U svetu gde knjige nisu samo štivo, već svetovi, postoji pisac čije ime odzvanja među autorima domaće fantastike kao ime nekoga ko nije samo graditelj svetova, jer kada je njegova knjiga osvojila književnu nagradu kao najbolja knjiga fantastike, to nije bila samo potvrda spisateljske veštine, već znak da mitovi još uvek govore kroz ljude.
Danas razgovaramo sa njim, sa Mirkom Mladenovićem, ali ne samo kao sa piscem, već kao sa nekim ko je slušao šapat zmajeva, hodao kraj bogova i vratio se da nam ispriča šta je video.
Hronike Helma: Poštovanje, Mirko, i hvala na odzivu da uradimo ovaj intervju. Za početak moram da primetim da si ti višedecenijski pisac, jer si prvu priču, koja se zove „Izvor“, objavio daleke 1994. godine u zborniku nagrađenih radova „Zar se bojiš da sniš“, što potvrđuje da te spisateljski talenat prati od mladih dana. Ujedno si sa tom pričom otpočeo svoj stvaralački put kroz književnost, obeležen knjigama koje si objavljivao u godinama koje su od tada prošle. Kako si odlučio da počneš sa pisanjem?
Mirko Mladenović: Poštovanje, Dragane, i hvala na pozivu za intervju. Rekao bih da je moj stvaralački put započeo podosta pre te sad davne 1994. godine – negde sam ubeđenja da se svi rađamo sa određenim talentima, a kako sazrevamo tako ih prepoznajemo, razvijamo i dosežemo sa njima neslućene visine, spoznajemo sebe i svet oko nas ili se oglušavamo o taj zov, zakopavajući talenat skupa sa sobom. Ako li pak ostanemo na toj razini, dolazimo do onog najvažnijeg u životnoj biti – sebeostvarenja! Tako je i u meni, skriven, čučao taj dar. Danas, sa ovim mojim godinama i životnim iskustvom mnogo bolje to razumem. Još u tim, najranijim, dečačkim danima, odnekud, tada nisam znao odakle, javila se potreba za usamljivanjem i poniranjem u neke unutrašnje, izmišljene svetove i kreiranjem različitih avantura gde sam ja bio glavni junak; inspirisanih saznanjima koja su bila dostupna dečaku odraslom u osamdesetim godinama prošlog veka. A to si bili crtani stripovi, pisani vestern romani, bajke, ratni filmovi, avanturistički romani i naše epske pesme, predanja i priče. Suština se krila, pokazivala u junaštvu, časti, pravdoljubivosti, saosećajnosti, opiranju zlu, verovanju u pobedu Dobra! Ja sam se, da se izrazim kolokvijalno, ložio na te vrednosti – i koliko god u današnje vreme neko takav liči na Idiota – kneza Miškina – ja se još uvek ložim na isto. A književnost, spisateljski rad, predstavljaju spasonosno utočište, gde vazda mogu biti svoj na svome. Ni to nije posve lako, jer i taj onostrani svet mora biti pandan opipljivom svetu, a onda dolazimo do najtežeg dela gde treba pomiriti sve istine, a da od ničeg ne otkinemo nešto i tako poremetimo, uništimo taj preko potrebni umetnički izraz, odraz našeg boravka, šetnje između nestvarnog i stvarnog, gde smo i mi prolaznici, tek.
Elem, pisac u meni se probudio kada sam u sedmom razredu osnovne škole odlučio da na pismenom zadatku iz srpskog jezika prebacim jedan delić unutrašnjeg sveta na papir – tema je bila da opišemo jedan san koji nam je stavio jak utisak. Tada sam prvi put shvatio da moram vršiti i određena prilagođavanja, da ne može sve što je na umu biti i na drumu. Upravo ta svesnost pojačavala mi je osećaj zadovoljstva dok pišem. I to je bio preko potrebni put od maštaranja do umetnosti. Kasnije, u srednjoj školi taj moj talenat bio je prepoznat od profesora srpskog i na gradskom takmičenju srednjoškolskih, literarnih sekcija pobedio sam sa pričom „Izvor“, koja je prvobitno bila zamišljena da bude roman o srpskoj golgoti u prvom svetskom ratu, ispričana u prvom licu. Dok nisam napisao prvi roman „Ime“ tri puta sam odustajao od započetih radova na romanima različitih žanrova. Preostala dva su bili tinejdžerski roman „Čovek u crnom nisam ja“ i vestern roman „Tvrđava Boliver“. Tako je počelo.
Hronike Helma: Nakon priče si napisao prvi roman, koji se zove „Ime“, čija je radnja smeštena u „lude“ devedesete…
Mirko Mladenović: Sa romanom „Ime“ započelo je sve suprotno u odnosu na priču „Izvor“. Zapravo, prvo je nastala priča sa kojom sam učestvovao na narednom takmičenju srednjoškolskih, literarnih sekcija gde nisam ostvario plasman među tri nagrađena rada. Moj dobri profesor, dr. Slobodan Živković smatrao je nepravednim nagrađivanje dece koja nisu prethodni put nagrađena, pritom me posavetovavši kako bi iz ove priče mogao da nastane roman i kako će od mene jednog dana postati veliki pisac samo ako ja to budem hteo, pritom nemajući saznanja kako već imam tri neuspela romana iza sebe. Moram priznati da su te njegove reči odzvanjale u meni, motivišući me da napišem roman o meni bliskoj temi. To je bila 1994. godina i taj početak devedesetih predstavlja podlogu za ideju romana…
Rat, u kojem se gasila jedna država a rađala druga, manja i siromašnija, donosio je i do tada gotovo nepostavljana pitanja lične egzistencije i opstanka. Državna preduzeća, nosioci društva su propadala, plate su se umanjile, postale su nedovoljne za troškove života, ili što je još gore počele su da kasne mesecima, kao i penzije. Sa druge strane privatnom biznisu širom su se otvarala vrata na tržištu; postali su sve uočljiviji primeri jagme, grabeži, lopovluka, kojim se kako je izgledalo niko nije bavio.
Zamislite zbrku u glavama mladih ljudi koji su učili školu u jednom vremenu, gde je svima bilo sve dostupno i obezbeđeno, a radni vek su bili prinuđeni preživljavati po sasvim drugim pravilima. Takva postavka situacije u normalnom čoveku stvara konfuziju i rastrojstvo, i on, ili se prilagođava i trpi ili zajedno sa takvim svetom tone u besmisao. Upravo takve izbore čine Veljko i Žile. Prvi pokušava da se prilagodi i pronađe kakav-takav posao kod novopečenih privatnika, istovremeno pišući i psihoanalizirajući svet, vodeći svoj dnevnik, ne bi li tako sebi objasnio neobjašnjivo.
Za razliku od Veljka, Žilova priroda je posve drugačija i on pokušava promeniti svet nabolje, jer ne podnosi pomisao o mirenju sa postojećom stvarnošću; i samo promena sveta na bolje predstavlja jedinu smislenost njemu, čineći ga životnim.
U takvoj konfrotaciji svetova sudar je neizbežan.
Za podlogu romana uzeta je jedna porodica koja vlada jednim gradom, čija se moć proteže čitavom državom i koja kroji živote svojim komšijama i sugrađanima. Šta mislite, koja bi to porodica mogla biti inspiracija piscu, odnosno meni? Nije teško pogoditi. Jedna takva porodica tada je tako i vladala. Međutim, ja sam hteo ličniju priču, zato sam ih smestio u manji grad, gde se svi poznaju, druže i ispomažu u nevolji. Hteo sam da pokažem reakcije tih ljudi.
Hronike Helma: Tvoja sledeća knjiga objavljena je 2004. godine u Narodnoj knjizi, tada vodećoj izdavačkoj kući. Roman se zove „Ljubav pred vratima Rima“. Podatak o godini objavljivanja namerno sam naveo da bi čitaoci videli da je od tada proteklo više od dvadeset godina. To je respektabilna vremenska distanca. Šta nam, nakon dve decenije, možeš reći o tom romanu?
Mirko Mladenović: Dvadeset godina nije malo u životu. Ponekad predstavljaju stazu od mladića do dobrano sredovečnog gospodina. Nije to mali period ni za knjigu! Počev od bleska u rukama čitaoca pa do nekog skrajnutog mesta u biblioteci. Čudno kako neki događaji dolete, naprave ršum pa odlete. Prožetost nepomućenom emocijom prilikom stvaranja ipak predstavlja otisak u vremenu. Ničim nije moguće istrgnuti to neponovljivo stanje. Zaljubljenost se oseća, lebdi u vazduhu. A tema, shodno tome, bila je ona najlepša – Ljubav!
Dve hiljade godina predstavlja lajtmotiv ove knjige. Tačnije, vasiona, svet ceo, zavičaj, protagonista i to neprevaziđeno osećanje. Koncepcijski je pretočen u tri celine. Prvi deo predstavlja uvod u temu ljubavi, nazvan pričom umesto predgovora „Rebro ljubavi“. Govori o tom osećanju tako nevidljivom a sveprisutnom, datom pa uzetom, da bi nam opet bilo vraćeno. Sveprožimajuće osećanje provejava u mnogobrojnim počecima i krajevima ove kratke priče. Nudi se kao izlaz iz svih volšebnih lutanja.
Drugi deo „Ljubav pred vratima Rima“ je i najsadržajniji, ima formu kratkog romana. Okrenut je prepoznatljivoj svetovnoj pojavi ljubavi, darivanju – koje smo shodno prilikama zavičajno nasledili u hrišćanskoj odori. Zato je i posegnuto u to vreme, pre otprilike 2000 godina i prati početak i progon tog fenomena. Ljubav je uporno kucala pred vratima Rima, protutnjavši istorijom i tim neotvorenim vratima. Ni sam car Neron nije uspeo zadržati je. Jer istinska ljubav obitava u ljudskim bićima, čak i kad napuste svoj oblik. Glavni junaci, Mauricio i Tila svedoče o tome.
Treća celina, priča umesto pogovora „Belaj hanuma“ propagira versku toleranciju uzdignutu na zajednički pijadestal ljubavi, bratske, momačke, pa i one zrele ljudske. Prati susret dva jarana Sulje i Stefana, njihovu ispovednu priču o bratimljenju i ženama koje su voleli, i svemu što od života imaju sad. I Ljubav ostaje da bivstvuje u vremenu ovom.
Hronike Helma: Nakon Ljubavi pred vratima Rima, tvoj stvaralački opus se nastavio u mom omiljenom žanru – fantastici. Tvoj roman „Bio jednom jedan narod“ dobitnik je nagrade „Vrata knjige“ za najbolji roman u žanru fantastike…
Mirko Mladenović: Hronolški gledano treći roman koji sam napisao je „Tiha Sreća“, godinu dana pre u odnosu na „Bio jednom jedan narod“, koji je izašao iz štampe kao moj treći roman. U to vreme sam slao oba romana na različite adrese izdavača pokušavajući da ih objavim. Moram priznati, pokušaji su bili neuspešni. Onda sam, sasvim slučajno primetio konkurs ik „Portalibris“ za najbolji neobjavljeni roman u žanru epske fantastike. Kako sam napisao bajku, pomislio sam, to je to, i moderne bajke su zapravo epska fantastika, i prijavio sam se na konkurs. Bilo je preko pedeset kandidata, a moja knjiga se na kraju izdvojila kao pobednička.
Za ideju ovog romana, odnosno bajke, uzeta je univerzalna, večna formula nemirenja čoveka sa postojećim stanjem stvari u, po pravilu, narušenom poretku sveta. Carstvo je obuzela tama, dan nije svanjivao i mrak potpuno zagospodari. Sve što beše napredno, sva vodeća inteligencija sveta izginu u velikom boju, pred dolazak tame. Pošast zavlada, a carstvom se pronese proročanstvo o vitezu koji će vrtatiti svetlost i doneti spas svetu. Zlo u tami pronalazi svoje prirodno okruženje i sa godinama koje nemilice teku ono jača i umrežuje se u svaku poru carstva. Usled toga dolazi do rokade vrednosnog Sistema. Carstvo kao izbavitelja promoviše antijunaka, dok junak u početnom zapletu ostaje u zapećku dešavanja.
Kako radnja doseže svoju kulminaciju, tako dolazi i do još jedne zamene teza pomoću koje junak zauzima ravnotežu sa antijunakom. Naime, umesto da junak prepozna vreme ono prepoznaje njega, što zna biti slučaj kada veliki, nezaustavljivi događaji iznedre svoje protagoniste. I sam obeležen proročanstvom, junak (u postojećoj konstelaciji snaga) predstavlja smešnu pretnju carstvu koje se svom silom obrušava na njega. Međutim, umesto da se bori sa neprijateljem, junak ostaje zaglavljen u neodmrsivim čvorovima svog unutrašnjeg sveta. Naizgled njegov hendikep postaće prednost zahvaljujući čudesnoj igri sudbine (svojstvenoj bajkama), kojoj i najnemogućnije situacije bivaju lake i odmrsive. Najzad zato i postoje bajke da nam daju okvir gde nemoguće postaje moguće i gde dobro uvek pobeđuje zlo, bez obzira na cenu.
Svako iskušenje kom smo izloženi će proći, na neki svoj način, kojim smo mi u stvari određeni. Ostajemo ogoljeni mi, odnosno ogoljeni čovek. A šta to znači, šta zapravo hoću da kažem? Tim pitanjem dolazimo do srži, same suštine ovog romana. Biću hrabar, sliću je u jednu rečenicu, misao. A to je: svet i čovek su onakvi kakva su mu verovanja. Ako verujemo u nešto, onda će tog nečeg za verujućeg i biti, to nešto postoji i tog nečeg ima. Ako ne verujemo, onda tog istog za neverujućeg nema. A naizgled isti svet biće potpuno različit obojici, iskustveno će proći drugačije; što pokazuje i dokazuje da nismo mi u svetu verovanja nego da je svet verovanja u nama. A naša suština proishodi iz učinjenog izbora. To smo mi, odnosno, to su junaci ovog romana! I takva im je sudbina!
Hronike Helma: Tvoj roman „Tiha sreća“ svojevrsna je oda slobodi, pravu na opredeljenje, ali i tamnoj strani i odgovornosti…
Mirko Mladenović: Roman „Tiha sreća“ kratko prati odrastanje dva druga, koje se poklapa sa poslednjom četvrtinom prošlog veka. Zaplet počinje u prvim godinama novog veka, kada oni, tek dozreli mladići se suočavaju sa izborima koji su produkt njih samih, kao i vremena – vrlo konfuznog, nepromišljenog, strategijski nesaglasnog i još uvek neotrgnutog iz prošlosti dvadesetog veka. Zato se može reći da ovaj roman kroz hronologiju događaja u životu dva druga verno odslikava i životnu stvarnost tog vremena; bez predrasuda, ulepšavanja, istorijski tačno i precizno.
„Tiha sreća“ je roman o prijateljstvu, o dva druga i njihovoj potrazi za „Tihom srećom“, odnosno životnom srećom, ostvarenjem sebe kroz poslove kojima se bave i korišćenjem talenata koje poseduju. Jedan od njih zna šta hoće, ima viziju budućnosti, dok drugi menja poslove i traži sebe. I kada se približe liniji samoostvarenja nečija nevidljiva ruka sprečava ih da pređu taj prag i ušetaju se u ciljnu ravan iz pobuda znanih samo toj sili. Iako su im ciljevi različiti, porazno je upravo to što te sile, ruke ili šta već, dolaze iz istog izvorišta i čine jednog jedinstvenog oponenta, što je pandan opštoj pojavi – svi smo nekad pomislili kako smo zatočeni nevidljivom silom koja nam ne dozvoljava da se ostvarimo u nekim našim nastojanjima. Dok se čitava kompozicija događaja rasklapa pred čitaocem, on (čitalac) postaje svestan svakog njenog šafa: smislenosti sudbine predaka, vremena i države u kojoj živimo, izbora koji su nam se činili ispravnim, vere u ljude i moralnost…
Roman obiluje mnoštvom zapleta, gustom fabulom, jakim ritmom. Pozadinu dešavanja čine događaji koji su obeležili kraj prošlog i početak ovog veka. Oni ne utiču direktno na samu radnju romana, više predstavljaju koreografiju, ali kao takvi nezaobilazno upotpunjuju celokupni utisak.
Ova knjiga pored toga što prati odrastanje dva druga, njihove mladalačke dane i prve životne izbore – istovremeno govori i o najosnovnijim ljudskim pravima – pravu na život i pravu na lično ostvarenje sopstvenih sposobnosti pravom na rad.
Hronike Helma: Nakon Tihe sreće, u Pressing izdavaštvu objavio si roman „Iluzija večnosti“…
Mirko Mladenović: Roman govori o snovima koje ima svako od nas u mladosti; o njihovoj lepoti i punoći u kojoj smo uživali nadahnjujući sebe. Ipak, negde u srednjim godinama sve to nestane, povuče se, zaboravi – pritaji se pred godinama i životom koji ne trpi odlaganje, već traži odgovor o egzistenciji, i to sad, i odmah, bez odlaganja i kalkulisanja. A san biva odbačen, otrgnut. Taj komadić duše ostaje paralisan, nesposoban da se brine sam o sebi, bez onog ostatka, to jest celine koja je podlegla kompromisu da bi očuvala fizičku vitalnost pozamašnog ostatka. A može li čovek zaista biti srećan bez svog najmanjeg, ali najboljeg dela sebe?
Sa tim pitanjem suočava se sredovečni Dušan Golubović, otac, suprug i radnik. Sve ima, osim tog dela sebe, koji je negde uz put ostavio. A onda ga jedna neočekivana, životna situacija dovodi pred svršen čin i nedvosmislen izbor: odricanje ili povratak sebi. Koliko god odgovor izgledao lak, on to nije, jer na njega utiču brojne okolnosti koje po pravilu ne idu u prilog logici, već antilogici koja i zauzima njeno mesto. Dušanov razum se buni, ne želi da surovost pregazi lepotu zato je tretira kao Iluziju Večnosti. A da li je to baš tako?
Kao što sam naziv romana govori, problematika romana bavi se pitanjem postoji li ovozemaljska večnost i, ako postoji, šta je to (sfera materijalnog stanja i postanja) ili ko je to (sfera duhovnog stanja i postanja)… Ako, pak, ovozemaljska večnost ne postoji onda će sve to biti samo najobičnija iluzija. Dakle, sam naziv asocira na piščev odgovor, iako se pisac ni po koju cenu neće odreći sfere duhovne večnosti.
Najzad postavlja se pitanje sa čime će se to nositi glavni protagonisti i da li nam činjenje, ma kakvo god ostavljalo divljenje pokolenjima u budućnosti (primeri su poznati naučnici, državnici, umetnici itd) – da li nam ono kupuje večnost? Ono što ovozemaljskim čulima možemo da pojmimo jeste da će naše telo istruliti, kao i sva tela u istoriji pre našeg. Dobro, tu bi religija imala primedbu. Izuzimajući Hrista, u telu su vazneseni starozavetni pravednik Enoh i prorok Ilija – njihova tela nisu istrulila, bila bi ta primedba.
Ali, ono u čemu se slažu čulno i natčulno jeste da ovakav svet, dom ljudi, neizostavno neće doveka postojati, jer je i sam deo propadljive materije, koja neizostavno mora istruliti i nestati kao kakav prah prosut u večnost. Samim tim i svi oni pojavni oblici ljudskog truda, već pomenuta dela različitih tipova velikana (naučnika, državnika, umetnika, itd) podeliće sa svetom sudbinu propadljivosti. Zato se sa pravom postavlja pitanje da li sav naš trud i činjenje, ma kakvog divljenja bilo vredno, nije, odnosno možda jeste samo jedna čovečanska varka, prava pravcata „Iluzija večnosti“!
Hronike Helma: Prošle godine započeo si do sada najkompleksnije delo – trilogiju o Devet života Ivana Mačka. Prvi deo trilogije pod nazivom „Izabranik“ predstavljen je na prošlogodišnjem sajmu. Pročitao sam ga i, ponesen posebnošću tvoje knjige, napisao sam osvrt u kome čitaoci mogu videti kako sam ja doživeo Izabranika. Zato bih ovde reč prepustio tebi, da nam predstaviš ovu jedinstvenu trilogiju u nastajanju.
Mirko Mladenović: Prvi, početni motiv pisanja ovog romana bio je naš (srpski-slovenski) lik i njegova sličnost, podudarnost, pre i posle preuzimanja hrišćanstva, kao i problematika oko toga kako smo se nosili sa svim „okovima“ koja se zovu čovek, neprestano suočeni sa svim viševekovnim, hiljadugodišnjim, istorijskim nedaćama, koja po nekom nepisanom pravilu nisu zaobilazila našu vetrometinu puteva, vazda haotičnu raskrsnicu sveta.
Zato i početak prve knjige ove trilogije počinje u vreme kralja Milutina, jer nekako stiče se utisak kao da srpska istorija nije ni postojala pre Nemanjića. Ljudi su mahom čuli za Nemanjiće, ali će bledo gledati kada ih neko priupita – šta se dešavalo sa srpskom istorijom pre njih. Hteo sam da dođem do te istorije kroz taj naš neizmenjen lik, i to jeste moj lični svojevrsni eksperiment. Zato roman počinje iz onog doba, koje je poznato svakom prosečnom Srbinu, makar po svom dobrom glasu, a to je doba Nemanjića. Zato je i Ivan Mačak, junak koji živi u tom dobu. A da bih došao do onog perioda koji nam je gotovo nepoznat, a čiji lik smo umnogome sačuvali, poveo sam Ivana Mačka upravo u taj svet – svet u kome žive nepodeljeni Sloveni, koji govore jednim jezikom i kojima vladaju njihovi slovenski bogovi. Tako počinje još jedna u nizu mojih literarnih potraga.
Drugi razlog zbog koga sam se odlučio da radnja romana počne u vreme kralja Milutina jeste drugi prsten priče, a to je priča o istovetnosti dva sveta, analogno izneta kroz poređenja. Za to sam pozajmio istorijski momenat kada je počelo jačanje i stvaranje dva carstva, koja su tada bila udaljena jedno od drugog, a koja će se stotinak godina kasnije sukobiti, kada dovoljno narastu da jedno drugom zasmetaju na putu svog razvoja. A to su srpsko kraljevstvo, pa carstvo, koje se kasnije razdelilo između velikaša; i sa druge strane otomanska imperija koja je počev od svog osnivača, Osmana, neprestano jačala. Čak se i godine Osmanove vladavine gotovo podudaraju sa Milutinovom vladavinom. Osman je vladao od 1281-1326 godine, a Milutin od 1282-1321. Ta podudarnost bila mi je zanimljiva, jer to je bio početak stvaranja jednog carstva i prerastanja drugog iz kraljevstva u carstvo, kojima su Osman i Milutin dali pun zamah. A između ta dva carstva nalazila se Vizantija, ondašnje Romejsko carstvo, kome je po svom duhovnom određenju pripadao Milutin, a Osman nije. On je donosio svog boga. Ja sam taj sukob u nastajanju preneo iz nama poznatog srednjeg veka u pustolovni svet Ivana Mačka. U potrazi za suštinom narodnog lika morao sam istražiti i lik koji je sa sobom doneo Osman. Osmanov lik nas je nadvladao i vladao je nama nekoliko vekova. Posledice tih vremena i nadalje lebde nad našim podnebljem. To je bio razlog zašto su i neki elementi iz Osmanovog sveta uvršteni u ovu trilogiju. A sva konkretna prelamanja ta dva duha jedan na drugi vrlo jasno su objašnjena u završnoj knjizi trilogije. Da se na kratko vratim i na samu radnju romana…
U srednjevekovnoj Srbiji, za vreme vladavine kralja Milutina stara slovenska vera postoji samo u tragovima. No, kraljica Ana i svita okupljena oko nje ipak dele takva ubeđenja i tajno ih ispovedaju. Putem snova opšte sa Dajbogom, koji taj „trag“ hoće da preslika u svoj svet. Naime, dok u nama znanom svetu Turci vođeni vladarom Osmanom udaraju temelje svom carstvu i načinju teritoriju Romejskog carstva i približavaju se srpskoj državi – otpali bogovi Osmanovog sveta isto to čine u njima pristupačnim svetovima, koji su im otvoreni zahvaljujući usponu svog vernog naroda u nama poznatom svetu srednjeg veka. Oni koriste svoju nadolazeću premoć i silom otimaju izvorni svet slovenskih bogova. Nasuprot njima, Dajbog, Perun i ostali slovenski bogovi ne sede skrštenih ruku, već rešenje svog problema traže u njegovom izvorištu. Traže ga u svom starom svetu. Traže ono najbolje u njemu. Tako dolazimo i do trećeg elementa, to jest središnjeg prstena priče. A to je Ivan Mačak!
Ko je zapravo, Ivan Mačak? On je najveći srpski junak – veći nego li Miloš Obilić ili Marko Kraljević. Jer on beše pre i van njihovog vremena i hroničari ga nisu zabeležili. A po junaštvu, oni nisu bili u ravni sa njim – dok je on uporediv sa njima dokazujući i pokazujući se u borbi sa ljudima, bogovima, čudesnim bićima – pa i vila mu posestrima beše. Nekada je pobeđivao, a nekada umirao. Iz svakog poraza i smrti budio bi se, rastao, jači i snažniji. Zašto je on veći od naših najvećih sinova? U čemu se ogleda veličina Ivana Mačka? – U indetifikaciji sa običnim, prosečnim čovekom. On je njegova paradigma kroz vekove. On ne poseduje titulitarne, fizičke i umne predispozicije kao njegovi brojni potomci i preci. Ne! nema ih. On je lišen bilo kakvih predispozicija, ali to ne umanjuje njegovu rešenost da ne ustukne pred bilo kakvim iskušenjem. On ostaje i opstaje kao bezbrojni i bezimeni predstavnici svog roda. Ivan Mačak – to sam ja! I to si ti – dragi moj čitaoče. Ivan Mačak je narod koji proživljava i preživljava istorijske zamke i nedaće. A kraj, koji izgleda blizu za sve nas, uvek se volšebno odlaže – zahvaljujući Ivanu Mačku. Dakle, ima li većeg junaštva od tog? – umreti? a živ biti!
Hronike Helma: Druga knjiga trilogije o Devet života Ivana Mačka nosi naziv Golubareve kćeri. Trenutno je u pripremi, a do trenutka kada ovaj intervju bude objavljen – najverovatnije će biti objavljena i knjiga. Kakve nam naznake možeš dati o novim Ivanovim avanturama?
Mirko Mladenović: U drugom delu trilogije „Devet života Ivana Mačka“ – „Golubareve kćeri“ nastavlja se epsko-fantastična pripovest protkana slovenskom mitologijom, magijom i borbom za vlast. U svetu gde carevi, ratnici i čarobnjaci vode neprekidne sukobe, dok sudbine junaka oblikuju i bogovi i prevrtljivi ljudi.
U središtu dešavanja su Golubareve kćeri – zavodljive, ali opasne žene, koje spletom strasti, pohlepe i ambicije utiču na događaje daleko veće od svojih moći. Njihova sudbina isprepleće se sa sudbinom Ivana Mačka, ratnika i vođe, i moćnog čarobnjaka Gilmora, gospodara tame koji želi da pokori svet slovenskih bogova.
Kroz spletke, izdaje i savezništva otvara se prostranstvo u kome junaci moraju birati između časti, ljubavi i zlata, dok se senka rata nadvija nad kraljevstvima. Priča obiluje napetim dijalozima, dramatičnim obrtima i sudbinskim sukobima u kojima ništa nije onako kako izgleda, a moć i slava uvek nose svoju cenu.
Ovo je delo koje spaja epsku borbu dobra i zla sa ljudskim strastima, nudeći čitaocu bogat, slojevit i maštovit svet.
Hronike Helma: Znam da je prerano jer nas u budućnosti očekuje i završna knjiga trilogije, ali ću, ipak, iskoristiti priliku da pitam da li postoje stvaralački planovi za budućnost, za vreme kada trilogija bude završena; neke ideje, zamisli…?
Mirko Mladenović: Za mene su oduvek svojstvena razmišljanja o više godina unapred. Ono što mogu da obećam jeste da ostajem veran žanru epske fantastike i našem fantastično inspirativnom srednjem veku. No, prvo da ispratim avanture Ivana Mačka.
Hronike Helma: Još jednom ti hvala, Mirko, na ovom razgovoru. Želim ti uspešan sajam, kako ovaj predstojeći, tako i sve naredne i ne sumnjam da nas u budućnosti očekuje još mnogo dobrih knjiga napisanih tvojim perom, što naposletku čitaoci mogu da isprate na tvom profilu
https://www.facebook.com/mirko.mladenovic.106658
Mirko Mladenović: Hvala „Hronikama Helma“ što postoje i imaju veću širinu od one kojom su imenom određene. Uživao sam u ovom „deža vi“ iskustvu – ponovo sam prošetao starim stazama.
