Boris Mišić, autor zbirki priča “Vila šatorica” i “Nebeska zvona” – Intervju

Share on facebook
Share on twitter
Boris Mišić, autor Vile šatorice i Nebeskih zvona

Iako se na prvi pogled može učiniti da je pisanje priča jednostavnije i lakše od pisanja romana, ta vrsta književnosti od autora zahteva mnogo veću disciplinu, oštrinu uma i smisao za efikasnost. Jer priče su kraći oblik proze. U njima autor ne može da pripoveda „od Kulina bana“, prostorno je ograničen i rečenice koje napiše u pričama moraju da nose mnogo veću britkost, jasnoću i svrsishodnost. Ukratko, za pisanje priča potrebno je biti majstor spisateljskog zanata.

Srećom, žanrovi fantastike i horora na našem prostoru iznedrili su nekolicinu takvih pisaca, čije bi stvaralaštvo, slobodno mogu da kažem, trebalo svrstati u svetsku baštinu. Boris Mišić je jedan od njih. Kao autor brojnih priča, zastupljen u nekoliko zbirki koje se mogu pronaći u bibliotekama širom Srbije, i kao saradnik brojnih časopisa, fanzina i portala, Boris je dugi niz godina prisutan na sceni balkanske književnosti. Zbog toga neće biti preterano ako se kaže, da ovaj autor kod nas predstavlja jedan od nosećih stubova kada je u pitanju razvoj ovog oblika fantastične proze.    

Hronike Helma: Borise, pre nego što pređemo na razgovor o novoj, moram spomenuti tvoju prethodnu knjigu. Inspirisan ovozemaljskim grehovima i vrlinama, nadnaravnim motivima i ljubavlju koju osećaš prema pisanoj reči, ljudima, rodnom kraju i fantaziji, napisao si dvadeset četiri priče koje su se vinule u zvezdano nebo naše književne scene, da tamo poput sjajnih zvezdica načine sazvežđe čije je ime „Vila šatorica“. Od objavljivanja zbirke priča „Vila šatorica“ proteklo je nešto više od tri godine, ako se ne varam. To je sasvim dovoljna vremenska distanca da autor stekne objektivnije utiske o svom delu. Šta bi sada, nakon tri godine, mogao da kažeš o tvojoj prvoj zbirci?

Boris Mišić: Pre svega, veliki pozdrav tebi i svim čitaocima Hronika Helma i hvala na prilici da kažem nešto o svom pisanju. „Vila šatorica“ je skup priča koje su zaista dugo sazrevale i čekale da budu ispričane. Mislim da su čitaoci prepoznali iskrenost i emociju koja je uneta u njih, te da je zbog toga uspešno našla put do srca čitalaca. Ono što bih sa ove distance promenio u prvoj zbirci – izbacio bih iz nje pet – šest slabijih priča, koje nisu nešto preterano ni kritikovane ili su zahvaljujući drugim kvalitetnijim pričama prošle malo ,,ispod radara’’, ali to ipak ne menja činjenicu da nisu sve trebale ući u zbirku. Pisac ne sme biti sentimentalan prema svojim slabijim pričama. Ipak i mi pisci smo ljudi 🙂 pa grešimo. Ukratko, „Vila šatorica“ je ispričala priče o jednom specifičnom kraju, ljudima i divnoj prirodi u onim ratnim godinama i vremenu kojeg ne volimo ni da se sećamo, uz elemente fantastike. Smatrao sam da će uz fantastiku biti lakše da to, što želim, prikažem čitaocima i mislim da nisam pogrešio. Da su priče ostale skroz realistične, mislim da bi i meni bilo emotivno preteško da ih pišem, a i čitaocima da ih prihvate. Fantastika je sve to dovela u okvir kakav treba, a opet ništa bitno nije potisnuto.

Hronike Helma: Pre objavljivanja Vile šatorice pisao si za brojne časopise, fanzine i portale. Emitor, Znak Sagite, Raketla, Helly Cherry, Afirmator, UBIK, Marsonik, Omaja … da ne nabrajam sve. Takođe si objavljivao priče u zbirkama grupe autora. Kako i kada se desio onaj “klik”, nakon kojeg si znao da je došlo vreme da samostalno objaviš svoju zbirku?

Boris Mišić: Dugo sam se, što bi rekli, kalio, ali mislim da je presudan trenutak bio jednogodišnje učešće na književnoj radionici foruma Znak Sagite. Tamo sam mnogo naučio, stekao neku rutinu i iskustvo i, na kraju krajeva, samopouzdanje. Kasnije je bilo samo pitanje vremena kada će se sklopiti sve kockice da se pojavi knjiga. Kada sam 2014. godine napisao priču “Jedne julske večeri u Grahovu” (Vila šatorica), tada je zbirka već bila jasno na vidiku.

Vila šatorica, autor Boris Mišić. Autor slika Zoran Petrović (Praznik zveri)

Hronike Helma: Priče koje čine zbirku „Vila šatorica“ za okosnicu imaju ratne motive, ali ne samo njih. Raznovrsne su po dužini, temi, mestu dešavanja i likovima. Da li su u procesu njihovog stvaranja, možda kao inspiracija, uticaj imali naše narodno predanje, legende i folklor?

Boris Mišić: Jesu, ali ja se nisam strogo pridržavao precizno određenih uloga i pojava u našem folkoru i mitologiji, uzeo sam sebi tu slobodu da ih malo prilagodim i približim savremenom dobu i današnjim čitaocima. „Vila šatorica“ je više zbirka horor priča i urbane fantastike, u celoj zbirci ima samo jedna priča koja se jasno može definisati kao epska fantastika.

Hronike Helma: Kao što maločas spomenuh, tvoje priče su objavljene u brojnim zbirkama, poput Gvozdene kapije, Dvojnikovog skoka, koji je, uzgred rečeno, stigao čak u Kanadu, zatim je tu „Besan“, ta zbirka je takođe stigla daleko na sever, čak na Island, takođe si prisutan u legendarnoj zbirci “Nešto diše u mojoj torti“, zatim su tu „Čuvari zlatnog runa 2“… možda sam neku propustio jer ih ima mnogo. A spomenuo sam ih, jer tvoje priče, dela tvojih ruku i tvog pera, polako ali sigurno stižu do najudaljenijih krajeva sveta. Sve sam ovo naveo, jer si jednom prilikom rekao da pisanjem pobeđuješ običnost života. Po svemu sudeći, pobeda ti ide od ruke. Tome se ne treba čuditi, jer na našem prostoru spadaš među najbolje autore kratke proze u fantastici. Vila šatorica je to pokazala, a sada je tu i tvoja upravo objavljena zbirka priča „Nebeska zvona“. Šta nas očekuje u Nebeskim zvonima?

Boris Mišić: Hvala ti na ovim lepim rečima, trudim se da budem što bolji i moram napomenuti, da su u saradnji sa drugim kolegama piscima najbolje prolazili projekti koje smo započeli  bez prevelikih očekivanja, iz čistog entuzijazma, druženja, sa uživanjem, kao što je npr. ,,Nešto diše u mojoj torti’’. Nekako, kada se ne prave veliki planovi i ništa specijalno ne očekuje, baš tad ispadne najbolje. Nebeska zvona donose deset priča na 176 strana,  neke su nešto duže od mojih dosadašnjih priča – naslovna priča je dugačka, čini mi se, 49 strana, moja najduža priča do sada. Donosi mračniju notu od Vile šatorice, rekao bih da su „Nebeska zvona“  zbirka horor priča i priča mračne fantastike.

Hronike Helma: Upravo si rekao da jedna od priča u novoj zbirci nosi isto ime kao knjiga. Zašto si odabrao baš tu priču da zbirka nosi ime po njoj?

Boris Mišić: Razmišljao sam o nazivu „Putnici“, pošto se zbirka dosta bavi motivom putovanja; putovanja kako u udaljene krajeve, tako i u one bliže, na kraju i na putovanja kroz hodnike sopstvene duše. Ipak, nekako mi je taj naziv bio previše uobičajen i već dosta korišćen. Uprkos dosta mraka i horora u knjizi, naslovna priča ipak nudi i nadu i veru, pa sam se zato na kraju odlučio za nju.

Hronike Helma: U Vili šatorici, između ostalog, inspirativnu ulogu su imali tvoj rodni kraj i ratna dešavanja. Šta je, kao inspiracija, poslužilo u Nebeskim zvonima?

Boris Mišić: Putovanja pre svega, jer čovek gde god da pođe nosi sa sobom i svoje strahove i fantazije. Priče su kompaktne i povezane, imaju dosta zajedničkih niti, iako se mesta događanja radnji veoma razlikuju, što mislim da će biti interesantno čitaocima. Tako imamo ,,lokalne’’ priče, gde se radnja odvija na ulicama Novog Sada, na planini Juhor u Centralnoj Srbiji, na obroncima Rajac planine u selu Slavkovica na zapadu naše zemlje, podno zidina Golubačke tvrđave, u bosanskim šumama, a i priče smeštene u vrelim ulicama Rima, podnožju Sijera Madre u Meksiku, u zabačene pustare na istoku Mađarske, u Škotsku… Italiju i Mađarsku sam posetio, pa su se na licu mesta rodile neke ideje i inspiracije za priče.

Hronike Helma: Između ostalih do sada objavljenih, napisao si par priča u kojima je glavni lik Daca, tinejdžerka veštica. Takođe je u najavi roman o njoj. Ako dozvoljavaš, postavio bih dva pitanja. Prvo, koliko je Daca, kao lik u tvojim pričama i najavljenom romanu, poslušna prema svom autoru, ako u vidu imamo suprotnosti koje među vama postoje?

Boris Mišić: Neposlušna je, kao i većina ljudi u tako mladom dobu 🙂 Ali mi je od svih mojih likova nekako najdraža. Najviše sam uživao pišući priče o Daci, nekako je teklo lagano, lepršavo, bez mučenja, pisao sam sa zadovoljstvom. Iz komentara čitalaca vidim da je većini takođe Daca omiljeni lik.

Hronike Helma: Drugo pitanje je takođe vezano za Dacu i roman o njoj. Šta bi mogao da kažeš čitaocima o tom romanu, ali da ne otkrivaš previše?

Boris Mišić: Napisao sam dve zbirke koje su pretežno posvećene hororu i mračnoj fantastici. Bilo je to zanimljivo i dobro iskustvo, ali dođe do zamora materijala. Potrebna mi je promena, da napišem nešto drugačije, a smatram da je dobro za pisca da ne piše uvek isto ili slično. Daleko od toga da će roman o Daci biti neka limunadica, bez napetosti i dramatike, pa i nešto straha, ali sigurno će biti vedrija, lepršavija i uslovno rečeno manje ,,teška’’ od prethodnih tema. Biće to neka vrsta urbane fantastike, young adult priče, smeštena u Novi Sad i okruženje, sa povremenim izletima u neka druga mesta i… dimenzije. Nadam se da će čitaoci zavoleti likove koji će se pojaviti u romanu o Daci.

Hronike Helma: Kada sam pročitao tvoju priču „Đavolji mozaik“ negde sam ostavio sledeći komentar: „Pre trideset godina pročitao sam priču koja mi je ostala u sećanju, jer nakon nje na bolju ili podjednako dobru nisam naišao. Sada ih ima dve. Ako se nastavi ovim tempom, javiću se za trideset godina da kažem koja je treća.”

Vezano za moj komentar, priznaću ti da nisam veliki ljubitelj priča. Za razliku od romana, prema njima sam kritički raspoložen. Mnoge počnem da čitam, ali je mali broj onih koje završim. Ipak, tvoje priče me ponesu, te ih pročitam do kraja i nekako me nateraju da mi se svide. Još uvek ne znam kako to postižu 🙂 Priča „Đavolji mozaik“ na mene je ostavila neverovatno dobar utisak. Nisam preterao kada sam napisao, da je u periodu dugom trideset godina to bila druga priča po redu, ali ne i lošija, koja mi se svidela u tolikoj meri da smatram da bi je trebalo uvrstiti u vrh svetskog književnog stvaralaštva. Znam da je to moj subjektivni osećaj i ne sumnjam da, objektivno, imaš boljih. Ipak, za mene je „Đavolji mozaik“ priča broj jedan.  Kako je ona nastala, otkud inspiracija za nju?

Boris Mišić: Đavolji mozaik sam napisao davno, 2011. godine, za književnu radionicu foruma Znak Sagite, čini mi se za jun. Zadata tema je bila dosta široka – SF. Želeo sam da uradim nešto drugačije od uobičajenih svemirskih priča, novih planeta, vanzemaljaca, istraživanja svemira itd. Tih dana sam razmišljao baš o mozaicima i onda mi je palo na pamet da je čitava Zemlja u stvari jedan složeni, savršeni mozaik. Brzo nakon toga se sklopila priča. Moram priznati da sam imao dosta sumnji u njen kvalitet, plašio sam se da je previše statična, filozofski nastrojena. Drago mi je da nailazim na pozitivne utiske o njoj.

Hronike Helma: Već smo spomenuli Dacu, ali nije na odmet da pitam. Kakvi su tvoji književni planovi za budućnost?

Boris Mišić: Pored pisanja romana o Daci, radim i na jednom zavičajnom romanu, koji se neće baviti ratom, biće fantastika, ali sa više ljubavi, lepših emocija, sa vilama, planinama i magičnim predelima. Radim takođe i na dve duže priče, ali ne žurim ni sa jednim od pobrojanog – biće kad bude i kad bude pravo vreme.

Hronike Helma: Imajući u vidu da si autor koji svuda oko sebe vidi inspiraciju, možeš li da otkriješ nazive nekoliko omiljenih serija i filmova, koji su te inspirisali i na tebe ostavili utisak?

Boris Mišić: Tvin Piks svakako, od svih serija koje u sebi imaju horora i fantastike, toj seriji se uvek rado vraćam. Filmova je mnogo, pomenuću Izmaglicu, Zelenu milju, Isijavanje itd.

Hronike Helma: Omiljene knjige?

Boris Mišić: Ako govorimo o žanru, IT, Stivena Kinga, Vrbe od Aldžernona Blekvuda, Bogovi lično, Isaka Asimova, što se tiče epske fantastike najviše volim serijale Džordža Martina, Stivena Donaldsona, Stivena Eriksona, Džulije Džouns, Andzeja Sapkovskog. Od domaćih žanrovskih autora najjači utisak na mene, koplje iznad svih, zaista, uz dužno poštovanje ostalih, ostavio je dr. Zoran Živković. Tu su i Goran Skrobonja, Boban Knežević, Vladimir Lazović, Aleksandar Tešić itd. Van žanra čitam raznu literaturu, volim i Bulgakova, Andrića, ali isto tako i kriminalističke i istorijske romane.

Hronike Helma: Šta te nisam pitao, a trebalo je?

Boris Mišić: O domaćoj sceni, kakvo je stanje, to uglavnom često pitaju i često se negativno govori. Ja imam suprotno mišljenje. Ne negiram da postoje brojni problemi niti da treba o njima ćutati i da ne može bolje, ali mislim da, s’ obzirom na sve okolnosti koje nas prate i stanje našeg društva generalno, imamo jako dobru scenu fantastike i horora, ubedljivo najbolju i najživlju na prostorima bivše SFRJ. Imamo puno kvalitetnih mladih i pisaca u srednjem dobu pred kojima je još puno stvaralačkih godina, npr. Nebojša Petković, Zoran Petrović, Milena Stojanović, Mladen Đorđević, Saša Robnik, Relja Antonić, Igor Ivanišević, Mira Satarić, Nataša Milić i mnogi drugi, uzelo bi previše prostora da sve nabrajam, tako da se ne ljute oni koje neću spomenuti. Rado ih čitam, volim čitati domaću produkciju i zanima me šta kolege rade i kako. Nadam se da ću imati prilike da pročitam i Hronike Helma.

Hronike Helma: Borise, hvala ti na kvalitetnom druženju i vremenu koje si odvojio za ovaj intervju. Želim ti puno uspeha u daljem književnom radu. „Vila šatorica“ je daleko stigla, jezdi zvezdanim nebom iznad mora i kontinenata, a ja ne sumnjam da će joj se na tom putu pridružiti „Nebeska zvona“, koja će se čitati u najudaljenijim krajevima planete.

Boris Mišić: Hvala, hvala i tebi na ovoj prilici da nešto kažem o svom pisanju i planovima. I ja se nadam da će „Nebeska zvona“ biti dobro prihvaćena, a trudiću se da sledeća knjiga bude još bolja, da u svakoj sledećoj knjizi bude manje propusta, da učim iz svojih grešaka. Još jednom veliki pozdrav za tebe i sve čitaoce, uskoro će uslediti i neke promocije knjige, pa će biti prilike da se družimo.

dragan

dragan

Ostavi komentar