– Ti si je dovela, kučko. Ti si je dovela u naše selo – Basija je vrisnula a onda je, iako joj oči behu uplakane a pogled zamućen suzama, sa ispruženim rukama i prstima savijenim poput kandži nasrnula na Alinu i zgrabila je za kosu.
Alina je sklopila ruke oko glave da se zaštiti od Basijinog napada ali u tome nije imala mnogo uspeha. Osetila je da joj Basija na nekim mestima čupa kosu iz korena.
Na njenu sreću su ljudi iz sela koji su se zatekli u blizini priskočili da ih razdvoje. Među njima je bio i Tomaš, Alinin muž.
– Nije ona, nije ona kriva… – zbunjeno je promucao, pokušavajući da odvoji Basijine ruke od Alininih pramenova. – Nije znala koga je dovela.
Sa druge strane je Basijin muž obuhvatio svoju ženu oko pojasa i pokušao da je odvoji od Aline. Još nekoliko muškaraca iz sela im je pomoglo te naposletku nekako obuzdaše Basijin bes.
– Kriva je! Ona je dovela vešticu! – Basija je vrisnula pre nego što je pod pritiskom muških ruku pustila Alininu kosu. – Moje čedo. Moje maleno! Imala je samo tri godine!
Sa tim rečima, sa tim vriskom na usnama, klonula je na zemlju i nastavila da neutešno plače. Muž je klekao kraj nje, obgrlio je i nešto joj govorio, verovatno uzaludne reči utehe dok su joj se ramena tresla od grčevitog plača.
Osim žena koje su stajale po strani, jedina dva muškraca koji maločas nisu pokušali da ih razdvoje behu starac, odeven u pantalone i košulju od grubog sukna, i ratnik u oklopu, sa mačem koji mu je visio sa boka.
– Sada vidiš zašto smo te zvali – starac je rekao ratniku. – Sada vidiš kakva nas je nevolja pritisla i zašto smo, uprkos našem siromaštvu, prikupili blago koje si tražio da bi nas zaštitio. Zato te molim da nam pomogneš i nadam se da nas nećeš izneveriti.
– Još nikoga nisam izneverio – ratnik se samouvereno nasmešio. – Ali nemojte ni vi mene da izneverite jer je naš dogovor bio da pola isplate bude pre obavljenog posla a ostatak kada vam donesem glavu proklete veštice.
Starac je odnekud ispod košulje izvadio dve vrećice.
– Kovani novac je retkost i ovo smo jedva sakupili – glas mu je bio tužan. – Ali smo, kao što vidiš, uspeli. Mi ćemo naš deo dogovora ispoštovati i polovinu ćeš dobiti odmah a polovinu nakon obavljenog posla.
Potom je starešina sela jednu vrećicu pružio ratniku a drugu je vratio ispod košulje.
– Nemoj biti tužan, starče. Možda ste sada siromašniji ali ćete se izbaviti iz velike nevolje – ratnik je odgovorio i uzeo vrećicu. – Oslobodiću vas napasti koja vam krade i ubija decu a to je zaista vredna usluga. Ali najpre moram da razgovaram sa ženom za koju kažete da je dovela Baba Jagu u vaše selo.
– Pitaj je sve što te zanima – starešina sela je rukom pokazao ka Alini. – Ona je sama priznala da je dovela Baba Jagu mada nije znala o kome se radi.
Ratnik je prišao Alini koja se, uplakana, još uvek držala za pramenove raščupane kose.
– Nisam… nisam kriva… nisam znala… – promucala je.
– Ja sam Andrej – ratnik joj je spustio ruku na rame. – I došao sam da vašu decu zaštitim od Baba Jage. Kažu da si je ti dovela u selo. Ubiću vešticu ali mi moraš pomoći da je pronađem.
Nekoliko trenutaka je uplakanoj ženi trebalo da shvati šta je rekao a onda je žustro klimnula glavom.
– Hoću… hoću… učiniću sve… pomoći ću ti, izbavitelju naš – promucala je. – Ja sam je dovela… ali nisam znala. Nisam znala ko je ona. I deca sada stradaju… Babaroga ih odvodi… jede njihova srca.
– Decu nećemo moći da vratimo jer su mrtva. Ali možemo zajedno da sprečimo da stradaju druga – Andrejev glas je bio odlučan. – Zato mi ispričaj gde si je srela i zašto si je dovela.
Malo umirena njegovim rečima, ona obrisa suze, tiho šmrknu a onda poče da pripoveda.
– Bila sam u šumi i sakupljala žir da nahranim svinje. Kada sam napunila džak, krenula sam kući i tada sam čula plač… Da sam samo znala ko je… nikada ne bih… Ali nisam… kako sam mogla da znam? Sa džakom žira koji sam prebacila preko ramena, skrenula sam sa puta i pošla ka mestu sa koga se plač čuo.
A onda sam je ugledala. Starica je sedela na zemlji i držala se za nogu.
– Pala sam, dete moje, pomozi mi – zavapila je.
Njen jecaj me je rastužio. Spustila sam džak na zemlju i prišla sam joj. Mislila sam da joj je noga slomljena.
– Pomozi mi – ponovila je dok su joj suze tekle niz lice.
I ja sam joj pomogla… mislila sam da joj pomažem. Imala sam najlepši pojas u selu koji sam neprestano nosila. Moj Tomaš mi ga je prošlog leta kupio na saboru. Skinula sam pojas i sa njim sam joj previla nogu. A onda sam joj pomogla da ustane. Ona je jecala a ja sam njenu ruku prebacila sebi preko ramena i poduprla sam je telom da bi mogla da hoda.
Tada sam mislila da pomažem nemoćnoj starici a sada, kada znam kakvo se zlo naslonilo na mene, užas mi dušu obuzima jer sam hodala kraj nje, jer sam je svojim rukama držala i telom poduprla. Užas me obuzima jer smo skupa, korak po korak, došle u selo… Da, ja sam je dovela jer sam želela da joj pod mojim krovom pružim utočište dok ne ozdravi…
Alina zaćuta i pogleda u starešinu sela kao da očekuje da ovaj nastavi da pripoveda.
– Alina je dovela Babarogu u naše selo – reče starac. – Zapravo je dovela pod svoj krov a onda je otišla da potraži Tomaša jer je ovaj bio u polju i zemlju je obrađivao. Sudbina je htela da slučajno prođem kraj njene kuće dok je ona tražila muža i tada sam video vešticu. Baba Jaga je izašla iz kuće. Iako mi je bila okrenuta leđima, jasno sam video da joj koraci behu čvrsti i sigurni i nije bilo ni traga od povrede niti joj je noga bila slomljena.
– Ko si ti, stara ženo, i kojim dobrom dođe u naše selo i u dom Tomašov? – upitao sam.
Ona se okrenula ka meni a ja osetih da mi se noge oduzeše jer ružnije stvorenje nikada nisam video. Lice joj beše naborano i puno čireva. Iz nekih je gnoj tekao.
Iako je bilo jasno da me nije očekivala, nije se preterano uzrujala. Nasmejala se i pogledala me je kao da vidi bubu a onda je odgovorila.
– Znate vi ko sam ja – glas joj beše šištav i suv kao kada vetar raznosi suvo lišće. – I tek ćete saznati. Zapamtićete ko je Majka Svih Veštica.
A onda je ušla u kuću.
Kada je za sobom zatvorila vrata, ja osetih da je nestala nekakva težina koja me je do tada pritiskala i koju sam tegobno nosio iako je nisam bio svestan sve dok Baba Jaga nije ušla unutra.
Strah me obuzeo i isprva htedoh da pobegnem, ili da uzbunim selo, ili da se negde sakrijem i da nikada ne izađem iz skrovišta.
Ma svakakve misli mi padahu na um ali ništa od toga nisam učinio. Ostao sam ispred Tomaševog i Alininog doma i čekao ih da dođu.
Na moju sreću, nije prošlo mnogo vremena kada su se pojavili te im ja istog trena ispripovedah o susretu sa Baba Jagom. Sećam se da je Tomaš bio zbunjen.
Tu starac zaćuta i pogleda u Alininog muža.
– Odista sam bio zbunjen i zabrinut jer mi je Alina rekla da je dovela staricu sa slomljenom nogom i to mi je bilo neobično – oglasio se Tomaš. – A kada se pokazalo da to nije bila starica već Baba Jaga, moja zbunjenost se pretvorila u beznađe i strah jer priče iz davnine kažu da su retki oni koji su preživeli susret sa tim zlom. Moja Alina je mogla da strada a Baba Jaga joj je poštedela život da bi je ova dovela u selo.
– Ja sam kriva, ja i moja lakomislenost – Alina se jedva suzdržala da ponovo ne zaplače. – A samo sam htela da joj pomognem.
– Sada je kasno za suze – reče starešina a onda se okrenu ka ratniku. – Moraš nam pomoći, Andrej. Mi smo svu nadu položili u tebe da nas izbaviš od ovog zla.
– Zato sam došao, starče. Da pomognem – ratnik je klimnuo glavom. – I zato ste mi već dali pola isplate, sećaš se? Ali bih voleo da čujem priču do kraja. Šta se potom desilo?
– Kada su Tomaš i Alina došli, sve troje smo ušli u njihovu kuću. Međutim, tamo nije bilo nikoga. Odaja je bila prazna a od Baba Jage ni traga. Sve smo pretražili, čak i okućnicu, a kada smo se uverili da je zaista nije bilo, osetili smo olakšanje jer smo mislili da je došao kraj tom zlokobnom događaju.
Nažalost, to nije bio kraj jer je već naredne noći nestalo prvo dete. Dečak je imao svega četiri proživljena leta. Nakon tri noći je nestalo još jedno a ovog puta je to bila devojčica koja još nije ni prohodala. Veštica je dete odnela iz kolevke. A onda su prošle dve noći u miru da bi onda nestalo treće dete: devojčica od tri godine… Sve mala deca… Veštica ih krade iz kuća i… jede ih… jede njihova srca…
– Jeste li tražili nestalu decu? – upitao je Andrej.
Neke žene, koje su sve vreme bile u blizini, tužno zajecaše.
– Pronašli smo ih – starac je klimnuo glavom. – Pronašli smo ono što je ostalo od njih. Ono što nismo pronašli, pojela je Babaroga. Kada je stradalo treće dete, nismo više mogli da čekamo. Pitao sam starešinu susednog sela da li zna nekoga ko nam može pomoći i on mi je rekao za tebe. Odmah sam poslao glasnika da te dovede a ti si se zaista brzo odazvao i zahvalni smo ti na tome. Stigao si i… i sada si video šta se prošle noći zbilo… Stradalo je još jedno dete.
Starešina zaćuta a svi seljani, muškarci i žene, sa iščekivanjem su gledali u Andreja.
On je neko vreme ćutao, kao da razmišlja šta mu valja činiti, a onda je isukao mač. Sečivo je zablistalo pod zracima sunca.
– Decu neću moći da vam vratim – naposletku se oglasio i podigao je mač te ovaj još jače zablista. – Ali ću ih zato osvetiti i sprečiću da strada još neko jer ću ovim mačem Baba Jagi da odsečem glavu.
Žagor i uzdasi olakšanja prostrujaše kroz svetinu.
– Ja ću ti pomoći, izbavitelju naš. Krenuću sa tobom do mesta na kom sam srela Baba Jagu da tamo zajedno potražimo njen trag – Alina je prozborila usrdnim glasom. – To je najmanje što mogu da uradim da ublažim makar deo krivice za nesreću koja nas je snašla.
Andrej je odmahnuo glavom.
– Ako kreneš sa mnom, i ti možeš bez glave ili srca da ostaneš jer je Baba Jaga moćna veštica – odgovorio je.
– A šta mi drugo preostaje? Zar misliš da će mi biti lako da živim među ljudima kojima sam donela ovo zlo? Ali ako pođem sa tobom, makar malo ću se iskupiti za grešku koju sam počinila – Alina je bila uporna. – Uostalom, sam nećeš moći da pronađeš mesto na kome sam je srela.
– To je istina, biće ti lakše da pronađeš vešticu ako ti Alina pokaže gde su se srele – reče starešina sela.
Andrej je par trenutaka razmišljao, dvoumio se šta da učini da bi naposletku doneo odluku.
– Vodi nas – kratko je rekao.
Tomaš, koji je stajao kraj Aline, zabrinuto je uzdahnuo a ona mu dlanom pomilova obraz.
– Nemoj se brinuti, moj mužu. Obećavam da ću se vratiti – prošaputala mu je na uho a onda se odlučnim korakom zaputila drumom.
Andrej je pošao za njom a seljani ih ispratiše zabrinutim pogledima. Tomaš je najviše brinuo i nosio se sa mišlju da krene sa njima.
– Ostavi se ludih misli, mladi čoveče – starešina sela mu je tiho prošaputao, kao da je znao o čemu Tomaš razmišlja. – Alina će se vratiti. Neće ona oružjem na Baba Jagu već ratnik kojeg smo unajmili da svrši taj posao. Ona će mu samo pokazati gde je srela vešticu.
Te reči su umirile Tomaša te on osta da sa drugim seljanima gleda kako Alina i Andrej odmiču niz drum.
Dok je hodao odlučnim korakom, ratnik je Alinu gledao u leđa. Potom je pogled spustio malo niže. Primetio je da je imala izazovan stas. Uz to mu maločas u selu nije promaklo da je imala lepe oči. Bile su neobične, plave i pomalo ljubičaste, i čovek bi lako mogao da se zaljubi u njih. Da, Alina je bila veoma lepa i Andrej je zbog toga mogao da razume zabrinutost njenog muža.
Sa tim mislima u glavi je zastao i pogledao preko ramena. Selo je ostalo daleko iza njih i on zbog toga ispusti zadovoljan uzdah jer sada više neće morati da glumi junaka. Spustio je ruku ispod pojasa i opipao je vrećicu koju mu je dao starešina sela. Bila je puna kovanica te se zbog toga zadovoljno nasmešio.
Jer sve ih je prevario. Celo selo.
Sada mu je samo preostalo da prevari Alinu, da je se nekako otarasi i da ode negde daleko. A to mu neće biti teško jer mu ovo nije prvi put da vara ljude i nije ovo selo bilo prvo koje je nadmudrio zahvaljujući praznoverju u koje je narod verovao. Godinama se on bavio time. Kada bi se negde –pojavio– vampir, zloduh, kojekakva karakondžula ili neko slično izmišljeno stvorenje, Andrej bi nastupio kao spasilac, kao ratnik koji je došao da ljude oslobodi zla.
I nikad nije pristao da mu se plati u robi ili raznim dobrima već samo u kovanicama i da polovina isplate bude pre obavljenog posla. A onda bi sa tom polovinom nestao bez traga. I nikada ga niko nije tražio jer su ljudi koje je prevario mislili da je stradao dok se borio sa zlim silama. Mislili su da je herojski pao u borbi za koju su ga unajmili mada je u par navrata morao da se seli, da najbrže što može promeni grad, jer je na ulici nabasao na ljude koji su se iznenadili kada su ga prepoznali.
Doduše, ni te selidbe mu nisu teško pale jer pokućstvo nije imao. Sve što je posedovao nosio je na sebi.
Zato je sada još jednom opipao vrećicu koju je stavio ispod pojasa a onda je ubrzao korak da stigne Alinu. Dok je bio u selu, nije nameravao da je povede ali je ipak pristao da ne bi izazvao sumnju kod seljana pa je sada sa njom želeo da razmeni par reči jer će, kada porazgovaraju, lakše da smisli kako da joj umakne.
– Jesmo li blizu mesta na kome si srela Baba Jagu? – upitao je, pokušavajući da u glasu prikrije zvuk opreza jer on na to mesto nije ni nameravao da ode.
– Ovde ćemo skrenuti sa druma a onda ćemo hodati kroz šumu sve dok sunce ne bude između vrha neba i zalaska – rukom je pokazala gde će sunce da se nalazi kada stignu tamo gde je srela Majku Svih Veštica.
Andrej je zadovoljno zaključio da se spomenuto mesto nalazi daleko i da neće brzo stići do njega. Uz to mu je i putovanje kroz šumu išlo naruku jer će u šumi lakše da joj pobegne.
A kada ostavi Alinu, potražiće najbliži grad i krčmu. Kovanice u vrećici će mu pružiti mnogo bezbrižnih dana i pijanih noći. A kada budu pri kraju… pa, potražiće neke druge naivčine i neko drugo selo koje će prevariti.
– Onda bismo mogli da se odmorimo u nekoj hladovini – reče.
Oboje skrenuše sa druma i zađoše ispod krošnji. Hladovina je zaista bila prijatna.
– Naravno da možemo da se odmorimo. Imamo vremena – Alina se složila a Andreju se učinilo da joj je u glasu čuo prizvuk zavodljivosti.
– Tridesetak koraka daleko se nalazi predivno mesto na kome se možemo odmoriti pre nego što zađemo dublje u šumu – dodala je. – Nadam se da ćeš nas osloboditi zla koje nas je snašlo. Ti izbavi moje selo od zla koje sam dovela a ja… ja ću učiniti sve što želiš.
Da, Andrej je sada bio siguran da joj je glas bio zavodljiv… i sva je prilika bila da će osim vrećice sa zlatnicima dobiti posebnu nagradu koju nije očekivao. Doduše, tome se nije trebalo čuditi jer je ona zasigurno mislila da sada idu u susret strašnoj pogibiji u kojoj se može desiti da oboje izgube glavu te drugu priliku da osete slast ljubavi nijedno više neće imati. Zbog toga mu se lice ozarilo.
– Onda nas vodi na to mesto da se malo odmorimo – reči je izrekao na takav način da joj jasno stavi do znanja šta mu je bilo na umu.
Pritom je pogledao Alinu a ona mu je uzvratila pogled.
I Andreju su njene plave oči sa bajkovitom nijansom ljubičaste jasno stavile do znanja šta je to –sve– što će učiniti za njega ako joj selo spasi od Baba Jage.
Mesto za odmor, koje je spomenula i na kome su se našli kada su prošli kroz gusto rastinje, zaista je bilo onakvo kako ga je opisala. Trava je bila gusta, meka i mirisna. Protezala se desetak koraka u dužinu a sa svih strana je okružilo rastinje. Na ivici proplanka, ispod žbuna, žuborio je potok.
Andrej je zastao i raskopčao je nekoliko kopči grudnog oklopa.
– Daj da ti pomognem – Alina mu je stavila dlan na ruku a on oseti prijatnu srs kada ga je dotakla.
Dok mu je raskopčavala oklop i svlačila odeću, osmotrio je rastinje jer mu zaista ne bi bilo drago da se neko sada pojavi, bilo da je ljudsko stvorenje ili Babaroga.
– Ne brini, daleko smo od mesta na kome sam srela vešticu. Opusti se i lezi – rekla je tihim glasom kada je primetila njegovu opreznost.
On je posluša a ona leže kraj njega i stavi mu glavu na grudi. Malena humka uzdignute zemlje prekrivene travom poslužila mu je kao jastuk. Trava je divno mirisala i Andrej oseti zadovoljstvo.
– Možda je bolje da to učinimo kada ubiješ Baba Jagu – Alina se dvoumila.
– Ali ako ona ubije nas, onda će biti kasno za sve. Više nikada nećemo iskusiti slast ljubavi i biće nam žao što nismo iskoristili priliku koju sada imamo – odgovorio je.
– Nadam se da će sudbina biti naklonjena nama a ne njoj – prošaputala je i spustila dlan na njegovo nago telo. – Nadam se da o njoj znaš dovoljno da je nadjačaš.
– Naravno da znam – odgovorio je a kapci mu se napola zatvoriše jer je osetio zadovoljstvo dok ga je dodirivala prstima. – Stara veštica koja jede malu decu. Ali moj mač će joj presuditi.
Pogledao je krajem oka da vidi kako su njegove reči delovale na Alinu.
Ona ga je gledala poluzatvorenim očima u kojima je želja bila očita. Toliko očita te je on zagrli levom rukom dok je desnu stavio sebi ispod glave.
– Neko kaže da zla dela koja ona učini pokatkad znaju da se premetnu u dobra. Takođe kažu da ponekad ljudima usliši neku želju ako je želja vatrena. I kažu da je bilo slučajeva da pomogne junacima… ali ne uvek – Alinina glava je počivala na njegovim grudima. Gledala je negde u stranu, ka krošnjama na ivici proplanka. – Ali zaista ne znam kome bi takvo zlo moglo da pomogne.
– Meni sigurno neće pomoći jer ću je ubiti – odgovorio je Andrej dok je razmišljao kako da nakon vođenja ljubavi umakne Alini.
Istovremeno je pokušao da desnu ruku, koju je podvukao ispod potiljka, smesti udobnije jer je zemlja na tom mestu bila neobično meka. Promeškoljio je dlan a on propade još dublje u nešto mnogo mekše od zemlje. Izvukao je ruku i nosnice mu je ispunio smrad.
– Ma šta to… – zbunjeno je promucao.
Nije želeo da skloni Alininu glavu sa grudi te je izvio desnu ruku i vratio je ispod svoje glave. Vrhovima prstiju je zašao ispod zemlje i oprezno je opipao. Učinilo mu se da oseća dodir tkanine.
– Ma šta to… – ponovo je promucao a onda je sklonio Alinu i okrenuo se. Kleknuo je i rukom je iščupao nekoliko busena trave a onda je razgrnuo zemlju. Zaista je bila neobično meka. Razgrnuo je ponovo. I još jednom.
Zaprljana od zemlje, pred očima mu se ukazala nečija odeća. I ne samo odeća jer se ispod odeće nalazilo telo. Mrtvo truplo.
– Ovde… je neko sahranjen – zaključio je ono što je bilo očigledno.
Još nekoliko puta je razgrnuo zemlju i shvatio je da kopa tamo gde se nalazio trup pokojnika. Zapravo je pokojnik bila mrtva žena; na sebi je imala haljinu, nekada belu a sada zaprljanu. Takođe je imala predivan pojas. Andrej takav nikada nije video. Čak ni prljavština nije umanjila njegovu lepotu.
Pojas…
Setio se Alininih reči o pojasu, o predivnom pojasu koji joj je Tomaš kupio.
– Alina… – zbunjeno je promucao i pogledao u nju.
Ona se nasmešila. Njene oči, tamnoplave i bajkovito ljubičaste, zanosno su svetlucale. Stajala je kraj njega dok je klečao.
– Da, Alina – odgovorila je. – Pronašao si je. Ovde leži mrtva Alina. Zar vi ljudi zaista mislite da možete preživeti susret sa mnom?
Istovremeno sa spoznajom koga ima kraj sebe i čija mu je glava maločas bila na grudima, Andrej se oduzeo od straha toliko velikog da nijedan pokret nije mogao da napravi. Onako nag, bespomoćno je klečao pred njom.
– Ali… ti… – promucao je.
– Ali… ti… ali… ti – iskreveljila se kao da se zabavlja dok ga je oponašala u zamuckivanju – Ali ja sam ona koju tražiš. Ona koja pokatkad usliši želju ako je želja vatrena. Alini sam je uslišila i sahranila sam je sa pojasom koji je toliko volela. Ja sam ona koja pokatkad pomogne junacima… što znači da tebi sigurno neću pomoći jer ti nisi junak. Ti si lažac i varalica i sada si zbunjen jer je napokon neko prevario tebe. Mada ne znam zašto se čudiš? Zar nisi znao da po sopstvenoj volji mogu da menjam svoj lik?
Te reči je izrekla ne prestajući da se tiho osmehuje čak ni kada joj se lice naboralo i kada su iz kože izrasli čirevi. Osmehivala se i kada su iz nekih čireva potekli mali potočići gnoja. I kada joj se stas zadebljao, osmeh joj nije silazio sa lica. I kada su joj se do maločas uspravna leđa, uz neprijatno krckanje kostiju, povila, još uvek se tiho osmehivala.
Glasno se nasmejala tek kada je Andrej vrisnuo jer su mu vrhovi njenih prstiju prošli kroz grudni koš. Rukom mu je pokidala tkivo, kosti i meso i zgrabila je srce. Kada ga je istrgla iz grudi, Andrejev vrisak je zamukao ali je Baba Jagin smeh još uvek odjekivao šumom.
Tomaš je zabrinuto gledao u daljinu u pravcu u kome su Alina i Andrej otišli. Sate i sate je proveo u čekanju.
Ljudi i žene iz sela su obavljali svoj posao i nisu ga zagovarali. Samo bi ga pokatkad neko od njih sažaljivo pogledao. Čak i deca, od koje su svi skrivali šta se dešava u selu, nisu ga začikavala. I ona su nekako znala da je Tomaš na velikoj muci.
Dok je čekao, Tomaš se molio bogovima da se Alina vrati živa jer on je nju voleo svim srcem. Sa njom se nedavno združio i život je bio pred njima. Trebalo je decu da imaju, da ih gledaju kako rastu, da mnogo godina zajedno prožive, da zajedno ostare… A kako se sada pokazalo, ako se Alina ne vrati, ako je Baba Jaga ubije, niti će imati decu niti će život zajedno proživeti i jedno kraj drugog ostariti.
Dok je čekao, obrisao je znoj sa čela a pogled mu je sa druma skrenuo ka šumi. Potom je pogledao u sunce. Do kraja dana nije ostalo mnogo vremena. Sa sunca je vratio pogled na šumu i tada je spazio Alinu.
Išla je ka selu. Bila je sama. Od ratnika koji je došao da im pomogne nije bilo ni traga. Svejedno, sa ratnikom ili bez, ona se vratila i sa tim saznanjem mu je srce u grudima zaigralo od radosti.
– Alina… – najpre je tiho promucao a onda je glasno dozvao. – Alina!!!
Njegov krik je dopro do nje te mu ona mahnu rukom.
Seljani, gde se ko zatekao, zastadoše sa poslom i pogledaše u pravcu u kome je Tomaš gledao. I svi su je videli a Tomaš joj krenu u susret.
– Živa si! – glas mu beše prepun radosti.
– Živa sam, moj voljeni, živa. Rekoh ti da ne brineš, jer ću se vratiti – odgovorila je kada se našla na par koraka daleko.
– A Andrej? – upitao je i pogledao preko ramena, ka šumi iz koje je došla.
– Izbavitelj je ubio vešticu i otišao je – slegla je ramenima. – Rekao je da je dovoljno plaćen i odrekao se drugog dela isplate.
– Dakle… gotovo je? Deca su sigurna? – Tomaš nije skrivao nadu u glasu.
– Sigurna su – njen glas beše umirujući. – Više ih niko neće dirati.
Tomaš se nasmešio a onda je zagrlio. Ona mu je uzvratila zagrljaj a bradu je smestila između njegovog vrata i ramena.
– Voljena moja – prošaputao je i pomilovao je po kosi.
Ona mu ništa nije odgovorila ali je bila zadovoljna. A zašto da ne bude? Jer posao zbog kog je došla među ove ljude uspešno je okončala: najpre je onog lažnog izbavitelja, koji je prevario i unesrećio mnoge, namamila da dođe u selo a on je naivno upao u njenu zamku. Potom ga je ubila, pojela mu je srce a telo zakopala kraj mrtve Aline. Taj više nikada nikoga neće prevariti.
Zato je sada zadovoljno ćutala i samo je naslonila bradu na Tomaševo rame dok je zamišljeno gledala decu koja su se igrala na seoskom trgu. Među decom je spazila stariju Basijinu kćer, devojčicu staru šest ili sedam leta.
Basia… ono čupanje za kosu joj neće proći tek tako i taj račun će morati da bude namiren, pomislila je. Ali sada će biti bolje da se malo primiri; da dopusti da Basijina starija kćer malo odraste. To je sebi mogla da priušti jer su neproživljene godine života sve dece kojima je pojela srce sada postale njene. Sada ih je imala sasvim dovoljno i mogla je da čeka.
