije iz domena fantastike
Zbog toga pretpostavljam i nadam se da nas u budućnosti nećeš uskratiti za nove priče ili knjige…
Bojan Brnjoš: Tako je, već dugo vremena, ali sa ozbiljnim prekidima, radim na romanu koji bi trebao da objedini sve najbitnije u meni dragim žanrovima i, nadam se, pronađe svoj put do čitalaca.
U međuvremenu, kada god prepoznam inspiraciju u izvornom obliku, zastanem i pretočim bar jedan njen deo na papir. Ona može postati priča ili nešto više u nekome trenutku, ali bitno je da je tu i da čeka svoj pravi momenat.
Srđan Gombar
Hronike Helma: Srđane, tvoja priča ima naziv koji je zaista neobičan za zbirku u kojoj je tema zlo u raznim oblicima. Naime, tvoja priča se zove “Čiste ruke” a to na prvi pogled budi radoznalost. Možeš li da kažeš par reči o tvom delu, da našu radoznalost malim delom zadovoljiš a da istovremeno, možda, probudiš još veću?
Srđan Gombar: Neki od najvećih zločina u istoriji čovečanstva počinjeni su iz najčasnijih pobuda. Ljudi iza ovih tragedija sigurno sebe nisu smatrali zločincima već braniocima ideala u koje su verovali.
Nešto kasnije, ti ideali obično operu ruke od njih i uspeju da se odbrane apsurdnošću ideje o kolektivnoj krivici. To znači da počinioci uglavnom bivaju ostavljeni na milost i nemilost istoriografije i sami preuzimaju svu krivicu za te nemile događaje. Neki od njih čak i to preuzimanje krivice smatraju delom svog žrtvovanja za ideal.
Ovo je priča o jednom takvom čoveku koji na samrti pokušava da se opravda pred sudom sopstvene savesti.
Hronike Helma: U crticama o autorima zbirke, tvoj život je opisan kao rad, trening, uživanje u igricama, filmovima, čitanju. Više informacija o tome čitaoci mogu da pronađu na tvom profilu
a kako se meni čini, to je veoma lep preduslov za plodno umetničko stvaralaštvo. Kakvi su tvoji planovi na tom polju? Da li nas nešto u budućnosti očekuje iz tvog pera?
Srđan Gombar: Već nekoliko godina pišem, ali do priče u ovoj zbirci jos ništa nije objavljivano. Recimo da je to jedna od stvari na kojoj nameravam da poradim u sledećoj godini.
Merima Aranitović
Hronike Helma: Merima, naziv tvoje priče u Nijansama zla ima naziv koji me podseća na smešnu scenu iz domaćeg, veoma poznatog filma. Priča se zove “De, zapali još jednu, pa da počnemo”. Međutim, naziv zna da zavara. Možeš li za čitaoce ovog intervjuja da kažeš nešto o svojoj priči, tek da nam svima još više zagolicaš radoznalost?
Merima Aranitović: Tačno tako. Naziv priče jeste poigravanje dijalogom iz filma. Priča počinje događajem kom sam lično prisustvovala – ostavljajući dragog u bolnici. U krevetu pored njega smešten lik nalik dvokrilnom ormanu, koji na noćnom ormariću drži kutiju cigareta i hvali se kako mu je ovo druga transplantacija srca. Njega slobodno zamisli da ti nudi da zapališ pa da priča poteče.
Bilo mi je teško da napišem priču o zlu, jer suštinski ne verujem da postoje niti dobro niti zlo kao takvi već da nas prilike čine dobrim ili lošim. Svi smo mi isti samo nam drugi dodeljuju vrednost i karakteristike. Tako i ovaj lik, sam po sebi samo koristi priliku da dobije još jedno srce, zbog toga što postoji ta druga prilika, on je bahat i prema sebi i prema sistemu, ali i prema ženi koja je godinama uz njega. Za nju bi opet neko rekao da je isuviše dobra ili da je naivna što ostaje uz njega.
Pa bismo i lekare mogli da delimo na ovakve i onakve. Stoga je ova priča mogla da ide u mnogo smerova i to su pokazali komentari u grupi, na kojima sam zahvalna. Jer svako od nas događaje posmatra iz svog ugla i dodeljuje likovima određene uloge i karakterne vrednosti na osnovu kojih ih i vodi kroz delo.
Juče sam, sad širim priču, pročitala sjajan komentar na tekst koji govori o tome šta treba da sadrži umetničko delo. I jedan od komentara je bio – da je mnogo lakše biti bloger nego pisac, jer na blogu ispišeš priču ne vodeći računa o elementima književnog dela. Teško je iz forme bloga preći na pisanje romana, pripovedaka, formi koje nisu naša zona komfora. To sam i sama zapazila tek kada sam i sama sa bloga iskoračila u ovu vrstu pisanja. Teorijski sve znam, ali praktično i sama moram da se pridržavam onog što drugima savetujem.
I da, da se vratim na priču. Bilo mi je teško da pišem o zlu. Kao što ne volim ni preterane priče o dobru. Jer sve smo mi i svetlo i senka. I dobro i zlo i crno i belo. I kao što se uvek pitam, šta je senka u ljudima u kojima svi vide samo dobro, tako se pitam i šta je to dobro u ljudima koje smatraju čistim zlom.
I sad, dok čitam odgovor tebi, shvatam da imam veliki manevarski prostor da ono dvoje iz svoje priče preispitam. Da im samo dodelim drugačije vrednosti pa da vidimo kakve bi onda bile nijanse zla.
Hronike Helma: Ti se ne baviš samo pisanjem a više o tvojoj delatnosti čitaoci mogu da pronađu na tvom profilu na facebook mreži putem linka
Da li nas u budućnosti očekuju još neke priče ili eventualno knjige nastale iz tvog pera? Kakvi su tvoji planovi na tom polju?
Merima Aranitović: Da. Prvo, ja vodim dva autorska bloga. Jedan su baš te blogerske priče koje je istinski lakše pisati. Moje priče su ove godine objavljene u tri zbirke. Sada sam poslala tri priče na sasvim drugačije konkurse priče, pa ćemo videti. Inače, ja jesam koautor dva udžbenika za učenje srpskog jezika za strance, da ne bude da baš nemam ništa objavljeno 🙂 Inače, u planu je da sledeće godine izdam knjigu, ali pošto tu imam nekoliko ideja šta bi to moglo da bude i kakva forma da bude, sad se preispitujem. Bila sam urednik, kao i recenzent nekoliko knjiga. Inače, trenutno radim i kao koprevodilac jedne knjige, tako da mene u knjigama ima, samo nikako da stignem do one na čijim koricama sam glavni junak. Mislim da je sada vreme za to. Sada su neke priče sazrele, neke izgubile važnost koju sam im pridavala misleći da su štivo za knjigu. Bolujem još od nekih početničkih bolesti, ali i one se leče tako što se zarazimo pa ozdravimo od sebe.
Slađana Kručičan Stanić
Hronike Helma: Slađana, tvoja priča u “Nijansama zla” zove se “Opsena”. Višeznačan naziv koji zaista može biti prisutan u životima svih nas i to u mnogo nijansi. Kojim bi rečima opisala svoju priču, ali da ne otkrivaš previše, tek samo da nas zainteresuješ za Opsenu.
Slađana Kručičan: Priča govori o zlu koje se nalazi ovde i sada, koje je realno. Kada čujemo za poremećaje kao što je ovaj o kome pišem u priči, uvek pomislimo da se takve stvari dešavaju u nekom poremećenom svetu, negde daleko od nas, u nekoj Americi, Indiji, Mongoliji, bilo gde, samo ne ovde. Naziv “Opsena” se javila kao sinonim za obmanu u kakvoj se našla devojka iz moje priče.
Pitate se, verovatno, odakle mi takva priča. Naime, u toku studija sam čula za poremećaj o kom sam pisala. Prepričavajući jednoj devojci svoja saznanja o ovoj perverziji, očekivala sam da će se istraumirati. Međutim, iznenadila je ona mene, rekavši da se to desilo njenoj drugarici. Beše davno ali takve priče, koje su potpuno drugačije od mog sveta, uvek nađu mesta u nekom deliću mozga (što bi neki rekli, u memoriji sećanja). Što su udaljenije od mog sveta, to mi duže ostaju. Imam utisak da posedujem poseban centar u mozgu koji pamti neobične priče.
Hronike Helma: Ti si napisala romane “Svici u tegli” i “Senke u ogledalu” o kojima čitaoci mogu da pronađu više informacija na tvojoj stranici
Da li nas u budućnosti očekuje neko novo delo?
Slađana Kručičan: Roman “Svici u tegli” je objavljen 2016. godine a 2020. roman “Senke u ogledalu”. Da li će biti nečeg u budućnosti, ne znam. Oba puta je funkcionisalo tako što me je nešto teralo da pišem i u toj fazi nisam ispuštala tastaturu iz ruku. Bude mi noću žao što moram da ostavim sve i legnem jer ustajem u 6h. Ako opet budem imala napad pisanja pa posle toga napad da objavim, biti će.
Prvi roman mi je došao niotkuda, tek tako. Koliko sam shvatila, ljudima je zanimljivo to što sam ga pisala u muškom rodu. Drugi je nastao kao posledica jednog predavanja o najvećem silovatelju na prostoru bivše SFRJ a koji se u svemu razlikovao od počinilaca ovog krivičnog dela. Primera radi, bio je omiljen u društvu, pisao je pesme, imao ženu. Način na koji ga je policija uhvatila je takođe neobičan, kako su uzimali izjavu od njega kao i kako je okončao. Ostalo je mašta odradila.
Moje drage kolege su me pitale zašto uvek neka staklarija, najpre tegla zatim ogledalo. Da li će sledeći imati u nazivu flašu ili čašu, ne znam, čak, ni ja.
Ilustracija za priču “Opsena”, autorke Slađane Kručičan Stanić. Autor ilustracije Branko Vekić.
Nenad Šakota
Hronike Helma: Nenade, tvoja priča u Nijansama zla nosi jedan svakodnevni izraz. Zove se “Taksista”. Ali da li je baš tako i u tvojoj priči? Kojim bi rečima čitaocima ovog intervjua predstavio tvog Taksistu u Nijansama?
Nenad Šakota: Taksista u priči je drevni entitet čija je uloga od početka vremena da odveze duše tamo gde im je mesto. Jedino što, ponekad, taj isti entitet uradi sa strane i nešto privatno…
Hronike Helma: Ti već imaš objavljivana dela. Psihološki triler “Dodir” objavio si pre par godina. Takođe si objavljivao priče u zbirkama grupe autora a tvoj novi roman “U oku imperije” upravo je izašao iz štamparije. Više informacija o tvojim delima čitaoci mogu da pronađu na tvom profilu
a kao veliki ljubitelj fantastike imaš i grupu na fejsu koja je posvećena tom žanru
Šta nas u budućnosti očekuje iz tvog pera?
Nenad Šakota: U oku imperije je prvi naslov od planirane trilogije. Za sada je plan da napišem još dva nastavka, čime bih završio jednu kompletnu priču – nadam se uspešno. Šta me nakon toga dalje u budućnosti očekuje – ne bih znao. Možda jedna ljubavna priča sa prošlim životima…
Ko to zna…
Tihomir Jovanović
Hronike Helma: Poštovanje, Tihomire. U zbirci “Nijanse zla” tvoja priča nosi naziv koji je u meni oduvek, od ranog detinjstva, budio osećaj misterioznosti. Tvoja priča se zove “Kristalna lobanja”. Kojim bi rečima Kristalnu lobanju predstavio čitaocima, da tvoje reči budu začin ali da ne otkriju ukus; da u nama probudiš još veću radoznalost a da, pritom, ne otkriješ previše.
Tihomir Jovanović: Za glavnog junaka moje priče uzeo sam lik iz stripa – Dijabolika. Radnja se dešava u izmišljenom gradu Klirvilu, gde u Gradskom muzeju treba biti izložena kristalna lobanja sa ugraviranom svastikom. Ovu misterioznu lobanju pokušavaju ukrasti Dijabolik kao i pripadnici nacističke organizacije ODESSA, koji pomoću nje planiraju uzdizanje IV rajha…
Hronike Helma: Tihomire, ti si predsednik SCI & FI – Udruženja fanova naučne fantastike. Više informacija o udruženju može da se pronađe na linku
SCI & FI – Udruženje fanova naučne fantastike
Takođe si priređivač kultne zbirke priča “Regia fantastica”. Nedavno sam na nekoliko mesta video jednu lepu vest koju sam, potom, proverio na tvom profilu
Ispostavilo se da je vest istinita. Šta nas to lepo očekuje?
Tihomir Jovanović: Iz štampe je izašla Regia Fantastica 7. Kao i svi prethodni brojevi i ova Regia je imala temu, odnosno dve teme o kojima se moglo pisati, a to su film The Thing i Distopija. U zbirci je 24. autora iz regije kao i jedan autor iz Belgije i jedan iz Argentine. Osim priča, u Regiji ćete naći i eseje posvečene distopiji kao i strip po priči Who Goes There, Johna W. Campbella, koja je poslužila kao predložak za istoimeni film. Naslovnicu je kao i do sada radio Željko Pahek, jedan od naših najboljih strip crtača i ilustratora. Obim zbirke je 360 stranica.
Tema konkursa za naredni broj Regie Fantastice biće David Bowie.
Aleksandra Nikolić Matić
Hronike Helma: Aleksandra, tvoja priča ima veoma lep naziv. Zove se “Dotaći nebo”. U neku ruku, naziv priče je zaista neobičan za zbirku koja se zove “Nijanse zla”. Kako bi čitaocima predstavila “Dotaći nebo”?
Aleksandra Nikolić Matić: U suštini, smatram zlo farsičnim na nekom suštinskom nivou. Prvi put je krenula fascinacija zlom dok sam čitala Kamijevog Kaligulu. Monstrum, zločinac jezivi, a sve vreme se žali kako ga niko ne razume. Takođe jadikuje kako je strašno usamljen i kako samo ispituje granice trpeljivosti svojih podanika. Zato u mojoj priči imam nekoliko fantastičnih masovnih ubica do nivoa genocida, kakav je slučaj sa belgijskim kraljem Leopoldom koji je ubio preko deset miliona svojih podanika u Kongu (toliko o evropskim standardima), a nikada nije čak ni procesuiran, ili Eržebet Batori koja je ubijala device u ime lepote, Staljin u ime viših političkih ciljeva. Ta dihotomija zla, u kojoj uvek u zlu ima i pomalo dobra, je zaista sardonična i skandalozna. Ona mi se činila najpogodnijom za uzvišene umetničke ciljeve moga junaka, koji je “samo tražio malo mira” da bi mogao da piše… A da je “put do pakla popločan dobrim namerama” posebno u krugu porodice… vidi se lepo na primeru… koga je moj pisac u priči sve ubio. Dakle, htela sam da se pozabavim nasiljem na primeru istorijskih ličnosti i običnog malog čoveka, koji juri svoje prve priče. He, he. Psihoterapija čista, glede pisanja priča. Moraju da budu veličanstvene i grandiozne da bi preživele (mislim na priče 🙂 ) Ej, nebo.
Hronike Helma: Aleksandra, ti se baviš pisanjem, novinarstvom i široki dijapazon tvog rada može se videti na linku
Zbog toga ne sumnjam da ćeš nas u budućnosti obradovati još nekim delom iz tvog pera. Kakvi su tvoji planovi na tom polju?
Aleksandra Nikolić Matić: Pazi, bila sam cele devedesete profesionalni novinar u kulturi u RTS. Otišla sam iz nekih ličnih razloga iz novinarstva, ali i profesionalnih. Nisam imala živaca da pišem i govorim o tuđim pričama, želela sam da pišem sama, a nisam imala vremena. Blog imam 12. godina i istinski uživam da pišem na njemu. Osim mog magistarskog, koji sam iz prof. razloga morala da štampam, sve ostalo je u e-formi (osim kad se zabavljam sa drugarima kao u ovoj zbirci). Imam preko 700. tekstova na blogu. Tri romana, stotinak priča. Ostalo su eseji, osvrti, recenzije… Neki moj dugogodišnji biciklistički aktivizam… E taj treći roman, “Velika zemlja”, je sci-fi sasvim (skoro sve je fantastika kada je o prozi reč). Htela sam kao Pol Oster, koga jako cenim kao pisca u svom 4321 da napravim roman sa vise različitih krajeva. Dva su davno gotova… a treći… desila se korona pa stvarnost ispade jednako fantastična kao moje distopije… I eto, nikako da ga završim. Uzgred, kratke priče pišem u kontinuitetu. “Dotaći nebo” mi je tek treća horor priča, od tih stotinak, koju sam napisala. He, he, bio je izazov.
Iluistracija za priču “Dotaći nebo”, autorke Nikolić Matić Aleksandre. Autor ilustracije Nikolić Matić Aleksandra.
Nebojša Petković
Hronike Helma: Nebojša, tvoja priča u zbirci “Nijanse zla” ima zaista zloslutan naziv. Zove se “Kožokradica”. Kojim bi rečima budućim čitaocima zbirke predstavio priču, tek da zagolicaš radoznalost?
Nebojša Petković: Kožokradica je lako mogao da ponese naziv Baksuz zbog nekih karakteristika i sudbine glavnog junaka, ali mi se na kraju učinilo da je prvobitni naziv, kako si i sam primetio, zloslutniji.
Priča prati trenutak u kome se ubica sprema da likvidira svoju žrtvu na poseban, ritualan način, i njegovo evociranje uspomena koje su ga dovele u taj konkretni momenat. Ono što sam želeo, kada sam dobio zadatak da pišem na temu zlikovaca, je da predstavim jednog pravog, okorelog i krajnje odbojnog antagonistu koga moram da približim čitaocu i njegovo očigledno zlo učinim razumljivim. Čak do nivoa mogućnosti poistovećivanja, dok nam je u isto vreme njegovo delo jezivo. Problem sa karakterizacijom negativaca u književnosti uvek leži u umeću da se čitaocu dokaže realna i racionalna motivacija zla glavnog negativca – zašto je on zao? Mada uzrok zla može biti i izvan čoveka ili naprosto plod njegove poremećenosti, mnogo efektniji utisak ostavlja mogućnost da je ono, zapravo, stvar izbora ili okolnosti koje bi svakog od nas mogle da dovedu u tu poziciju.
Hronike Helma: Nakon trilogije “Poslednji grad”, nedavno je iz štampe izašao tvoj novi roman. Više informacija čitaoci mogu da pronađu na tvom profilu
ili u grupi o fantastici
ali bismo ovu priliku ipak mogli da iskoristimo da nam kažeš nekoliko reči o novoj knjizi i budućim planovima na polju kniževnosti.
Nebojša Petković: Novi roman nosi naziv “Čuvar grada” i iako se reč ,,grad” nalazi u oba romana, sa prethodnom trilogijom nema veze. Radi se zapravo o istorijskoj fikciji sa jakim primesama horora i misterije.
Radnja knjige se odigrava 1410. godine u prestonom gradu srpske despotovine – Beogradu despota Stefana Lazarevića. U odsustvu gospodara koji boravi na jednom od turnira ugarskog kralja Žigmunda Luksemburškog, među gradskim zidinama počinju da se dešavaju užasna i misteriozna ubistva. I dok gradska vlastela pokušava da prikrije prirodu i razmere zločina, među običnim svetom se pronose glasine o njihovoj onostranosti, koje rađaju strah. Jedan od vojnika gradske straže potražiće bivšeg kapetana da mu ispripoveda o prizorima sa mesta zločina. Dmitar Divac je čovek koji se sa silama mraka već sretao, ali su ga u isto vreme narav i pustahijski karakter koštali gubitka položaja. Kada se jednom uplete u pozadinu tih užasnih dešavanja, susrešće se sa zaverama i silama koje daleko prevazilaze sve što je dotad doživeo.
Što se daljih planova tiče, ima ih daleko više no što je realno da mogu da se ostvare, ali ne odustajem ni od jednog. Postupno ću pokušati da ostvarim svaki koji sam zamislio. Ono što nameravam za najbližu budućnost biće da saberem neke od svojih priča u jednu zbirku, a uporedo sa tim započeo sam priču koja će najverovatnije po dužini prerasti u esej. Rukopisi novih romana zasad se krčkaju u glavi. Svakako, biće dosta posla u idućoj godini.
Boris Mišić
Hronike Helma: Borise, tvoja priča u Nijansama zla zove se ,,Tišina”. Kojim bi rečima svoju priču predstavio budućim čitaocima?
Boris Mišić: Tišina je priča u kojoj nema ekstremnih scena nasilja, u njoj se ne prolivaju reke krvi niti po prostorijama padaju odsečeni udovi, ali je teška u jednom drugom smislu i moram upozoriti čitaoce da možda neće svima baš biti prijatna za čitanje. Teška je u psihološkom smislu. Antijunak u ovoj priči počinio je najteže nedelo, ono koje se ne može oprostiti, niti ičim iskupiti. Iskupiti se neće, ali će pokazati da je u njemu ipak ostalo malo ljudskosti, kada odbije da ubije dete najboljeg prijatelja da bi spasao svoje. Kada sam razmišljao koju i kakvu priču da priložim za ovu zbirku, pitao sam se da li možda da priložim nešto blaže. Ali ne, shvatio sam da to ne bi bilo to, da bi bilo otaljavanje zadatka, ne bi bilo fer ni prema priređivačima zbirke, ni prema čitaocima. Mislim da u ovoj priči nema kompromisa, da ulazi u srce tame i smatram da je tako ispravno.
Hronike Helma: Ti si objavljivani autor i kao pisac imaš zavidno iskustvo. Tvoje zbirke ,,Vila šatorica”, ,,Nebeska zvona” i ,,Srce Dinare” govore u prilog tome, a više informacija o tvojim knjigama čitaoci mogu da pronađu putem linka ka tvom profilu
ili stranici
a takođe imaš i grupu
Vila šatorica zbirka priča fantastike i horora
Zbog toga ne sumnjam da nas u budućnosti očekuje još tvojih priča, a ovu priliku bih iskoristio da te zamolim da nam nešto kažeš o tim planovima.
Boris Mišić: U mojoj prvoj zbirci priča ,,Vila šatorica” su dve priče o veštici/čarobnici Daci, koje su se veoma dopale čitaocima, a i sam sam uživao pišući ih. Odavno planiram da napišem jednu knjigu koja bi se bavila Dacinim avanturama i koja bi, kao i pomenute priče, bila vedrija i lepršavija od mojih uobičajenih tema i priča. Neka vrsta urbane fantastike, young adult. To je prvo na čemu ću početi da radim. Imam još jednu ideju za roman, koja se odavno krčka, a koja je na tragu mojih dosadašnjih tema (odnos čoveka i prirode, fantastika i priroda, ptice, zmije, planine…). Imam ideju i za jednu novelu, koja možda preraste u nešto više. Dakle ideja ima, ne nedostaju, ali mislim da će početak pisanja sačekati neko lepše vreme, najverovatnije proleće. U zadnje dve godine izašle su mi dve zbirke priča, nagomilalo se i nekih privatnih obaveza i raznoraznih problemčića koje većina nas ima, tako da ću uzeti par meseci odmora od pisanja, da napunim baterije. Taman do tada te ideje će bolje da sazru. Na kraju ovog razgovora, pozdravljam tebe i čitaoce Hronika Helma, čitamo se.
Negoslava Stanojević
Hronike Helma: Negoslava, tvoja priča u Nijansama zla ima zaista neobičan naziv. Zove se “Nedopravljen”. Kojim bi rečima zagolicala radoznalost budućih čitalaca za tvoju priču?
Negoslava Stanojević: Iskoristiću najpre priliku da objasnim kako je nastala ova priča, kao i svoje učešće u ovom projektu: Bila sam u nekoj žešćoj gužvi kada me je draga Petra zamolila da napišem jednu priču na temu ”zlo”. Neposredno pre toga sam čula od Fb prijateljice, sa kojom sam se prvi put srela uživo, njenu životnu priču, zbog koje sam bila uistinu ogorčena ne samo na osobu na koju se odnosila, već na sve osobe koje čine zlo ljudima. Ne razmišljajući mnogo i ne raspitujući se dalje o temi, pomislila sam da bi možda bilo korisno da i ovakve sejače zla stavimo na stub srama – da nekom, nije važno da li je potencijalni, pritajeni, prikriveni sejač zla ili neko ko se zla gnuša, ukažemo na činjenicu da postoje ti sejači zla u svim vremenima i u svim segmentima, ali i da postoji nekakva božanska, svemirska ili kakva god pravda, koja ih stigne kad-tad. I da se zla valja kloniti, ako ne zarad čovekoljublja – ako već neki i nisu čovekoljupci, ono bar zbog straha od neizbežne karme. Možda sam samo idealista, a možda sam i sama zla kada prizivam da se nekome njegovo zlo istim zlom kao kaznom vrati, ali ja zaista ne vidim drugi način da se zlo, ako već ne može da se iskoreni, ono bar smanji, osim pouzdanjem u tu božansku, svemirsku… karmičku ostvetu i u taj strah od nje.
Ključne reči bi, dakle, bile: mali uplašeni karijerista u vidu lokalnog političara kinji novinarku lokalnog lista, jer smatra da se nedovoljno trudila oko njegove političke kampanje. Ostavlja je bez egzistencije, a kada se ona dočeka na nogama posle privremenog kraha, doživljava njegov konačni i nezadrživ pad bez prava povratka na scenu na kojoj mu i nije bilo mesto.
Hronike Helma: Ti ste dugo u književnim vodama i tvoje stvaralaštvo se može videti putem linkova
i na profilu
Trenutno je najaktuelnija zbirka priča “Blag reč”, koju odlikuje jedna lepa osobenost ali ću o toj osobenosti kao i budućim književnim planovima reč da prepustim tebi…
Negoslava Stanojević:”Blag reč” je moja druga knjiga priča na zaplanjskom dijalektu (tek kada sam prestala da se aktivno bavim novinarstvom, nastavila sam pisanje za svoju dušu, onako kako sam to činila u mladosti, da bi se ono zatim pretvorilo u nešto ozbiljnije, zahvaljujući podršci koju sam dobila na društvenim mrežama). Podnaslov ove knjige je: Baba-Grozdine priče iz Zaplanja, budući da je ova junakinja starica iz kraja Srbije koji se ubrzano prazni – Zaplanja… mudra starica koju su još dok je svoje priče pripovedala na Fejsbuku i blogovima, nazvali starinskim lajf-koučem čije mudrosti su nasleđene od isto tako mudrih predaka. Što je dokaz da ništa ne potiče i ne počinje od nas i da nas nečemu mogu naučiti samo oni koji su proživeli i doživeli ono o čemu nam govore, a ne oni koji bi da sređuju tuđe živote, a da prethodno nisu uspeli ni svoj život da urede kako valja. Baba-Grozda se, bez mnogo filozofiranja i prenemaganja svojstvenih onima koji imaju vremena za mlaćenje prazne slame, osvrće na pitanja i probleme iz svakodnevnog života, od kojih mnogi jesu značajni i vredni pažnje i sekiracije, ali su mnogi samo obični kamenčići koji nas mogu nažuljati, ali ne i zaustaviti na putu.
Trenutno pripremam drugo izdanje svoje prve knjige, ”Jošte čekam taj reč da mi rekne”, kao i zbirku priča na standardnom jeziku. I polako se vraćam svojoj prvoj ljubavi u književnosti – poeziji.
Milan MIlojević
Hronike Helma: Milane, u Nijansama zla zastupljen si sa pričom koja se zove “Krvava osveta”. Kako bi čitaocima ovog intervjua i budućim čitaocima zbirke predstavio Krvavu osvetu?
Milan MIlojević: Pozdrav svim čitaocima Hronike Helma. Pre nego što odgovorim na ovo pitanje želim da se zahvalim idejnim tvorcima ovog projekta Neši i Petri što su primetili moje priče i pružili priliku da učestvujem u ovoj zbirci. Imali su hrabrosti dopustiti jednom anonimusu da se nađe u ovako eminentnom društvu. Ovo je moja prva priča koja je ugledala svetlost dana i naravno da sam srećan zbog toga. Kada sam dobio pozivnicu za učešće, moja prvobitna ideja je bila da pošaljem priču o Todorcima, na koju sam posebno ponosan. Ipak su Todorci ono pravo oličenje zla u našoj mitologiji. Međutim, pošto je ta priča trenutno u nadogradnji, odlučio sam da pošaljem ‘’Krvavu osvetu’’, jer i ona na svoj način prikazuje zlo u svom najgorem izdanju. Priča ‘’Krvava osveta’’ govori o stravičnom zločinu koji se desio duboko u šumi, nadomak starog hrasta, zapisa starog nekoliko vekova. Tu kao osvetnik uskače Bela Vučica, koja uz pomoć svojih saborkinja donosi neku vrstu kosmičke pravde i osvećuje smrt nevine devojke. Ipak je vuk u našoj mitologiji predstavljen kao hrabar, snažan, odvažan i pre svega predator.
Jer kao što ja kažem vezano za ovu priču : ‘’Da bi nekad zadovoljio pravdu, potrebno je da okrvaviš ruke.’’
Hronike Helma: Krvava osveta nije tvoja prva priča, imaš ih mnogo i objavljuješ ih na svom profilu
Da li bismo u nekoj budućnosti mogli da očekujemo štampanu zbirku? Ili bi možda bilo bolje da pitam kakvi su tvoji planovi na polju književnosti?
Milan Milojević: Potpuno si u pravu, ovo nije moja prva priča. Ukupno sam napisao 26. priča za nepune tri godine. Sve su one objavljene na mom profilu, kao i u pojedinim knjiškim grupama na molbu njihovih admina. Prvih pet priča objavljene su i na portalu za romsku populaciju u dijaspori. Naravno tek treba da se sređuju, dopunjuju, izbace nepotrebne reči. Tako da će se finalna verzija dosta razlikovati od onih koje su objavljene na mom profilu.
Ja se iskreno nadam da će zbirka mojih priča u toku naredne godine ugledati svetlost dana. Pošto neću biti zanimljiv izdavačkim kućama, pokušaću u sopstvenoj režiji izgurati projekat. Mada je nekoliko mojih prijatelja, koji su čitali priče, obećalo da pomogne u vidu sponzorstva. Videćemo, da prvo sredim priče kako sam zamislio, potražim urednika i lektora, a onda sve je moguće.
Što se tiče nekih ozbiljnijih planova na polju književnosti, oni pre svega zavise od toga kako će čitaoci prihvatiti moju zbirku. Ipak se knjige pišu zbog njih, običnih čitalaca, a ne onih ‘’velikih mislilaca’’ koji uvek traže dlaku u jajetu. Ako zbirka bude lepo prihvaćena u narodu, imam nekoliko ideja za svoj prvi roman, zapisanih u svesku, pa ćemo videti.
Do tada uživajte u ‘’Krvavoj osveti’’.
Vaš Milan Milojević
Ilustracija za priču “Krvava Osveta”, autora Milana Milojevića. Autor ilustracije Jelena Vučić.
Irena Ilić-Vasiljević
Hronike Helma: Irena, tvoja priča u Nijansama zla ima veoma kontroverzan naziv u odnosu na naziv zbirke. Zove se “Najlepše godine života”. Kojim bi rečima čitaocima predstavila svoju priču?
Irena Ilić-Vasiljević: Priča “Najlepše godine života” nastala je kao rezultat težnje da istoriju približim čitaocima i pokažem da ona ne mora nužno da bude suvoparna i dosadna. Uz malo mašte i najmračniji periodi mogu itekako zasijati. Sam naslov je takav jer verujem da sve, pa i nijanse zla, u sebi kriju nešto lepo. Inače, priča je o nesrećnom caru Androniku i još nesrećnijoj Agnesi-Ani, koja se igrom sudbine našla u vrtlogu događaja prilikom smene vladajućih dinastija.
Hronike Helma: Tvoja priča u Nijansama zla nije tvoje jedino književno delo. Osim priča, napisala si roman “Sa druge strane horizonta”. Više informacija o tvom književnom radu čitaoci mogu da pronađu na
a ja bih ovu priliku iskoristio da te pitam šta nas u budućnosti očekuje iz tvog pera?
Irena Ilić-Vasiljević: Nakon knjige “Sa druge strane horizonta” koja predstavlja svojevrsno koketiranje sa mitologijom uz neizostavne primese istorije i obilje fantastike, okrenula sam se istorijskoj fikciji. Privodim kraju obimnu sagu o Nemanjićima i unosim, nadam se, poslednje izmene u roman radnog naziva “Kruna”, koji je smešten u period vladavine Vojislavljevića. Okosnicu, naravno, čine istorijski događaji, ali tu je i neizostavan prstohvat fantastike. Uz sve to, polako ali sigurno, uvežbavam korake za hod po tankim nitima nijansi vremena, ponosna na mogućnost da ponovo sarađujem sa ovom kreativnom grupom ljudi.
Ana Zlatkov
Hronike Helma: Ana, naziv tvoje priče za zbirku “Nijanse zla” je zaista kontroverzan. Priča se zove “Hej, moja dušice”. Kako bi svoju priču predstavila čitaocima?
Ana Zlatkov: Priča koja pomalo odudara od ostalih u zbirci – nije triler, ni horor, nije fantastika ili nešto krajnje dramatično i nasilno što se očekuje uz pojam zla već drama i to porodična. Svaka porodica ima neke članove koji nisu pozitivni uzori već služe za opomenu nevaljaloj i nepromišljenoj deci i mladima dok rastu, da ne postanu kao ti „izrodi“. U ovoj priči ih imamo čak dva (izroda), svaki na svoj način nije dobar ali ni previše zao. Pojavljuje se ipak jedno zlo koje je i uzrok problema koji se javlja u priči. Inspiracija je pesma „Dodirni mi kolena“ i uz neka lična sećanja autora na studentske dane iz ’93. dobila je ovakav oblik i ime.
Hronike Helma: Ana, ti si borac za pravdu, za zdravu okolinu, za etiku i moralnost. Više informacija o tebi, kao autoru priče, čitaoci mogu da pronađu na tvom profilu
Da li nas u budućnosti očekuje još neka priča ili neko drugo delo iz tvog pera?
Ana Zlatkov: Nisam baš borac i moralista ali u moru poremećenih vrednosti podržavam ono što jeste ispravno – prava i građanske slobode, ekologija, obrazovanje, etika i moral. Za mene su to osnove zdravog društva koje se dalje razvija koliko-toliko normalno i podržavam sve koji na tome rade. Mislim da me to svrstava u sasvim obične građane koji se brinu za budućnost dece i planete. Uverena sam da nas je većina takva ali se ne primećujemo od bučnih medija koji nas nadglašavaju… samo trenutno, nadam se.
Već duže vreme pišem knjigu koja se može svrstati u epsku fantastiku. Najviše vremena sam provela (i dalje provodim) u istraživanju a najduže je trajalo (i najteže mi je bilo) da osmislim mitologiju na kojoj je moj urednik insistirao. Jedan deo je bio gotov krajem 2019. i na moje veliko iznenađenje urednik je tražio da se dopiše. Sada umesto jedne imam tri priče koje se nadovezuju jedna na drugu, prvu skoro, a treću završenu, dakle radim na drugoj (istraživanje pa pisanje tek tamo na proleće). Verujem da će biti gotova do kraja 2022. godine. Na uređivanju je druga po redu knjiga koju sam pisala za vreme vanrednog stanja 2020. godine. Ova (druga) završena, se može svrstati u drame i opisuje život buržoaske porodice tokom tridesetih godina prošlog veka u blizini Beograda. Napisala sam nekoliko priča koje su objavljene u periodičnim izdanjima magazina BKG uz ovu u Nijansama zla. Imam još nekoliko sinopsisa koje sam ostavila po strani da čekaju svoj red i trenutno se brinem kako će se stvari odvijati oko prve i druge knjige, tj. koja će izaći kao prva a koja kao druga.
Nešo Popović Shonery
Hronike Helma: Nešo, tvoja priča u Nijansama zla ima pomalo bajkovit naziv… ili se meni samo čini jer naziv zna da zavara. Kojim bi rečima čitaocima ovog intervjua predstavio tvoju priču?
Nešo Popović Shonery: “Knjiga plave magije” je posveta jednom dragom zlikovcu iz popularne kulture. Postoji šansa da bi čitaocima bilo zanimljivo da saznaju kako sam zamislio njegove početke.
Hronike Helma: Ti si objavio dve knjige, “Drugo carstvo” je prva a nedavno je iz štamparije izašao “Krvavi potpis” za koji bih te zamolio da kažeš par reči. Takođe si zajedno sa Petrom Rapaić napisao “Univerzum u nevolji”. Uz sve to imaš sajt
na kome objavljuješ osvrte na dela drugih autora, svoje priče i razne zanimljivosti.
Takođe je tu i profil na kome se mogu pronaći dodatne informacije
Jedan si od priređivača zbirke “Nijanse zla” o kojoj još informacija može da se pronađe na linku koji vodi do grupe
Iz svega navedenog nameće se logično pitanje, šta nas u budućnosti čeka iz tvog pera?
Nešo Popović Shonery: “Krvavi potpis” je nastavak serijala o inspektorki Jeleni Todorović. U prvoj knjizi (“Drugo carstvo” op.aut. ) je pokušavala da otkrije ko stoji iza terorističkog napada u Beogradu, dok u “Potpisu” pokušava da uhvati serijskog ubicu. Neće joj biti lako, a da li će uspeti da poveže sve konce na vreme, ne mogu da vam otkrijem.
Što se tiče budućnosti, očekujte neočekivano… U planu je treći nastavak romana sa crvenokosom Jelenom, kao i neka vrsta nastavka “Univerzuma u nevolji”. Naravno, tu knjigu ćemo pisati zajedničkim snagama Petra Rapić i ja.
Najrealnije je da će prvo na red doći “Univerzum“, a istovremeno Petra i ja planiramo još jednu zbirku sa dragim piscina.
Petra Rapaić
Hronike Helma: Petra, naziv tvoje priče u Nijansama zla, po svemu sudeći, odslikava našu realnost 🙂 Priča se zove “Univerzum u kreditu”. Kojim rečima bi budućim čitaocima zbirke predstavila svoju priču, da nam zagolicaš iovako probuđenu radoznalost?
Petra Rapaić: Kako se radnja odvija u svemiru, mogli bismo reći da priča spada u žanr naučne fantastike. Ali tema je svakodnevna i sve više bliska ljudima. Naime, mladi par se našao u dugu, prekoračili su iznos na kartici Galaktičke Banke i više ne mogu da priušte odmor na egzotičnoj planeti. Da bi zaradio pare, Teri radi nelegalne poslove dok je Zorica zauzeta svojim hobijima, tj čitanjem knjiga, i nema pojma šta se dešava. Pravi zaplet počinje kad ih pronađu pirati koje je Banka poslala da naplati dugovanje. A pirati su spremni da oproste dugovanja ako im se učini mala nelegalna usluga. Pored očiglednih scifi i triler momenata, tu su i ljubavni jadi, jer Zorica hrče i kauč joj služi umesto ormara, a Teri krade.
Za one koji su čitali roman „Univerzum u nevolji“, „Univerzum u kreditu“ je na neki način nastavak, priča o tome šta se desilo sa Terijem i Zoricom nakon što se sve završilo.
Hronike Helma: Tvoj stvaralački opus je veoma bogat o čemu svedoči tvoj sajt
na kome se može pronaći mnogo tvojih priča, odlomaka iz knjiga, a neke od njih su objavljene u štampanom obliku.
Informacije o tvom književnom radu mogu da se pronađu i na tvom profilu
Šta nas u budućnosti očekuje iz tvog pera?
Petra Rapaić: Uf, budućnost je toliko neizvesna da ne smem da se usudim da planiram, mogu samo da maštam. A maštam o jednom romanu epske fantastike sledeće godine, čak sam i ilustratorku rezervisala. Takođe, tu su priče koje su bile dovoljno dobre da prođu izvesne konkurse i osvoje neke nagrade, pa bih jednog dana mogla da ih udomim pod istim koricama. Naravno, tu je nastavak Univerzuma u nevolji koji bi trebalo da se piše.
Đorđe Miletić
Hronike Helma: Đorđe, tvoja priča u zbirci “Nijanse zla” zove se “Šejn je ime”. Kako bi svoju priču predstavio budućim čitaocima zbirke?
Đorđe Miletić: Najpre veliki pozdrav za Hronike Helma i zadovoljstvo mi je što sam opet u prilici da kod vas dam intervju.
Moja priča u zbirci Nijanse Zla nema skrivenih motiva niti tajnih poruka. Nedavno sam o tome pričao u uključenju tokom lajv promocije koju je Nešo vodio. Zamislite, svako od vas, jednog prijatelja za kog ste sigurni da bi za vas i kroz vatru i vodu prošao i vi za njega isto.
Zatim se oko vas desilo nešto što je ceo svet izvrnulo naopačke i čitav sistem u kome ste funkcionisali nije niti će ikada više biti isti. Onda gledate kroz nekoliko meseci tog istog prijatelja kako prolazi kroz proces transformacije, kako postaje manipulativan, nasilan, kako je u procesu razvoda od zdravog razuma i kako dolazi do kranje tačke gde vam jasno stavlja do znanja da je zbog nekog njemu znanog cilja spreman i da vas likvidira iako ste se do juče kleli jedan u drugog. U procesu monstrumizacije sebe moguće je da će direktno povući i vas, jer će vas u nastupu svog ludila naterati da, možda, vi ubijete njega u nužnoj odbrani ako on ne ubije vas.
Šejn i Rik su upravo bili taj primer koji sam naveo. Dva nerazdvojna prijatelja koji su praktično bili kao braća i radeći policijski posao u kome im je svakog dana život ugrožen, dočekali su iznenadnu zombi pandemiju u kojoj svet više nikad nije bio isti. Jedan je pokušao da se s’ tim izbori, drugi je doživeo mentalno posrnuće, videvši novi svet kao idealan za sebe ali u najnegativnijem mogućem smislu. To je u suštini i ta uznemirujuća poruka koju priča šalje, jer realni horor je zaista ljudska psiha koja u jednom momentu narodski rečeno „kvrcne“ do neprepoznatljivosti.
Ako izuzmemo zombi pandemiju kao element naučne fantastike i, na primer, ubacimo neki vrlo realan element apokalipse tipa krah ekonomije, nestanak interneta (verovali ili ne, verujem da bi i to bila svojevrsna apokalipsa), nestanak benzina, kolaps energetskih mreža širom sveta itd, onda pored vihora anarhije i očajnih pljačkaških grupa, koje su u stanju za malo hrane da učine svašta, dobijamo realnog neprijatelja zvanog ljudska psiha gde moramo biti spremni na takve transformacije, čak i kod nama najbližih za koje ćemo reći „ma jak je taj, nema šanse da se to njemu desi“.
Hronike Helma: Tvoj serijal knjiga “Paklena ćelija”, naišao je na veoma lep prijem kod čitalaca. Više informacija o Paklenoj ćeliji čitaoci mogu da pronađu na tvom profilu
Šta nas u budućnosti očekuje iz tvog pera?
Đorđe Miletić: Da, slažem se, povratne informacije su bile jako dobre, mogu reći čak i odlične što me baš raduje i daje mi podstrek da nastavim dalje sa paklenim ćelijama.
U budućnosti ono što nam je najbliže je druga knjiga paklene ćelije 2, koja je već obrađena i poslata izdavaču, očekujem je iduće godine, nadam se tokom prvog tromesečja ili kvartala. Što se ostalih stvari tiče, intenzivno razmišljam i prikupljam materijal za Paklenu Ćeliju 3 koja će mi biti možda i najteži nastavak iz razloga što mi u leđa gleda jak efekat prvog dela i još jači efekat drugog pa je ispred mene težak zadatak da taj intenzitet potvrdim i održim. U planu je i jedna zbirka kratkih horor priča, koja je u procesu prikupljanja i formiranja, kao i dve-tri jako moćne pribeležene ideje, koje su romani svaka za sebe.
Ekskluzivno ću kod vas reći da je jedan zaplet moguć na našim prostorima uz obilje elemenata po kojima su čitaoci već počeli da me prepoznaju. Toliko mogu otkriti za sada i nadam se da će nešto od toga krenuti u realizaciju od iduće godine ali da najpre ispratimo ovu staru, da pokušamo da provedemo praznike u nekom raspoloženju okruženi nama bliskim osobama i što bi naš narod rekao – prvo da smo živi i zdravi, posle ćemo sve ostalo 😊
Srđan Todorić
Hronike Helma: Srđane, tvoje delo u Nijansama zla zove se “Istorijska hermeneutika zla”. Kojim bi rečima tvoj esej predstavio budućim čitaocima zbirke?
Srđan Todorić: Pokušao sam da svedem obimnu građu fantastičkog stvaralaštva kroz nekoliko etapa. Želeo sam da one predstave moje gledište na evoluciju socijalnih uloga antagonista, kao i da istaknu esencijalnu razliku u plejadi personifikacija zla tokom razvoja fantastičke ideje kroz istoriju. Tokom ove filogeneze, naš doživljaj zlikovaca, pa samim tim i njihova autopojeza su menjali kontekst, genezu, i neposredni okidač. Mislim da se o ovoj temi može mnogo više razmišljati, te je ovaj esej nastavak opita iz prethodnog rada “Značenje misterije”, s obzirom da su mistifikacija onostranog i doživljaj strave blisko povezani. Čitaocima preporučujem da pored nadahnuća fantastičkom umetnošću, započnu proces strukturisanja raznolikih sadržaja iz oblasti. Verujem da to pomaže boljoj orijentaciji i dodatnoj vrednosti onoga što apsorbujemo kroz doživljaj čitanja. Nadam se da moj esej doprinosi kristalizaciji fluidne raskoši koji volimo da konzumiramo.
Hronike Helma: Tvoja aktivnost je veoma interesantna. Saradnik si Autostoperskog vodiča kroz fantastiku ali se u pisanju nisi zadržao samo na fantastici.
Više o tvom radu čitaoci mogu da saznaju na tvojoj stranici
i na sajtu
ili na tvom profilu
Nisam naveo sve linkove ali se iz ovih može videti da se baviš, laički rečeno, psihologijom, naukom čije je poznavanje, makar u nekoj meri, neophodno piscu. Apropo navedeneog, šta nas u budućnosti očekuje iz tvog pera?
Srđan Todorić: Nijedna profesija nije početak i kraj pojedinčevog stvaralaštva, inače bismo zapali u fah-idiotizam i sociokulturnu izolaciju. Iskustvo kliničke psihologije i psihoterapije često me fokusira na psihološke aspekte pop kulture, fantastičke književnosti i sociopolitičke implikacije fantastičkih narativa. Trisedesetpetogodišnje iskustvo u pisanju, pa i uredničkih iskustava sa prethodnim udruženjima i časopisima u oblasti popularizacije nauke i fantastike, pomogli su mi da profilišem svoj autorski stil, kao i da se žanrovski specijalizujem.
U budućnosti, možete od mene očekivati zbirke pesama i priča, jedan neobičan roman koji već dugo strukturišem, kao i zbornike eseja na određene teme iz psihologije fantastike i književne teorije. Pored toga, našu tridesetomilionsku čitalačku publiku raštrkanu po Balkanu i dijaspori, očekuje nekoliko specifičnih enciklopedija i rečnika koje su ranije generacije fantastičkih autora i urednika propustili da kreiraju, i verujem da će to biti osvežavajući doprinos našoj kulturnoj sceni.
