„Pišeš knjige? Šta će ti to? Ko, još, čita knjige?“
Mislim, da ne postoji pisac, koji se barem jednom u životu nije sreo sa ovom famoznom rečenicom. Naravno, rečenica sama po sebi ne bi bila toliko strašna, da nije istinita. Nažalost, jeste. Jer, ruku na srce, u Srbiji se malo čita. Uprkos tome što imamo čitalačku publiku koja je profilisana, strastvena i veoma predana, ona je mala u odnosu na broj stanovnika ljubljene nam majčice Srbije.
Razlog za takvo stanje nije loš životni standard, jer je čitanje jedan od najjeftinijih vidova zabave, ako ne računamo klikere, ne ljuti se čoveče i slične igre koje mogu da traju duže od jednogodišnje članarine u nekoj biblioteci. Naravno, pod uslovom da se klikeri ne izgube. Razlog nije ni nedostatak vremena, jer se čitati može na raznim mestima. Ako bih vam nabrajao, ne bi ste verovali na kojim.
Jedini pravi razlog je neizgrađena navika.
Zbog toga zaslužuje veliko poštovanje i hvale vredan je gest, koji je grupa autora učinila u nedelju, 17-tog novembra, u tržnom centru Zira, u Beogradu.
Želeći da pokažu da književnost ne pripada samo bibliotekarskim halama, već narodu, čiji bi trebalo da bude neraskidivi deo, autori Sanja Ciganović (Priče iz života razvedene mame), Zorica Paunović (Vučja loza, Ubiti zvezdu padalicu), Zorica Zoja Mladenović (Priče iz moje glave i sveta oko mene, Putovanja, Plavi kamen), Nešo Popović (Drugo carstvo) i Saša Kuzmanović Belov (Nebeski bedemi, Tajna svetog Save, Šapat večnosti), u tržnom centru Zira upriličili su svojevrstan vid druženja sa kupcima, slučajnim prolaznicima i namernim posetiocima, koji su došli da bi upoznali autore. U prijatnoj, veseloj atmosferi, uz razgovor „oči u oči“, uz slikanje, šalu i smeh, uz neobavezno, opušteno čavrljanje, tih nekoliko časova prošlo je brzo.
Pa, ipak, ostalo je sećanje. I slike su ostale. Iako nemi, ti živopisni svedoci podsetnik su na jedno lepo popodne.
I, naravno, ostala je nada da ovakav vid druženja neće biti poslednji, jer je ovako nešto Srbiji potrebno.
