U tamnim noćima slušajući šapat mrtvih predaka, doznah za odavno izgubljenu priču o velikim delima. O slavnim Nemanjićima, Pribcu Hrebeljanoviću, Milošu Obiliću, Vuku Brankoviću i drugim junacima, znanim i neznanim. Iz mrtvih usana čuh priču o starim gradovima kojih više nema, i o bojevima odavno zaboravljenim. I, doznah o Starim Bogovima. O Svetovidu, Dažbogu, Morani , Jarilu i drugima. Naposletku, doznah i o iskonskom zlu… o vukodlacima, zlodusima, vešticama i vampirima.

… i tako nastadoše Hronike Helma… tako nastade Poslednji lov…. Od Rodimlja, prestonice Kraljevstva srpskog, preko starog Konstantinopolja, u kome stolovahu romejski carevi, pa sve do Skadra, vilin grada na obali istoimenog jezera, rasplamsaće se okršaj sa silama tame.

Dok vojske marširaju, a planine odjekuju od urlika vukodlaka, Dušan Nemanjić i mala družina njegovih prijatelja pokušaće da otrgnu Dušanovog oca iz mreže čarolija i zavera, koje je veštica drevne starosti i još drevnije zlobe isplela oko starog kralja.

Ja, hroničar Helma, boljih reči ne nađoh da vam ukratko ispripovedam o zbivanjima u romanu „Poslednji lov“, toj knjizi, neko će reći, epske fantastike. Ja se neću nasmejati tim rečima. Ćutaću, jer znam šta je isitna.

A, da li se baš sve tako zbilo… taj sud ćeš, moj čitaoče, da doneseš sam. Ja sam tu, kao što rekoh na početku, samo da ti prenesem priču.