Vladimir Đurđić, autor romana “Gospodari i župani – Uroševe hronike” – Intervju

Share on facebook
Share on twitter
Vladimir Đurđić, autor romana “Gospodari i župani – Uroševe hronike”

Pod okriljem izdavačke kuće Portalibris prethodne godine objavljen je roman “Gospodari i Župani – Uroševe hronike”, autora Vladimira Đurđića.

Imajući u vidu da ovo delo pripada jednom od mojih omiljenih žanrova, suzdržaću se u ličnoj proceni jer čak ni u teoriji ne postoji mogućnost da budem objektivan. Jednostavno, romani poput Gospodara i župana u mojoj ličnoj biblioteci čuvani su, maženi i paženi poput najveće dragocenosti.

Ipak, ako izostavimo moje mišljenje o Vladimirovom romanu, ostaje neosporna činjenica da pojava Gospodara i župana za srpsku književnost ima veliki značaj jer se tim delom nastavlja književno stvaralaštvo koje su nakon uskrsnuća države Srba u devetnaestom veku započeli pisci poput Vuka Karadžića, Njegoša, Branka Radičevića i Đure Daničića.

Razlog zašto sam spomenuo ove velikane je njihova pripadnost srpskom romantizmu, umetničkom i književnom pravcu koji je na našem prostoru bio specifičan u odnosu na ostatak Evrope jer je imao veliku ulogu u buđenju nacionalne svesti i jačanju želje našeg naroda za slobodom. I upravo pod uticajem ovih književnika, bilo da je taj uticaj bio indirektan ili da se zasnivao na ličnom poznavanju i druženju, krajem devetnaestog veka doktor Vladan Đorđević napisao je trilogiju Car Dušan, koja važi za jedan od najčitanijih istorijskih romana u Srba. I upravo pod uticajem navedenih velikana napisan je i svima poznati “Hajduk Stanko” Janka Veselinovića.

Začetnici srpskog romantizma: Đuro Daničić, Branko Radičević, Njegoš, dr. Vladan Đorđević, Vuk Karadžić, Janko Veselinović

A ni to nije sve.

Iako se kraj devetnaestog veka uzima kao razdoblje u kome se okončao romantizam, u dvadesetom veku mnogi autori nastavljaju da pišu istorijske, romantičarske romane, a ja ću, da bih naglasio bogatstvo žanra, spomenuti samo Slavomira Nastasijevića (Teško pobeđenima, Vitezi kneza Lazara, Despot Stefan…).

Iz tog razloga pojava Gospodara i župana, prve knjige iz serijala Uroševih hronika, ima veliki značaj jer se objavljivanjem ovog dela u našoj književnosti na početku dvadeset prvog veka nastavlja tradicija sa kojom se započelo u srpskom romantizmu; nastavlja se tradicija kojom se odaje počast našoj istoriji, precima i njihovom stradanju.

Međutim, vrednost Gospodara i župana ne zasniva se samo na žanru kojem pripada.

Ako imamo u vidu da su Helmom (Balkan) prolazili osvajači sa svih strana sveta i da zbog toga nismo oskudevali u ratovima, te da su na ovom prostoru životi običnih, malih ljudi i burni istorijski događaji neprestano išli ruku pod ruku, zbog čega su naši preci kao narod i kao pojedinci bili prinuđeni da se neprestano uzdižu iz pepela, lako ćemo doći do zaključka da su za pisanje dobrih knjiga koje pripadaju navedenom žanru u najmanju ruku potrebne dve osobine.

Jedna je studiozni pristup istorijskim podacima koji često znaju da budu suvoparni i škrti, a druga je inspirativna, imaginativna, empatska moć da se na osnovu malo podataka stvori psihološki profil glavnih junaka, bilo pravih ili izmišljenih, i da se oni, kao pojedinci koji su se našli u vrtlogu istorijskih zbivanja, sa svim vrlinama i slabostima približe i plastično predstave savremenom čitaocu.

Zahvaljujući nekadašnjim studijama arheologije i zahvaljujući novinarstvu kojim se bavi, Vladimir Đurđić  poseduje obe osobine koje sam naveo, što nas sa pravom navodi na zaključak da će “Gospodari i Župani”, kao uostalom i ceo serijal o Uroševim hronikama, biti jedno od dela koja će obeležiti istorijski žanr srpskog romana i koja će se u budućim pokolenjima čitati kao što su naše generacije čitale već spomenutog Hajduk Stanka i trilogiju o caru Dušanu.

Hronike Helma: Poštovanje Vladimire. Kao što sam rekao u uvodnoj reči, tvoj roman “Gospodari i župani – Uroševe hronike”, zapravo prvi deo serijala, objavljen je prethodne godine. Po naslovu i ilustraciji na koricama, za koje moram da napomenem da su veoma efektni, odmah je jasno da tvoja knjiga pripada istorijskoj epici. Dakle pisao si o vremenu teškom, neizvesnom i prelomnom, o uzdizanju Nemanjića, o uzdizanju države Srba, o epohi i događajima u kojima se jedan narod, našavši se ne vatrometini između dve velike sile, od jaganjaca pretvorio u vukove. Od tada, od zbivanja koja su opisana u Gospodarima i Županima prošlo je skoro hiljadu godina. Bilo je uspona i padova, bitaka i primirja, pobeda i poraza. Slika današnjeg Helma uveliko se promenila. Kako bi svoju knjigu predstavio potomcima onih ljudi o kojima si pisao?

Vladimir Đurić: Dobro pitanje… Prvo bih im objasnio da je roman, ipak, imaginacija, kako moj tako i svaki drugi… Da autor, hteo – ne hteo, junacima koje je osmislio stavlja svoje misli u glavu, jer niko ne zna kako je neko razmišljao bez obzira da li je nešto govorio. I na kraju da uživaju u mom viđenju i priči u kojoj je glavni junak Uroš, mladić od 16 godina koji počinje da spoznaje život i njegove najintenzivnije manifestacije od ljubavi do državničkih obaveza.

Hronike Helma: U uvodu sam spomenuo da si arheolog. Međutim, ti se nisi, poput istoričara, zadržao na suvoparnim činjenicama i podacima koji guše kreativnost, već si taj svet oslikao sopstvenom umetničkom inspiracijom. Takođe si i likovima koje si osmislio dao ljudsku dimenziju sa svim manama i vrlinama i to na jedan kreativan način koji će današnjeg čitaoca učiniti prijemčivijim prema njima.

Prijemčivost sam spomenuo jer postoji velika razlika između tadašnjeg i današnjeg pogleda na život. Drugačije se tada živelo i drugačije se razmišljalo. Mi danas imamo internet, obrazovanje, informacije su nam na dohvat ruke. A nekada svega toga nije bilo. Zbog toga ću te pitati da li su Srbi, a tu mislim na običan narod, a ne na vladare, bili svesni istorijskih prilika koje su tada vladale? Jesu li bili svesni da pohlepno Romejsko carstvo svoje ruke pruža sa juga, dok istovremeno Ugari vrebaju sa severa?

Vladimir Đurđić: Što se arheologije tiče ona je bila druga ljubav, ali izabrana jer prva nije prošla. Pretenciozno je da se nazovem arheologom jer se sa studijama okončao taj deo mog života, ali sam koliko-toliko u materiji, pratim šta se događa i naročito ono šta rade moje kolege s’ kojima sam spremao ispite, koji su veoma ozbiljno u naučnoj priči što mi je veoma drago.

Što se romana tiče, zanimljivo je da mnogi čitaoci pitaju šta bi Uroš i njegovi drugovi danas mislili kada bi se kojim slučajem stvorili na našem mestu. Okolnosti se menjaju, ali se i ne menjaju. Na neke događaje možemo da utičemo, a na neke ne i tu je to iskustvo istorije kao učiteljice života. Sve teče sve se menja. I iako su neki pametni ljudi devedestih godina prošlog veka pomislili da je kraj istorije, sad vidimo da nije. Ciklus se ponavlja pa, sad, ako iz iskustva naših predaka ne izvučemo neku pouku, pa i iz našeg ličnog iskustva, onda već imamo problem.

Dakle, to da smo između dve sile ili dve jake države se ponavlja od kad Srbi imaju svoju državu. Naši preci su plivali u hladnijoj vodi nego mi danas, snalazili se kako su znali i umeli i preživeli i sačuvali ime. Roman je i mali putopis u kome se vidi sazrevanje koje je i simbolično i ne odnosi se samo na glavnog junaka. Pupoljak postaje cvet, a sada je dobro pitanje gde smo mi danas, da li smo posle toliko iskušenja u XX veku ponovo pupoljak ili smo cvet koji će tek doživeti transformaciju, ne znam niti imam ambiciju da budem pogađač budućnosti.

Država Srba u vreme Uroševo

Hronike Helma: Da se nadovežem na tvoj odgovor. Rekao si da su se naši preci snalazili kako su znali i umeli, i da su uspeli da prežive i da sačuvaju ime. Možeš li u par crtica da nam opišeš način njihovog života, njihove radosti i strahove, prava i obaveze. Naravno, i religiju. Da li se u to vreme crkva već podelila? Jesu li oni pravoslavci? Ili hrišćanstvo još uvek nije bilo rasprostranjeno pa među njima ima i pripadnika stare slovenske vere?

Vladimir Đurđić: Život je u to doba bio veoma neizvestan. Od toga što su ljudi jedni drugima činili zlo, preko uslova života do zaraza koje su kosile. I to su ljudi prihvatali i živeli u tim okolnostima. Voleli, rađali, radili, uživali kad su mogli. Možda bi to savremenom čoveku bilo suviše jednostavno, ali oni su imali neka svoje načine da nađu neko zadovoljtstvo, pričom ili igrom.

Podrazumeva se da u neizvesnim vremenima uzbuđenja nije nedostajalo,  a iz toga proizilazi da je život imao drugačiju dragocenost, možda i zbog činjenice da ljudi ponekad nisu znali da li će dočekati sutrašnji dan, a to je, moguće, diktiralo neka njihova ponašanja.

Što se religije tiče, hrišćanska crkva je već podeljena u trenutku kada se događa radnja romana. No, za običan svet to je imalu i neku drugačiju važnost. Naravno, stare religije su se utapale u nove, običaji su menjani i stapali se i utapali i pretapali. Tako se stvorila nova tradicija na našem podneblju, autentična i dan danas.

Hronike Helma: Nakon tvog odgovora o religiji i širenju ideja, u kome si spomenuo naše podneblje, ne mogu da se ne zapitam… kako su ljudi u to vreme putovali? Znam da je priroda bila netaknuta, ali da li su drumovi bili sigurni i da li je bilo razbojnika?

Vladimir Đurđić: Ako mogu da ponovim misao – sve je bilo neizvesno, i to je veoma komplikovano savremenom čoveku da shvati. Nevolje su, rekao bih, bile sastavni deo putovanja. Još nešto – sastavni deo puta na koji je trebalo obratiti pažnju su priroda i atmosferske pojave. Naravno, oni su uticali i na svakodnevni život običnog čoveka, a ne samo kada je trebalo da se prevali neko prostranstvo u potrazi za zaradom ili boljim uslovima. Zato sam u nekim razrešenjima u romanu stavio akcenat na to da vremenske prilike mogu da odrede tok događaja, a toga je ljudski rod tokom svog postojanja bio svedok na stotine puta i o tome se svedoči. Setimo se bitke u Teutoburškoj šumi kada su tri rimske legije potučene od germanskih plemena zbog olujne kiše koja je onemogućila strelcima da deluju. O tome sam dugo razmišljao kako da primenim na mikroplanu i nadam se da sam uspeo u tome na jednom mestu u romanu. Neka čitaoci otkriju!

Hronike Helma: U nastojanju da čitaocima približimo svet koji je opisan u Gospodarima i županima pričali smo o religiji, odnosu između država, putovanjima, prirodi i svakodnevnom životu. Ali još nismo o onome što život znači, a to je ljubav. Znam da se u romanu spominje vlastelinka Jelisavka… 

Vladimir Đurđić: Jelisavka je glavni ženski lik. Pošto se događa u Srednjem veku, prikazivanje braka, ljubavi i običaja je nešto drugačije jer je i bilo drugačije. No osećanja su uvek bila. Zaljubljivanje je sigurno postojalo jer je to u ljudskoj prirodi, ali nisu to tako nazivali pa sam to probao da približim savremenom čitaocu, zapravo tražio sam sredinu između onog kako je bilo i onog kako ličnost koja čita može da se identifikuje sa tim. Koliko sam uspeo ne znam, to samo publika može da proceni, tačnije da joj se svidi ili ne svidi.

Hronike Helma: Jelisavka nije jedini izmišljeni lik u tvom romanu…

Vladimir Đurđić: Većina likova su izmišljeni ili, tačnije, izmaštani. Danas iz izvora znamo za nekoliko ličnosti iz Raške koje su postojale tada. Da bi koncept knjige bio potpun bilo je potrebno kreirati ličnosti koje će upotpuniti sliku o tom periodu i o Urošu.

Pošto je roman pisan u prvom licu, Uroš sagledava sve te ljude na svoj način. Izabrao sam „školski“ način pisanja, pre svega jer je pripovedač uvek subjektivan prema drugima, a objektivan prema sebi jer on jedini zna sve činjenice i potpunu istinu o svojim delima i namerama. To kreiranje likova je bio najuzbudljiviji deo pisanja.

Hronike Helma: Rekao su da su Jelisavka, Urošev prijatelj Uglješa i većina likova izmišljeni. U skladu sa tim negde sam pročitao tvoju izjavu kojom si lepo objasnio da tvoja namera nije bila da napišeš istorijski udžbenik, iako u Gospodarima i Županima ima mnogo istorijskih činjenica, već ti je namera da čitaoce zabaviš i da ih eventualno podstakneš da sami istraže šta je istina.

Naravno, sada dolazimo do pitanja šta je istina, jer kada se radi o delima koja imaju dodirne tačke sa istorijom primetio sam da kod nas postoje dva gledišta. Jedni pokušavaju da ospore veličinu i sjaj srpske srednjovekovne države, a drugi žele da je predstave naprednijom, većom i jačom nego što je zaista bila. Gde se ti nalaziš u toj priči? Znam da si u Uroševim hronikama spomenuo Dostiniku ili Doštinik, kako tvrđavu nazivaju pre nešto više od hiljadu godina…

Vladimir Đurđić: Istina je filozofska kategorija, a istorija i arheologija su u konstantnoj potrazi za činjenicama i njihovoj valjanoj interpretaciji u kontekstu drugih činjenica, vremena i događaja. Činjenice govore da su Srbi negde u Duklji sredinom XI veka stvorili državnu tvorevinu, pa je usledio period stagnacije, da upotrebim moderni izraz regionalnog restruktuiranja kada politička i vojna moć prelaze sa primorja u dubinu teritorije da bi se posle mnogo lomova pojavio Stefan Nemanja kao utemeljitelj nečega što će kasnije biti značajno. Kada kažem značajno, pre svega mislim u regionalnim okvirima, a kasnije za vreme kralja i cara Dušana i u evropskim. I to je sve. To je bila napredna i stabilna država koja je imala dobar temelj toliko, da je posle te nesrećne Kosovske bitke, koja vojnički nije izgubljena ali je u gubicima ostavila posledice koje demografski srpska država nije mogla da podnese, a otomansko carstvo jeste, postojala još 70 godina. Da ilustrujem, od 1389. do pada Smedereva 1459. prošao jedan današnji prosečan životni vek. Od XI veka pa do sredine XV veka u koracima imali smo začetak, uspon, vrhunac i, nažalost, pad. Tako ja to vidim.

Hronike Helma: Da se nadovežem na istorijske podatke koje si naveo, da li možeš da navedeš neki zanimljivi detalj po sopstvenom izboru, neku interesantnu činjenicu, neko tvoje neobično otkriće o tom vremenu, dakle nešto što si spomenuo ili što nisi spomenuo u tvom romanu ali da to zaintrigira buduće čitaoce Uroševih hronika.

Vladimir Đurđić: Široj javnosti je malo poznato da je Uroš praktično uveo Rašku u međunarodne odnose koje je gradio veoma intezivno. Njegova ćerka Jelena ili Ilona bila je ugarska kraljica velike moći, a ćerka Marija je bila udata za Konrada Pšemisla, kneza od grada Znojma u današnjoj Češkoj.

Hronike Helma: Tvoj roman može da se naruči na sledećim linkovima

https://portalibris.rs/knjige/uroseve-hronike-gospodari-i-zupani/

https://www.makart.rs/knjige/knjiga-uroseve-hronike-gospodari-i-zupani-vladimir-djurdjic-38387

Takođe se može pronaći u bibliotekama mnogih gradova u Srbiji.

Ako na ove podatke nadovežemo da na fejsbuku imaš stranicu

Gospodari i župani

Kao i profil

https://www.facebook.com/vladimir.djurdjic

a na instagramu

https://www.instagram.com/explore/tags/gospodarii%C5%BEupani/?hl=sr

i uz sve to pridodamo da putem dole navedenog linka može da se pogleda snimak sa promocije tvog romana, koja je održana u Biblioteci Milutin Bojić

onda je jasno čitaoci imaju raznovrsne mogućnosti da se upoznaju sa tvojim delom.

Istovremeno i ti imaš povratnu informaciju koja je, u stvari, odgovor na pitanje koje ću ti postaviti.

Elem, kakav je u današnjem vremenu položaj žanra kojem Gospodari i župani pripadaju? Koliko je veliko interesovanje čitalaca za istorijske romane i na kakav je prijem naišla tvoja knjiga?

Vladimir Đurđić: Interesovanje je ogromno. Žanr je prisutniji u knjižarama nego pre desetak godina. Istorijska fantastika u svetu ima svoje mesto. Pisci prave solidne tiraže jer publika voli da čita o tome. Uzmimo primer neverovatan uspon žanra epske fantastike od kada je Piter Džekson snimio trilogiju “Gospodar Prstenova”. To je za sobom povuklo uspeh kostimiranih igranih projekata, a nastavilo se sa “Igrom prestola”. Samim tim istorijske teme iz dalje prošlosti koje korespondiraju sa epskom fantastikom dobile su priliku i mislim da je iskorišćen taj prostor. Inače žanrovski umetnički izraz u književnosti je prijemčiviji publici.

Sa druge strane, ukoliko pogledate kakav je status u određenim umetničkim krugovima, videćete da žanrovce ne tretiraju sa posebnim uvažavanjem pa makar njihovo delo bilo najbolje na svetu. Angažovana književnost još uvek ima primat i žanrovci mogu samo da stoje sa strane i posmatraju. Godišnji otkup knjiga Narodne biblioteke je pravi primer za to. Mi smo na dnu te liste. Ne kažem da su knjige koje nemaju solidne tiraže loše, ali mi zaista nije jasno da u otkup ne uđu ostvarenja koja već imaju kreiranu publiku i koja bi, siguran sam, bila rado čitana, što je valjda i cilj.

Hronike Helma: Nedavno si završio drugi deo Uroševih hronika. Da li bi mogao da kažeš nešto o nastavku serijala, nešto što će čitaoce zainteresovati za avanture koje nas tamo čekaju?

Vladimir Đurđić: Nastavak Uroševih pustolovina doneće neke veleobrte i nastavak sazrevanja glavnog junaka i naravno putešestvije po zemljama Helma!

Hronike Helma: Znam da je nezahvalno pitati jer pisac ne zna gde će ga inspiracija odvesti, ali možeš li okvirno da kažeš koliko će knjiga imati serijal o Uroševim hronikama?

Vladimir Đurđić: U prvom ciklusu biće tri, a ideja je da pričama idem do sredine XII veka i dolaska na Stefana Nemanje na tron velikog župana. Ne mogu da predvidim koliko bi to knjiga moglo da bude.

“Između tri mača”, druga knjiga serijala o Uroševim hronikama

Hronike Helma: U današnje vreme objaviti knjigu u Srbiji velika je avantura koja sa sobom nosi mnogo nevolja. Još veća je muka objaviti serijal. Ipak, Portalibris se prihvatio tog posla. Ja ne sumnjam da oni znaju šta rade i da su se štampanja Uroševih hronika prihvatili jer su odmah uočili vrednost tvog dela. Kakav si utisak stekao u saradnji sa Portalibrisom?

Vladimir Đurđić: Odličan. Dali su priliku neiskusnom piscu i ja sam je, nadam se, iskoristio. U današnje vreme to je retkost, a njihov rizik je bio veći nego moj, ali isplatilo se.

Hronike Helma: Iako su tema ovog intervjua tvoje knjige, ne bih da propustim priliku da čitaoce upoznam sa još jednim segmentom tvog spisateljskog rada. U uvodnoj reči sam spomenuo da si novinar.

Međutim, ti si takođe suvlasnik, suosnivač i glavni i odgovorni urednik jednog e-magazina. Šta možeš da kažeš čitaocima o toj vrsti tvoje aktivnosti?

Vladimir Đurđić: Elektronski magazin posvećen kulturi je za mog partnera i mene izazov jer ne stvara nikakav profit pa možemo da kažemo da je na nivou hobija. Ipak, ukoliko smo bar malo doprineli da se o nekim događajima i umetnicima više zna u našoj zemlji, onda smo uradili dobar posao.

Hronike Helma: Plemstvo, srednji vek, bitke i ratovi, ljubavi, izmišljeni i istorijski likovi, nekadašnji običaji, istraživanja, Nemanjići, uzdizanje carstva… sve su to neiscrpne teme i ja sam svestan da ovaj intervju nije dovoljan. Postoji toliko toga o čemu te nisam pitao. Zbog toga bih na kraju našeg razgovora ostavio prostor da barem malo ublažim tu nepotpunost. Dakle, šta te nisam pitao, a trebalo je?

Vladimir Đurđić: Kako sam se zainteresovao za period srpske istorije koji prethodi Nemanjićima. Vrlo jednostavno, time se malo ljudi bavilo i u naučnom i u umetničkom smislu i to me privuklo.

Hronike Helma: Vladimire, hvala ti što si odvojio vremena za ovaj intervju. Uveren sam da će Uroševe hronike biti klasik srpske književnosti i nadam se da ćemo u to ime ponoviti naše druženje.

Vladimir Đurđić: Hvala Vama na lepim željama. Nisam baš toliko ambiciozan da postanu klasik, ali mi je drago ako sam romanom uspeo da podstaknem ljude da čitaju o tom periodu srpske istorije koji je veoma uzbudljiv i zanimljiv.

dragan

dragan

Ostavi komentar