Marusja nije volela Sergeja. O ne, ona je Pjotra ljubila dušom i srcem koje je samo za njega u grudima kucalo. Zbog njega je vazduh disala i na ovom svetu postojala. Sa njim se u potaji od seljana i oca u gajevima sastajala. Sa Pjotrom je o zajedničkom životu maštala. I naposletku je Pjotru jednog letnjeg popodneva sebe podarila.
Zato je sada prezrivo gledala Sergeja, koji nije ni slutio kakve se misli skrivaju iza Marusjinih lepih, sjajnih očiju.
Makar se venčanje okončalo, pomislila je dok je gledala mladoženju i drhtavo uzdahnula. A onda se dosetila da bi Sergej mogao da primeti njenu zlovolju, te mu se nasmešila.
– I ovo završismo, mila moja – uzvratio je osmehom. – Voljom bogova se venčasmo pred ljudima i sada smo večno u jedno spojeni.
Marusjino čelo se blago namrštilo. Pomisao na večnost sa Sergejem nimalo joj nije bila draga. A bogovi… pa ona je na Perunov dan dokazala da volja bogova nije sve što ljudi misle da jeste. Jer volja bogova nije bila da Sergeja leđima dotakne i da joj on mladoženja bude; to je ona svojevoljno učinila.
Setivši se tog dana, još jednom je tegobno uzdahnula zbog pomisli šta je sve morala da uradi da bi sada bila ovde, u Sergejevom domu. A uradila je mnogo. Doduše, uradila bi ona mnogo više, samo da bude sa Pjotrom. I dušu bi svoju dala, samo da njegova bude.
Nažalost, Pjotr je bio siromašan. Porodica mu je takva bila, jer sve što imahu ostavili su za sobom negde daleko na jugu, u selu u kome su živeli dok se nisu pojavili Pečenezi. Bežeći pred njima, pred tim zlom koje hoda samo da bi ubijalo i robilo sve što mu se na putu nađe, Pjotrova porodica postade uboga, a on se od poželjnog ženika pretvorio u siromaha kojem niko u selu kćer ne bi dao.
Doduše, nije samo siromaštvo odbilo ljude da kćer udaju za Pjotra. Jer govorilo se da su on i njegovi, pre nego što dođoše sa juga, uzeli veru carigradsku. Pričalo se da su se krstu molili i da su rukom činili carigradski znak na grudima, pre nego što su im Pečenezi spalili kuću. I tek kada su izbegli u Marusjino selo, vratiše se veri predaka, u naručje Peruna, Svjatovida i drugih bogova. Ta sumnja, da su se veri carigradskoj priklonili pa se posle pokajali kada su bez svega ostali, sve ljude u selu, koji kćer imaju, naterala je da se podsmešljivo nasmeju na pomisao da se sa Pjotrovom porodicom orode i da im kćer decu rađa za prevratnika.
Tako je bilo i sa Marusjom. Otac bi je pre ubio nego za Pjotra dao.
Ali je Pjotr bio mudriji od svih.
– Hajde da pobegnemo iz sela, da odemo negde gde nas niko ne zna i da srećno živimo – rekao je jednoga dana, kada su se u potaji sastali u gaju.
– Rado bih, moj Pjotre – odgovorila je Marusja. – Ali od čega ćemo da živimo? Misliš da će svet oberučke dočekati dva siromaha?
– Znam gde u selu ima zlata – Pjotru su oči zaiskrile nadom.
Dok je sada gledala Sergeja, Marusja se setila koliko je bila iznenađena zbog reči koje je voljeni tada rekao.
– Zlata? Nema u selu zlata, moj ljubljeni – odgovorila je.
Pjotr se nasmešio, a beli zubi zasjaše sjajem koji je, kako se Marusji činilo, i njoj obasjao lice.
– Iako sam nedavno sa porodicom došao u tvoje selo, znam priču o bogatom pretku Sergejevom, kojeg su ispod ognjišta ukopali sa blagom – rekao je.
– Tu priču svi znaju i verujem da je Vladimir zaista ukopan sa vrećicama zlata – promucala je Marusja. – Ali… ded Vladimir počiva ispod kućnog ognjišta u domu Sergejevih, baš kao što preci svih u selu, koji su nam domove osnovali, počivaju ispod ognjišta svojih kuća. Ako misliš da raskopamo kućno ognjište Sergeja Vladimirovog, zli usud ćemo navući na sebe, jer ćemo narušiti mir kućnih duhova.
Pjotr se ovog puta glasno nasmejao.
– Veruj mi, moja ljubavi, sve su to laži koje su žreci izmislili da lakše nad narodom vladaju. Jer kućnih duhova nema i uzalud su preci ispod ognjišta i pragova ukopani. Ništa oni ne čuvaju. Ni oni pod ognjištem, ni oni ispod praga. Samo leže i trunu.
Marusja ga je podozrivo gledala, jer su je celog života učili da u svakom domu ispod ognjišta leži mrtvo telo onoga koji je taj dom osnovao, a pod pragom leže kosti drugih predaka. Telo i kosti leže, ali duše njihove bde i čuvaju ukućane od svakog zla.
A Pjotr je sada rekao da je sve to laž.
– Veruj mi, ljubavi moja, da sam mnogo sveta video i sa mnogo učenih ljudi sam razgovarao. Sve što ljudi u ovom selu veruju samo je praznoverje – dodao je Pjotr, kada je primetio njenu neodlučnost. – Vladimir, od koga su Sergej i svi Sergejevi potekli, sada je samo istrulelo truplo koje nasred odaje leži pod zemljom. A svi znamo priču da je ukopan sa mnogo zlata. Ako uzmemo zlato, moći ćemo da pobegnemo iz sela i da odemo gdegod poželiš. U Carigrad, čak, ako ti je takva volja, da tamo živimo ispod stamenog krova od pečene gline, a ne kao ovde u selu: u kolibi od slame i blata.
Carigrad… Oh, čula je Marusja priče o tom mestu i čudesima kojih tamo ima. Pričalo se da su tamošnji bedemi grada i zidovi kuća neprobojni, da su ulice kamenom popločane i čiste i da su čak u nekim domovima vodu imali, te nisu morali da je donose iz bunara i sa vrela… Carigrad… da, to je bilo pravo mesto koje njena ljubav prema Pjotru zaslužuje. Da u Carigradu žive.
I tako je pristala, tek usput shvativši da je Pjotr ostao veran veri carigradskoj, koja je od ljudi tražila da se pred krstom klanjaju.
– Ali kako ćemo, Pjotre, ognjište da raskopamo? Kako da dođemo do mrtvog Vladimira, a da ne budemo na delu uhvaćeni? Jer to nikada niko u selu nije učinio — da tuđeg pretka ispod ognjišta iskopa.
– Lako – Pjotr je slegao ramenima, a onda je počeo da objašnjava.
– Da se udam za Sergeja Vladimirovog da bih ušla u kuću njegovu? Nikad! – vrisnula je Marusja kada je čula Pjotrovu zamisao.
– Ali, ljubavi moja, ti sa njim nećeš leći. Njegova ruka te neće dotaći. A venčati se moraš, jer nema drugog načina da pod njegovim krovom provedeš noć – Pjotr je objašnjavao. – Zato se moraš udati za Sergeja, a već prve noći ćeš večeru da im zgotviš i stavićeš u hranu prah koji ću ti dati. Zbog tog praha će Sergej i svi njegovi u dubok san pasti. A onda ćeš ognjište raskopati i uzećeš zlato. Rado bih ti pomogao u kopanju, ali se bojim da ću kod suseda izazvati sumnju ako me vide, jer će biti pozna noć. Znaš da me ionako niko u selu ne gleda sa ljubavlju. Zato ću te čekati na izlazu iz sela, da odmah pobegnemo u Carigrad.
– Ali ja ću biti venčana za njega. Čak i kada pobegnemo, biću Sergejeva žena – promucala je Marusja.
– Nećeš, jer nisi venčana pred Bogom, već po veri nepravoj – Pjotr je odmahnuo glavom. – Tek kada dođemo u Carigrad, venčaćemo se kako je Bog zapovedio.
– A kako misliš da me Sergej uzme za ženu? – Marusja se zamislila. – Ne misliš, valjda, da ga zavedem?
– Zar se na Perunov dan ne igra kolo u kome se spajaju oni koji se leđima dotaknu? – Pjotr je odgovorio pitanjem.
Da, Marusja je znala za taj običaj. Gledala ga je nekoliko puta i odmah joj je bila jasna Pjotrova zamisao. Na Perunov dan dva su se kola igrala. Držeći se za ruke, u spoljnjem su igrali ženici, leđima okrenuti ka sredini kruga. I devojke, buduće mladenke, igrale su kolo unutar kruga koji su momci napravili, i one su leđima bile okrenute ka ženicima, a licem ka sredini kruga. Dva kola, muško i žensko, gledajući na suprotne strane, okretala su se u suprotnom smeru. Ako bi se dvoje, momak i devojka, slučajno leđima dotakli, smatralo se da su ih na taj način bogovi spojili i to dvoje bi se venčalo.
Tako je dogovor učinjen i oboje su nestrpljivo čekali da dođe Perunov dan.
A kada je dan došao, Marusja se, dok je sada stajala pred Sergejem, sećala drhtavice koja joj je obuzela telo kada je unutar ženskog kola u ruke uzela dlanove devojaka koje su joj stajale sa leve i desne strane. Doduše, drhtavica nije potekla iz iščekivanja koji će joj momak dopasti, jer je ona znala kog je ženika odabrala. Znala je kog će morati da dotakne leđima kada se kola zahuktaju. Drhtavicu je imala jer je bilo nekoliko momaka koji su se nadali da će im bogovi baš nju odabrati za mladenku, a neko od tih momaka mogao bi da pribegne istoj podvali koju je ona nameravala da uradi. Zbog toga je morala da bude oprezna i da na sve moguće načine izbegne sve momke osim Sergeja.
Kada su kola počela da se vrte, isprva je lako mogla da ga prati pogledom. Kada je prvi put prošao iza nje, nije imala hrabrosti da ga dotakne. Odmah iza Sergeja je prošao drugi momak, a ona je krajem oka primetila da je namerno iskoračio unazad da bi je dotakao leđima. Bila je spremna za takav pokušaj, pa je, igrajući, istupila dva koraka napred i izbegla momka. Potom je izbegla još jednog.
Pogledom je potražila Sergeja. Nalazio se na suprotnoj strani, a kola su se okretala sve brže. Marusja je merila korake. Ovog puta ne sme da ga propusti da prođe, jer sledeći put možda neće moći da izbegne onu dvojicu. Kada se Sergej našao dvadesetak koraka daleko, još uvek je mogla da ga vidi krajem oka. Glavu da okrene nije smela, jer bi neko mogao da tvrdi da je pribegla podvali.
Kada joj se našao na desetak koraka daleko, stegla je zube, te joj se učinilo da će popucati.
Na pet koraka udaljenosti ga je izgubila iz vida. Ni krajem oka nije mogla da ga vidi.
A to je značilo da će se, ako ona napravi dva koraka i on isto toliko, sresti na trećem. Taj treći je upravo pravila i odmah se leđima pribila uz onog koji se našao iza nje.
Svi koji su gledali mlade u kolu veselo zaklicaše. Marusja se okrenula, srce je iz grudi htelo da joj iskoči od iščekivanja, a onda je glasno odahnula kada je pred sobom ugledala njega.
Pogodila je. Sergej je bio tu.
Stariji ljudi iz sela im priđoše i izvedoše ih iz kola, a već sledećeg dana su počele pripreme za svadbu.
Marusjini otac i majka behu presrećni. A ko ne bi bio? Jer Vladimirovi su bili poštovana porodica u selu. Uz to se pričalo da im je predak, Vladimir, bio veoma imućan. Neki su govorili da je prešao mnogo sveta, da je bio moćan ratnik kojeg su gospodari obilno nagradili za službu i da se naposletku skrasio u ovom selu.
Svega se Marusja sećala dok je sada, nakon venčanja, gledala Sergeja.
– Večno spojeni u jedno? – upitala je, trudeći se da ne oda da je ona bila spremna da večno bude jedino sa Pjotrom.
Zbog njega je sve ovo trpela, a bogovi su svedoci da je istrpela mnogo. Jer igranje u kolu na Perunov dan bilo je samo početak iskušenja. Potom su usledile pripreme za venčanje, koje su za nju bile oproštaj od porodice, ali ne na način na koji su to otac, majka, brat i sestra mislili. Pripreme su za nju bile pravi oproštaj, a ne puki prelazak iz jedne u drugu kuću u selu. Zato je prethodne noći, poslednje koju je provela pod roditeljskim krovom, u skladu sa običajem koji je zahtevao da plače, jer su suze bile znak tuge zbog rastanka sa duhovima predaka i porodičnim domom, ona zaista iskreno plakala.
A kada je današnji dan svanuo, probudila se sa nadom da će ovom pretvaranju napokon doći kraj. I sada je došao, jer se venčanje okončalo, a Sergejevi otac, majka, braća i sestre su ispred kuće ispraćali poslednje goste.
– Rano je za priče o večnosti. Valjda bih najpre trebalo da dokažem da sam dostojna tvog doma. Trebalo bi decu da ti rodim, sinove jake i moćne, koji će tvoje ime kroz pokolenja da pronesu – odgovorila je.
Istovremeno je laktom neprimetno dotakla vrećicu sa prahom, koja joj je celog dana, privezana za pojas oko struka, visila ispod crvene mladenkine haljine.
Vrećica je na svom mestu, pomislila je. Još malo, Sergej, i ovo mučenje će biti gotovo za mene. Možda će tvoje početi, ali ti si poželjan ženik, pa neće dugo trajati. Neće proći mnogo vremena, a ti ćeš pronaći pravu mladenku koja će ti zaista roditi sinove, jer ću ja svoje Pjotru rađati.
– I mislim da bih trebalo da počnem odmah – dodala je. – A jedan od načina da pokažem da sam dostojna je obed. Zato ću za večeru spremiti kašu.
– Kašu? Ali hrane ima dovoljno. Ostalo je od slavlja – Sergej je bio zbunjen.
– Naravno da je ostalo, jer ovakvog slavlja u selu nije bilo. Tvoja porodica je dočekala svatove sa obiljem hrane i pića – Marusjin glas je bio milozvučan. – Ali ja sam željna da se pokažem dostojnom tvoje porodice, pa te molim: kada ti otac, majka, braća i sestre uđu u kuću, objasni da je par kašika zobene kaše samo moja želja da im budem dobra.
Sergej se nasmešio, a Marusja se prihvatila drvene posude i sipala izmrvljeni zob. Potom je dodala malo vode, a onda je, leđima okrenuta Sergeju, u posudu sipala prah koji joj je Pjotr dao.
– Šta nam mladenka sprema? – začuo se glas Sergejevog oca, kada je sa porodicom ušao u kuću.
Sergej je objasnio Marusjinu želju da ove noći, prve od mnogih koje će provesti u novom domu, za novu porodicu zgotvi obed.
– Makar ove noći nisi morala da se mučiš, kćeri – rekao je Sergejev otac, dok je iz Marusjine ruke prihvatao veliku posudu sa kašom.
Ona se samo nasmešila, dok je gledala kako svi zauzimaju mesta na podu oko ognjišta.
Otac je stavio posudu na zemlju, te svi prionuše da jedu.
Neko je pojeo dve, neko tri kašike, neko četiri… Ali su svi istovremeno, kao da se neka čarolija na njih spustila, klonuli na zemlju.
Marusja je nepomično stajala. Pogledom je prešla preko usnulih tela. Potom je prišla svakom ponaosob da se uveri da svi spavaju, a onda se prihvatila krampa. Razgrnula je ognjište, pazeći da se vatra ne ugasi.
Još samo malo i biće u Pjotrovom naručju, pomislila je. On je čekao na izlazu iz sela, kao što su se dogovorili. Ali najpre mora da iskopa Vladimira.
Snažno je zabila lopatu i razgrnula zemlju. I još jednom. I ponovo. I ponovo još jednom. I opet. Zemlja je bila suva i tvrda, osušena od vatre u ognjištu, pa je kopanje bilo teško, ali nije ni pomislila da odustane. Ruke su počele da je bole i baš kada je zažalila što Pjotr nije bio tu da joj pomogne, gvozdeni zveket je odjeknuo odajom. Zastala je i obrisala znojavo čelo, dok su po zidovima igrale seni od poluzagašene vatre.
A onda je ponovo zamahnula. Gvozdeni zveket se ponovo čuo. Odbacila je veću lopatu i uzela manju, te je, pomažući se sa njom, rukama razgrnula raskopanu, izmrvljenu zemlju. Napipala je gvožđe. Razgrnula je još zemlje i shvatila da pod rukom oseća oklop.
Oklop! Dakle, istina je — Vladimir je bio ratnik. Po svemu sudeći bogat, jer su oklopi u selu bili retki i niko sa njima nije bio pokopan.
Potom je nastavila da kopa. Razgrtala je zemlju, a skelet u oklopu bio je sve vidljiviji. Na grudima mu je počivao mač. A kraj mača… kraj mača se nalazilo pet vrećica. Bile su navoštene, te nisu istrulele. I bile su dobro nabijene.
Verovatno zlatnicima, pomislila je.
Nehotice je osmotrila kućni prag, ispod kojeg su zakopane kosti drugih Sergejevih predaka. Tako su radili svi u selu. Osnivač kuće je ukopavan ispod ognjišta, a preci ispod praga da bi njihove duše čuvale dom. Ako je bilo zlata ispod ognjišta, gde je ležalo mrtvo Vladimirovo telo, možda ga takođe ima i ispod kućnog praga, pomislila je.
Nakratko je razmislila, a onda odustala od namere da kopa ispod praga. Jer u odaji je raskopala ognjište bez bojazni da je neko od suseda čuje ili vidi, a sa pragom to ne bi moglo. Osim toga, u kući više nije bilo drveta za ogrev. Dok iskopa one ispod praga, vatra u ognjištu bi se ugasila, pa bi se našla u mraku.
Zato je iz ruke ispustila lopatu i sagnula se da uzme vrećice. Uzela je jednu i otvorila je. I umalo nije vrisnula od sreće, jer su se u vrećici nalazili zlatnici. Pod svetlošću poluzagašene vatre iskričavo su sijali, te se činilo da imaju neku sopstvenu svetlost kojom obasjavaju odaju. Iako nije mogla da im odredi vrednost, nije bilo sumnje da će jedna ili najviše dve vrećice biti dovoljne da kupe kuću u Carigradu.
Potom se sagnula da uzme preostale četiri vrećice. Jednu za drugom ih je strpala u nedra.
Kada je dlan sklopila oko pete, koja je ležala kraj ruke Vladimirovog skeleta, koščati prsti se pokrenuše.
Marusja nije stigla ni da vrisne kada je ruka skeleta zgrabila njenu.
Pjotrovo lice bilo je bledo kada ga je obasjala jutarnja svetlost. Celu noć je proveo na obodu sela i čekao Marusju, ali Marusje nije bilo.
Nije uspela, pomislio je. I sada mu ništa drugo nije preostalo osim da je potraži. Zato je bez dvoumljenja krenuo ka domu Sergeja Vladimirovog i njegove porodice.
– Otkud ti, Pjotr, ovako rano? – Sergejev otac ga je dočekao na pragu.
– Nisam bio na slavlju, a red je da čestitam – Pjotr se trudio da zvuči iskreno.
Sergejev otac je sa tužnim izrazom na licu odmahnuo glavom i pomerio se sa praga da propusti Pjotra da uđe.
Tek kada je ušao u odaju, Pjotr je primetio da su lica svih ukućana bila zabrinuta.
– Marusje nema – glas Sergejevog oca bio je tužan. – Kada smo se probudili, nje nije bilo. Ni jednog jedinog traga. Sergej je otišao do njenih, ali je ni tamo nema. I oni su zabrinuti i spremaju se da je traže. I mi se upravo spremamo da krenemo u potragu.
Pjotr je ćutao. Osmotrio je ognjište. Ne, ognjište i pod nisu raskopavani u poslednje vreme. Videli bi se tragovi, a njih nije bilo — što je značilo da Marusja nije kopala.
– I ja ću sa vama. Zajedno ćemo je tražiti – rekao je.
Marusja je čula njegove reči. Čula je sve što je izgovoreno. Htela je da vrisne, ali nije mogla. Njeno grlo je, kao i celo telo, bilo mrtvo, a mrtvi ne mogu da se oglašavaju. Ležala je ispod ognjišta i kraj sebe osećala telo mrtvog Vladimira. Osećala je njegove koščate prste na svom dlanu. Držao ju je za ruku.
I nije znala kako je ovde dospela.
– Zakopali su nas oni koji leže ispod praga – u glavi je začula odgovor i odmah shvatila da glas pripada Vladimiru. – Oni su popravili štetu koju si nanela ovom domu. Sa tobom su imali drugu nameru, ali sam ih sprečio. Svidela si mi se, pa su te stavili da počivaš kraj mene. Sada ležimo zajedno i tako će ostati do kraja sveta, da slušamo priče mojih potomaka koje će ispredati dok iznad nas sede kraj ognjišta.
Marusja je ponovo pokušala da vrisne, ali nije mogla.
Jer mrtvi se ne oglašavaju.
Jedino je mogla da leži mrtva, dok joj telo trune, i da sluša priče koje će kraj ognjišta pričati Vladimirovi potomci. Na um joj pade da će čuti smeh Sergejeve nove žene, neke druge, koja će mu zaista roditi sinove. I čuće smeh njihove dece. Slušaće ih dok rastu, čuće ih kada se ožene i kada dobiju decu. Slušaće ih i dok umiru, i to slušanje će trajati pokolenjima, dokle god ovaj dom postoji.
– A postojaće dugo – Vladimirov glas joj je odjeknuo u glavi.
