Небојша Петковић, аниматор и дизајнер, архитекта по опредељењу и занимању а књижевник вољом судбине, аутор је трилогије „Последњи град“, првог књижевног дела у коме су дешавања у једном постапокалиптичном свету разорене, деградиране цивилизације смештена на наш простор, на тло Србије. Захваљујући његовој даровитости, са споменутом трилогијом Србија је добила свој свет Побеснелог Макса, наравно, много оригиналнији и специфичнији него што је то приказано у наведеном филму или у другим филмовима који се баве том темом.
Трилогију чине књиге кратких али упечатљивих назива: „Потрага“, „Рат“ и „Издаја“. У не тако далекој будућности, цивилизација је уништена у свеопштем разарајућем рату. Након рата више ништа није исто. Свет је постао туробно место препуно опасности. Преосталих људи је мало. Уместо у градовима, од којих су остале само рушевине, они живе у тврђавама. Стари закони више не важе. Земља је подељена и њоме владају различити кланови, који се налазе у непријатељству. Ни морална начела више нису иста. Веровања, која су постојала пре рата, нашла су се на прагу нестанка. Хришћанство је заменила религија која по многим елементима подсећа на нашу митологију, коју су вође кланова и они који над њима владају увелико изменили и прилагодили сопственим интересима. Да невоља буде већа, свет је испуњен створењима која се више не могу назвати људима јер их је нуклеарни рат променио.
У таквом свету живи Вук, дечак, који је главни јунак трилогије „Последњи град“. Стицајем непријатних околности, вођен легендом и причом случајног пролазника кроз његово село, Вук креће у потрагу за последњим градом, који је преостао из старе тј. наше цивилизације. Судећи по коментарима читалаца и критичара, због авантура, завера и опасности које Вука чекају на путовању, трилогија „Последњи град“ је врхунско дело домаће књижевности постапокалиптичног, фантазијског жанра.
Хронике Хелма: Господине Петковићу, колико је дуго у Вама сазревала прича, коју сте нам на тако величанствен начин пренели док сте писали трилогију „Последњи град“? И, наравно, како сте знали да је дошао тренутак да седнете и да са фазе сазревања приче пређете на писање?
Небојша Петковић: Најпре желим да Вам се захвалим на пруженој прилици да кажем нешто о свом раду, јер већ неко време пратим Ваш портал и подржавам ентузијазам с којим приступате афирмацији домаће жанровске сцене.
Гледано са ове дистанце, прича Последњег града заиста је таворила у мени дуже него што би се то формално могло рећи, пошто је у њу унето много од мог искуства, уверења, погледа на свет. Са техничке стране, замисао о креирању овако комплексне приче (што је био помало преамбициозан подухват за прво писано дело) формирала се неких годину дана пре него што сам писање заиста започео. Тачније, тада сам написао уводно поглавље, пролог и ту стао. Нешто због страха да ли сам томе уопште дорастао, а понешто како бих темељно размотрио сваку појединост приче, да не доведем себе у незавидан положај остављања рупа у заплету, недоследности, контрадикторности. Могу да кажем да је поред свих мана, а дело их наравно има као и свако, та концептуална разрада на почетку била значајна ставка и ма колико да сам је током писања разрађивао, чини ми се да никад нисам сасвим одступио од ње. То је помогло да једно обимно дело, са мноштвом карактера и паралелних прича, задржи неопходну компактност од почетка до краја.
Хронике Хелма: Од тренутка када је објављена „Издаја“, трећа књига трилогије, протекло је неколико година. Шта би сте са ове временске дистанце рекли читаоцима о Последњем граду? О радњи, ликовима, поруци коју носи…
Небојша Петковић: Покушавам то на свакој промоцији и у контакту са читаоцима да сажмем што боље, али се често расплинем.
Последњи град припада првенствено постапокалиптичном жанру, који се на неке видове епске фантастике ослања само рудиментарно и више окружењем него причом самом. То је књига у којој сам, првенствено, желео да спојим нека своја темељна уверења са савременом, популарном културом фантастике. То је, такође, прича о пропасти цивилизације какву знамо, што ми је одувек био блискији концепт када сам замишљао будућност од прогреса, и начина да се искупљење тражи у човеку, а не ван њега. Пад технологије и нестанак комфора у које смо сви толико уроњени и од којих зависимо, огољује личност. Отуд је ово прича чију радњу носи дечак и мада му примат често преузимају неки други ликови, он јесте осовина која држи Последњи град – Будите као деца, јер је таквих Царство Небеско, каже се на једном месту у Јеванђељу.
Хронике Хелма: Главни лик трилогије је дечак по имену Вук. Иако је још дете, свет у коме Вук живи натерао га је да прерано одрасте. Како сте успели да ходате по „оштрици мача“ која се неминовно појавила пред Вама док сте градили Вуков лик, лик дечака са особинама одраслог човека?
Небојша Петковић: Ето, таман да наставим тамо где сам у претходном питању стао.
Као што сам већ написао, Вук је био неминован избор главног јунака за подухват који сам замислио. Цивилизација која га окружује је „мрачна и пуна ужаса“, а он је својом природом нешто потпуно обрнуто. Само дете је могло да буде неукаљано и да самим тим представља наду. Наравно, током догађаја који га сустижу, Вук се мења, одраста и постаје грубљи, али до краја задржава одређене црте које бисмо могли назвати невиним и племенитим.
Није било лако обрадити такав лик, јер је за аутентичност карактера кључно искуство поистовећивања, а ја сам одавно изашао из доба невиности. Колико сам успео, на читаоцу је да процени. Можда понекад мој Вук превише зрело размишља, али знам и да сам у свим његовим деоницама најискренији.
Кад размишљам о њему, сетим се да су на једном скупу посвећеном Достојевском неки наши писци, анализирајући „Браћу Карамазове“ констатовали да је Аљоша, иако централни лик, најслабији у роману. Тешко је описати личност која није укаљана животним искушењима и представити је као идеал, кад ни сами нисте такви.
Хронике Хелма: Ви сте по занимању архитекта. Претпостављам да је то узрок описа многих грађевина у Последњем граду. Коментари читалаца Последњег Града сведоче да су ти описи веома занимљиви и сликовити. Како сте знали где је граница између занимљивог и превише дугог описа?
Небојша Петковић: Многи су ми рекли да су препознали архитекту у тексту. Можда је то стога што су већ знали моју професију, па су ти описи додатно довели до препознавања. Несумњиво да сам се код извесне сценографије потрудио или унео, ослањајући се на професионално искуство. Ипак, нисам сасвим сигуран да сам свуда направио добар баланс између та два која помињете. Са ове дистанце и са садашњим искуством, сматрам да бих све три књиге данас написао са мање речи.
Хронике Хелма: Нека дешавања у последњем граду одвијају се на тлу Београда…
Небојша Петковић: Да, постоје описи постапокалиптичног Београда и то је био посебан изазов. Видео сам да је на многе читаоце то оставило упечатљив утисак, што значи да сам делимично успео у намери. Трећи део Последњег града посебно се бави тим измењеним Београдом, а фокус ставља на Калемегдан, као једини живи део некада огромног организма. То је опет и симболички поступак, свођења великог града у будућности на његову колевку, на оно из чега је, заправо, настао.
Занимљиво је да је Београд узет за седиште антагониста романа, што наравно не говори о мањку љубави према њему, колико о подложности мегалополиса (колико је то Београд данас, питање је, али за наше оквире он је једини град у пуном значењу те речи упоређено са осталим светским метрополама), за сва застрањења савременог времена и узроке будуће деструкције.
Хронике Хелма: Прва књига трилогије зове се „Потрага“. Назив који читаоце асоцира на почетак авантуре. Други део, „Рат“, назив који недвосмислено наговештава да се радња у трилогији захуктава и да је књига узбудљива. Међутим, са називом трећег дела трилогије урадили сте нешто што се ни Толкин није усудио. Сви знамо да трећи део трилогије „Господар прстенова“ носи назив „Повратак краља“ што даје назнаку да ће крај бити срећан. Читаоци то воле. А Ви сте трећу, завршну књигу Ваше трилогије назвали именом „Издаја“. Јесте ли помислили да ће такво име код читалаца изазвати негативну конотацију да ће крај бити несрећан?
Небојша Петковић: Одлично питање! Заиста сам се нашао у недоумици око тог наслова.
Видите, поређење са Толкином је занимљиво у овом контексту, зато што славни писац није био срећан због назива последње књиге из трилогије, управо зато што је наговештавало оно што је он желео да остане скривено до самог краја.
Што се мог романа тиче, писање трећег дела пратио је одређени предумишљај да би он, у ствари, могао бити претпоследња књига, јер се јавила жеља за разрадом још једног тока унутар постојећих. Ипак, срећан сам што нисам подлегао том искушењу. Мислим да претерано развлачење не би допринело квалитету ове приче. У том смислу, остала је недоумица око наслова, који је, пратећи образац претходне две, морао да буде кратак и ефектан. Иако Издаја не наговештава срећан крај, одлучио сам се за термин, пошто апсолутно осликава оно што се дешава у књизи и неспорно доминира кроз цео текст.
Чак и са становишта очекивања читалаца, сматрам да нисам погрешио, јер их оставља у недоумици како ће се све завршити, па је тиме, чини ми се, потреба за откривањем већа.
Хронике Хелма: За књиге које чине трилогију „Последњи град“ направили сте спотове, који се могу погледати преко доле наведених линкова.
Како сте одабрали сцене?
Небојша Петковић: Та делатност настала је из потребе представљања у условима који вам као појединцу пружа отвореност кроз друштвене мреже и технологија, а наспрам непостојећих да се то чини системски (издавач, медији…). Треба рећи да су то садржаји који су доступни на интернету, али као такви представљају туђе ауторско дело, па је у овом случају неопходно се оградити да их не користим у рекламне сврхе, колико забаве ради (на крају, за тако нешто старају се и мреже попут youtube-а).
Додуше у постојећим видео клиповима добар део чине и слике и видео исечци које сам направио сам на основу свог скромног умећа у дизајну и коришћењу одређених софтвера.
Избор сцена је саобразан ономе што се може наћи међу корицама књига. То је спој постапокалиптичног, оличеног у рушевинама и фрагментима постојеће цивилизације и, са друге стране, једном специфичном средњовековном миљеу, којем се друштво враћа силом прилика.
Хронике Хелма: Ако би сте трилогију „Последњи град“ (стил писања, динамику и ритмичност, ликове, радњу, поруку коју носи) замислили као живу особу са, наравно, истим особинама, која би то историјска личност била?
Небојша Петковић: Бојим се да би поређење са било којом великом историјском личности било претенциозно. Овај роман је првенац, па као такав, не може да се изједначи са неким великаном, колико год бих ја то волео.
Но, будући да је питање само у сфери маштања и неке личне идентификације, покушаћу да дам одговор. Прича се креће између две стране које, на неки начин, обележавају нашу историју и идентитет (иако роман није историјски), а то су духовна и јуначка. Ми смо се одувек дивили мудрим духовницима и великим јунацима, а оба ова аспекта формирала су наш идентитет и предодредила менталитет за сва времена. У том контексту изабрао бих једну од најзначајнијих фигура наше историје (мени вероватно најдражу) која спаја ова два начела у себи на савршен и потпун начин – Деспот Стефан Лазаревић. Он је и зачетник Београда о коме се делимично говори у књизи, а можда ће бити тема неких мојих будућих писања.
Хронике Хелма: Осим трилогије, Ви сте аутор кратких и дужих прича. Једна од њих је „Ковчег са благом“, која је смештена у постапокалиптични свет Последњег града. Где читаоци могу да је прочитају и да ли можемо да очекујемо још прича?
Небојша Петковић: Та прича је настала пошто сам већ завршио Последњи Град као жеља да се том свету враћам помало и на различите начине. Било ми је занимљиво да неколико споредних ликова из Последњег Града овде поставим за главне и тако се играм. Прича је била пуштена у етар преко интернета, својевремено.
Намера ми је да једног дана формирам збирку од неколико прича везаних за тај свет у којима би се нашао и Ковчег с благом. За сада имам још једну, такође дужу попут ове, а верујем да ћу им придодати још једну или две.
Хронике Хелма: Након Последњег града, написаног у маниру светски познатих дела, признајем да сам пун питања о новој књизи на којој радите. Такође знам да нам не можете све рећи. Па, ипак, морам да питам, када ће, о чему се ради, шта можемо да очекујемо…? 🙂
Небојша Петковић: У ствари, нова књига је већ изашла, али стицајем разних непријатних околности није добила неки запажени публицитет. Зове се Чудновати догађаји у новогодишњој ноћи и представља нешто сасвим друго у односу на ПГ.
То је трилер са елементима фантастике и помало еротике. Састављен из три приче које се међусобно прожимају и одигравају током једне ноћи – новогодишње.
Оно што сада пишем, а што би требало да се финализује током следеће године, представљаће роман који ће се више ослањати на историјску фикцију, мада само као контекст за ликове који нису познате историјске личности.
Хронике Хелма: Ваше присуство је запажено на сајмовима фантастике. Какво је ваше мишљење о развоју и, уопште, о том жанру у Србији?
Небојша Петковић: То питање је слојевито и што више времена пролази све теже дајем одговор на њега. Постоји видна експанзија која сама по себи није лоша и која би, теоријски, требало у будућности да дâ резултате у виду издвајања квалитета. Ипак, постојање мноштва нас који пишемо, не гарантује такав епилог, из простог разлога што је за њега потребно нешто више од љубави и све већег интересовања читалаца. Потребан је систем, који следи након прве карике – аутора и његовог рукописа. Ту долазе издавачке куће, уредници, лектори, дистрибуција, реклама… критика! Много је више волунтаризма, ентузијазма и, нажалост, немара, но што у свему има професионализма и то се често одражава на финални производ.
Аутор је, стога, препуштен себи и личном труду, те побеђивању сујете што је за сваког ко се бави креативним радом, тешко искушење.
Међутим, ја сам оптимиста из неколико разлога. Први је постојање добре климе за жанр, чему је допринела екранизација многих великих дела фантастике. Публика се шири, тржиште се отвара за наслове фантастике. Други је воља, која јесте основни покретач, а она не јењава ни пошто аутори схвате да је све ово чист ентузијазам и да никакава материјална корист из тога не може да проистекне. Трећи разлог је пробијање критичке мисли међу читаоцима који ће захтевати све више и све боље од нас, непристајући на пословично попустљив став према домаћим ауторима (који је донекле разумљив, када се зна у каквим условима стварамо).
Хронике Хелма: Много људи у Србији бави се писањем. Лично, радујем се томе, јер ми је сан да сваки Србин напише књигу 🙂 Међутим, прави проблеми настају тек када би дело требало да се објави. Какав савет можете да дате онима који се срећу са таквим проблемима?
Небојша Петковић: Поново се питање надовезује на претходни
одговор.
Давање савета избегавам, јер сам још у фази кад су ми потребни. Но, неко
искуство сам стекао, па ћу се потрудити да кажем нешто што ће заиста бити
корисно. Поред свих оних познатих савета који подразумевају много читања и
труда да се истински упозна властити језик, потребно је да будемо свесни
постепености у свему. Сваки нови аутор изгара од жеље да што пре изда роман и
то му није за замерити, али се обично на тој жељи саплете, баш због непостојања
оног система о коме сам говорио. Лов у мутном квази издавача, тапшање по рамену
пријатеља и разних користољубаца, непрофесионализам оних који се издају за
уреднике… Све то може у многоме оштетити нешто на шта би аутор требало да је
поносан дуго година након што дело изађе из штампе. Може чак и да га сломи
и уништи вољу за писањем.
Добро је овај занат започети писањем кратке форме и сталним испитивањем на позорници која није испуњена пријатељима. Уме тај свет понекад да буде и окрутан, чак и злонамеран, али добра критика и указивање на оно што не ваља, нема цену. Зато је постепеност и стрпљење јако битно. Боље је сачекати са издавањем док се не нађе добар уредник, плати добар лектор, чује критика од непристрасног читаоца, него издати нешто са чиме сами нећете бити задовољни када једном стекнете веће искуство.
Хронике Хелма: Господине Петковићу, овај интервју је био право задовољство. Надам се да ћемо имати још прилика за дружење.
Небојша Петковић: Хвала Вама. Било ми је изузетно пријатно да одговорим на Ваша питања која су била аутентична и инспиративна, што се, уосталом, види по дужини одговора. Хвала пуно. Сигуран сам да ћемо се дружити још.
