Vladimir Vojvodić, autor romana “Vatra nepoznatog porekla” – Intervju

Share on facebook
Share on twitter
Vladimir Vojvodić, autor romana “Vatra nepoznatog porekla”

Da. Imali smo burnu istoriju. Doduše, ni sadašnjost ne zaostaje mnogo. Ratovi, bolesti, kriminal, ubistva, nesreće… tih dobro proverenih izvora inspiracije oduvek je bilo na našem prostoru. Ali ne samo kod nas iako se nama, možda, čini da se po tome ističemo. Jer radnja dobre, uzbudljive priče, koja će nam držati pažnju i živce u napetom stanju, može u književnom delu da se smesti na bilo koju tačku planete.

I možda mi se tako čini jer sam nedovoljno upućen, ali na našoj književnoj sceni poslednjih godina sve snažniji postaje trend da pisci iz ovog podneblja pišu knjige čije su radnje smeštene širom zemljine kugle. Takav trend bi trebalo da nas raduje jer mi imamo dobre pisce, imamo ljude koji mogu da stvaraju dela koja bi, da su nastala na nekom drugom prostoru, veoma brzo postala zapažena na svetskom nivou.

Nažalost, sa našim piscima to ide malo teže uprkos kvalitetnom pisanju, jer je za svetski uspeh potrebno još nekoliko stvari osim kvaliteta a tih stvari kod nas nema. Neću ih nabrajati jer bi tema postala previše opširna, ali se sve uglavnom svodi na podršku koju bi naši pisci i izdavači trebalo da imaju od instance koja sebe naziva državom.

Kakogod, pomoći nema pa nema a fantastično dobre pisce i dobre knjige imamo. I zato me raduju duhovna snaga i psihička stabilnost tih stvaralaca koji, uprkos svim nedostacima našeg književno-izdavačkog sistema, nastoje da književnost sa ovog prostora visoko pozicioniraju na svetskom nivou. Jedan od takvih pisaca je Vladimir Vojvodić, autor romana „Vatra nepoznatog porekla“, akciono-istorijskog-mističnog trilera sa nadnaravnim elementima, romana za kojeg cenim da mu je suđeno da dočeka ekranizaciju u vidu blockbuster filma.

Hronike Helma: Poštovanje, Vladimire, i hvala na odzivu da uradimo ovaj intervju. Ti si napisao roman „Vatra nepoznatog porekla“. Uzbudljivi triler sa elementima fantastike i misterije po kojem bi mogao da se snimi visokodudžetni holivudski film. Radnja u tvom romanu se dešava na drugoj strani planete i o tome će biti reči u kasnijim pitanjima, ali za početak možeš li da kažeš odakle se pojavila inspiracija da radnju romana smestiš u drugo podneblje. Kako se desio taj „klik“ nakon kojeg si znao da bi trebalo da napišeš delo kao što je „Vatra nepoznatog porekla“?

Vladimir Vojvodić: Hvala na pozivu i veliko mi je zadovoljstvo da gostujem u Hronikama. Za početak, sve pohvale sa moje strane vezano za sadržaj stranice i pristup delima domaćih autora. Mislim da je to od kritične važnosti za mlade pisce koji kod nas tek kreću da grade karijeru. Što se tiče tiče osnovne inspiracije za pisanje romana smeštenog u drugu geografiju, donekle tužna istina je da sam od malena bio mnogo više okrenut stranoj kulturi – prevashodno američkoj iz sredine prošlog veka, a donekle i starijoj britanskoj. Živimo u dobu modernog američkog carstva i već decenijama svedočimo strahovitoj kulturološkoj hegemoniji SAD. Holivud je tu verovatno najvidljiviji „krivac“, sa svim dobrim i lošim stvarima koje to podrazumeva. Tokom mojih formativnih godina, ovaj kulturološki uticaj je naročito bio izražen u domenu filma i muzike, ali i književnosti u solidnoj meri. Usled svega toga, neretko razmišljam u okvirima koji su mnogo karakterističniji za „Amere“, ali se uvek fokusiram na onaj stari, kvalitetni deo njihove kulture – junački arhetip, psihofizičku snagu čoveka i prirodno bogatstvo tog ogromnog kontinenta. Postoji izražena komponenta megalomanije u tome – ogromna kola, još veći predeli, silna akcija i velike sudbine, tako da se tu prirodno rodila i želja da mi prvo delo bude roman sa svetskom ambicijom. U procesu pisanja sam skoro sve zamišljao na engleskom jeziku, a onda „spontano“ pretakao u srpski.

Hronike Helma: Pre nego što pređemo na priču o samoj knjizi, još malo bih se zadržao na nečemu što mnogima promiče ispod radara. A radi se o istraživanju. Jer pisanje nije samo kuckanje po tastaturi već zahteva i određeno istraživanje da bi se shvatio način na koji razmišljaju ljudi o kojima se piše. Opet, da bi se shvatio njihov način razmišljanja, potrebno je razumeti mentalitet, njihovu kulturu, način života pa čak i istoriju koja je imala uticaja da budu takvi kakvi jesu. Mislim da je ovo pitanje interesantno jer ti ne živiš na prostoru o kojem si pisao a ipak si napisao knjigu koja verno dočarava atmosferu tog nama dalekog podneblja. Kako se kod tebe odvijao taj proces istraživanja?

Vladimir Vojvodić: Od malena sam se aktivno zanimao za istoriju i to me je, uz prethodno pomenuti kulturološki razvoj, dovelo do toga da agresivno težim dubljem razumevanju određenih epoha i civilizacija. „Vatra“ sadrži veoma prisutne komponente autentične istorijske podloge i valjano ispitane geografije, što daje romanu na težini. Proveo sam nekoliko nedelja istražujući stare mape, civilizacije, indijanska plemena, istorijske članke i stare običaje, a par puta sam uhvatio sebe kako sam odlutao u čitanju mnogo dalje od potreba prikupljanja informacija za roman jer mi je samo štivo bilo prezanimljivo. Čak sam i tražio računicu da bih znao koliko bi vremena bilo potrebno čoveku u 16. veku da jaše nekonvencionalnim stazama po određenim vrstama terena kako bi prevalio put od 900. kilometara. Sa jedne strane, hteo sam maksimalnu verodostojnost. Sa druge, neke detalje sam improvizovao, ali sam se zaista trudio da izbegnem anahronizme i greške u detaljima. Naravno, lavovski deo konačnog doživljaja svakog romana jeste i sam autorski stil, a moj je prvenstveno vizualno pripovedački. Sve ovo je verovatno razlog što su ljudi bili oduševljeni tom autentičnošću romana. Jedna od najsimpatičnijih situacija je bila kada mi je moj drug Edi, koji je pre nekoliko godina otišao u SAD, poslao fotografiju na kojoj se nalaze on i njegova supruga nasred puta koji seče beskrajnu ravnicu načičkanu kaktusima. Samo mi je dao komentar: „Baš ovim putem je prošao Džejkob Ford. Sve oko mene izgleda identično onome kako si to opisao u romanu.“ To mi je bila ultimativna pohvala.

Hronike Helma: U tvom romanu su opisana dva narativna toka. Hajde da zamislimo da smo, recimo, superheroji koji mogu da putuju kroz vreme. Naravno, ti odlučuješ gde ćemo da idemo i vodiš nas vekovima u prošlost. Vodiš nas u jedan od svetova u tvom romanu.

I našli smo se u španskim kolonijama u Americi. Nas niko ne može da vidi, takva nam je supermoć, ali mi možemo da vidimo druge. Vreme je konkvistadora, velike moći španskog kralja i oblast nad kojom on vlada je ogromna. Proteže se od južnih država današnjeg SAD-a preko Meksika pa sve do krajnjeg juga Južne Amerike duž pacifičke obale. Veliko prostranstvo prekriveno, pustinjom, prašumama i vrletnim planinama. I ovde ću ja da zaćutim i reč da prepustim tebi da za čitaoce kažeš par zanimljivosti o tom svetu iz prošlosti kojeg si oživotvorio u jednom delu svog romana.

Vladimir Vojvodić: Prošlost je magična i često romantizirana – negde sa više nego opravdanim razlogom, negde iz nostalgije koja je jednostavno previše vođena nefiltriranom emocijom. Ideja da deo romana bude vezan za Novu Španiju i njihove kolonije u Severnoj i Centralnoj Americi tokom 16. veka razvila se iz dvojake želje: prva je bila da eksperimentišem sa pisanjem epohe, a druga da stvorim ili probam da oživim okruženje u kome je natprirodno moguće. Bilo mi je logično da to bude nešto što bismo mogli da razumemo, ali da je opet bitno drugačije od današnjice.

U pitanju je i neko davno prošlo vreme u kojem su određeni ideali i dalje bili vrednovani – čast, hrabrost, odanost, čovekova nekada neutoljiva radoznalost i spremnost da rizikuje sve kako bi otkrio nešto novo, savladao neku tada nezamislivu prepreku. Postojao je polet, želja za istraživanjem i grandioznim trijumfom. Naravno, sve to je kroz desetine vekova unazad skoro uvek bilo protkano krvlju i zapečaćeno sukobom, koji smatram neotuđivim ljudskim impulsom. Pozni srednji vek je spajao sve to na prijemčiv način. Svet koji ja oživljavam je istovremeno divalj, prljav, ubojit i preteći, ali i pun obećanja i mogućnosti da se u njemu pronađe kako slava, tako i sreća. U tom svetu figuriraju dva važna lika – nekadašnji veliki konkvistador Fransisko Vaskez de Koronado i njegov ađutant Pedro de Kastanjeda. Oni su postojali kao istorijske ličnosti, ali ih moja priča vodi nekim drastično drugačijim pravcem od onoga što o njima znamo.

Hronike Helma: Ako ponovo upotrebimo našu supermoć, vratićemo se iz daleke prošlosti u jednu koja nam je vremenski mnogo bliža, koja je takođe opisana u tvom romanu i radnjom je tesno povezana sa dešavanjima u španskim kolonijama. Amerika krajem sedamdesetih. Ovde ću te pitati, a ti ćeš znati da odgovoriš bez spojlera, šta nas, vezano za takvu Ameriku, očekuje u tvojoj knjizi?

Vladimir Vojvodić: Očekuje nas početak sumraka jedne civilizacije – smatram taj period početkom jednog dekadentnog trenda koji je od tog momenta nadalje krenuo da galopira prateći inerciju i doveo nas do današnjice u kojoj se malo šta vrednuje, a mnogo šta ne valja. Ta Amerika iz sedamdesetih nudi još tada veoma prisutni i izraženi dualizam. Rokenrol i kantri. Sa jedne strane su golema prostranstva između urbanih košnica ogrezlih u nemoral i kriminal, dok sa druge čekaju mala, gostoljubiva mesta u kojima još uvek postoji neki stepen brige za zajednicu u kojoj se živi. Široki bulevari i monumentalne zgrade, bogata polja i skriveni potoci. Međutim, jedno polako ubija drugo. Džungla na asfaltu proždire čoveka koji živi od zemlje.

U tom periodu, Njujork predstavlja ljudsku deponiju sazdanu od bitangi, nasilja, droge, zlobe i straha… što znači da uvek postoji potreba za junačkim predstavnicima zakona čija je životna misija da budu protivteža ovim izvorima patnje i poroka. Tu se ubrzo otvara i San Antonio, pa Albukerki i sve što sledi dalje ka jugozapadu.

Amerika koju opisujem ima tragove stare slave, naznake slavne prošlosti jedne zemlje u kojoj je čovek u nekom momentu mogao da uspe radom, preduzimljivošću i entuzijazmom, ali je ta epoha sada na umoru i vidimo ono što nastaje kada carstva krenu da umiru.

Hronike Helma: A onda, poput pravih superheroja koji putuju kroz vreme i prostor, dolazimo u mali gradić na američkom jugu. Na drumu smo. Čuje se muzika. Neki rokenrol. Hteo bih da te pitam koja je to pesma, ali pitanje ostavljam za kasnije jer vazduh treperi od vrućine a to nije čudno jer gradić okružuje kamenita pustara. Osim toga, široki američki automobili prolaze drumom i dižu prašinu što u nama, normalno, izaziva žeđ. Zato ulazimo u tipični restoran kakav možemo da vidimo na američkom jugu, jedan od onih u kojima se slučajni prolaznici kroz grad sreću sa meštanima koji dolaze da doručkuju. Sedamo za sto i poručujemo pivo. Konobarica nam donosi i pita nas da li želimo još nešto, možda doručak. Ne, nećemo doručak. Umesto doručka ispijamo pivo i tek onda gledamo koga još ima u restoranu.

Primećujemo par neobičnih likova. Za jednim stolom su dva detektiva. To znamo po odeći i držanju koje imaju. Za drugim je devojka, u njoj ima nečega što nas tera da je smatramo pomalo čudnom. Za trećim stolom sedi muškarac koji one detektive gleda sa podozrenjem pa zbog toga zaključujemo da se bavi nekim ilegalnim poslom te mu ova dvojica nisu dobrodošla u životu. Sve su to likovi iz tvoje knjige. Nedostaje samo španski konkvistador, ali on ne može da bude ovde jer nas deli nekoliko vekova. Možeš li sa par reči ili sa rečenicom-dve da čitaocima predstaviš neku osobenost ili zanimljivost likova iz tvoje knjige sa kojima sada sedimo u istom restoranu?

Vladimir Vojvodić: Detektivi imaju istu misiju, ali ih različite stvari dovode do nje. Krasi ih odlučnost, prekaljenost u policijskom poslu, spremnost da se bore sa silama koje sve manje razumeju. Komplementarni su. Dinamični duo, ali svakako bitno drugačiji jedan od drugog.

Devojka zna mistične stvari koje svega nekoliko desetina duša na svetu može da pojmi, a još manji broj ljudi ih je zapravo direktno iskusio kroz vekove. Deo drevnog proročanstva prati njenu porodicu i vodi je ka sudbonosnom cilju.

Sitni, prašnjavi i suvonjavi švercer koji ih gleda sa strane opravdano zazire od pravog zakona. Svakodnevnica mu se sastoji od radnji koje nekima deluju kao nešto gotovo jedva ilegalno, ali će ga sled događaja naterati da razmisli o ukupnom efektu njegovih mikroizbora.

Hronike Helma: „Upravo se vratih sa ludog, divljeg, uzbudljivog putovanja.
Vredelo je čekati pravi trenutak/period za čitanje ove knjige…”

“…Jedna od najzabavnijih knjiga koju sam pročitala u zadnjih par godina.”

“Knjiga koja se čita jednako brzo koliko protagonisti voze.”

“Misterija i avantura upakovane u intrigantnu priču sa sjajnim humorom! Topla preporuka za svakoga ko traži dobar detektivski roman koji to zapravo nije!”

“Knjiga prvenac Vladimira Vojvodića je bila pravo osveženje za mene! Preporučujem svima koji vole dobar triler začinjen sa malo magije, istorije i sve to upakovano u neki odličan film iz 80ih. Barem sam ja tako doživeo knjigu, a čitajući je bio konstantno u nedoumici ko bi od poznatih holivudskih faca verodostojno predstavio likove na bioskopskom platnu. Zaista vredi pročitati!”

Ovo je samo nekoliko komentara koje su čitaoci napisali o tvom romanu. Kakvi su tvoji utisci o prijemu na koji je knjiga naišla?

Vladimir Vojvodić: Kada sam odlučio da se uhvatim u koštac sa pisanjem romana, to je bilo prvenstveno da bih sebi dokazao da mogu da pretočim složenu misaonu celinu u ovu formu. Uvek sam bio sklon pisanju – jedan od onih klinaca koje profesori srpskog jezika stalno izvode da pred odeljenjem čitaju svoje sastave. Imao sam ranu potvrdu da se dobro snalazim sa rečima, ali je to bio potpuno drugačiji okvir. Roman je bio lični test, guranje granica.

Nakon što sam završio pisanje Vatre i konačno objavio roman, bio sam veoma rezervisan. Imao sam desetak test čitalaca i svi su mi pomogli da upoliram rukopis, ali to čoveku nekako nije dovoljna potvrda kvaliteta. Očekuje se da tu postoji neka doza pristrasnosti i da neki od njih možda neće reći ono što zaista misle. Neću biti lažno skroman: verovao sam da nisam napisao loš roman. Možda čak i pristojan. Ono što nikako nisam očekivao jeste to da će se ljudima baš toliko dopasti i da će skoro svi u njemu odmah prepoznati ono što sam u rukopisu ipak gradio sa određenim profilom čitaoca u glavi. Isprva sam mislio da je ovo roman idealan za nekog muškarca od 20 do 45 godina koji voli Stivena Kinga i „Velike nevolje u Maloj Kini“, a zapravo se ispostavilo da se roman izuzetno dobro kotira kod devojaka i žena, a da godine isto ne predstavljaju ograničenje. To mi je nekako potvrdilo da je književnost disciplina koja nadilazi standardne konvencije i da je publika neverovatno heterogena, ali da očigledno prepoznaje kvalitetno štivo.

Činjenica da je roman došao do drugog izdanja uz sva ograničenja sa kojim se susrećemo proteklih godinu dana – tu prvenstveno mislim na nedostatak žive promocije zbog nemogućnosti fizičkih skupova – me izuzetno raduje.

Hronike Helma: Tvoj roman „Vatra nepoznatog porekla“ može da se naruči na linkovima

https://www.makart.rs/knjige/knjiga-vatra-nepoznatog-porekla-vladimir-vojvodic-38838

https://www.delfi.rs/knjige/151837_vatra_nepoznatog_porekla_knjiga_delfi_knjizare.html

https://www.knjizare-vulkan.rs/domaci-roman/51704-vatra-nepoznatog-porekla

https://www.knjizararoman.rs/knjige/knjiga-vatra-nepoznatog-porekla-autor-vladimir-vojvodic-70021

https://www.knjizara.com/Vatra-nepoznatog-porekla-Vladimir-Vojvodic-157635

Knjiga je zaista dostupna, mada to nije čudno jer je naišla na fenomenalan prijem kod čitalaca. A kada smo kod prijema čitalaca, spomenuo bih da se ti nisi ograničio samo na naše govorno područje. Jer osim svog profila kojeg imaš na društvenoj mreži facebook i putem kojeg kontaktiraš sa ljudima

https://www.facebook.com/vladimir.vojvodic.5

imaš i stranicu

https://www.facebook.com/waltervduke/

Walter Duke je tvoj pseudonim za inostrano tržište a roman „Vatra nepoznatog porekla“ preveden je na engleski jezik. Kakve su mogućnosti i uslovi da pisac koji živi u našem podneblju stekne zapaženo mesto na inostranom tržištu?

Vladimir Vojvodić: Neću lagati – trenutno nemam odgovor na ovo pitanje. Možemo se vratiti na njega za godinu dana, pošto tek planiram da uložim u promociju izdanja na engleskom jeziku… To je ogromno tržište i potencijalni uspeh može biti izuzetan, ali je i konkurencija beskrajna. Takođe, ulaganja sigurno neće biti mala, što dodatno komplikuje stvari.

Izuzetno mi je drago da je roman dosad pročitalo nekoliko desetina ljudi sa tog govornog područja i da su im utisci bili ekstremno pozitivni. To me je obodrilo da se odvažim na sledeću fazu, a to je jačanje marketinških aktivnosti sa ciljem pogađanja neke šire publike van naših granica.

Sa druge strane, moram priznati da mi je marketing najslabija strana i da me, kao i ogromnu većinu pisaca, zamara gotovo beskonačno… a ipak je nešto što svaki pisac mora da radi. Pisac, na kraju dana, nudi sebe i svoje reči, svoje priče. Ovo naročito važi za pisce koji tek počinju i nemaju infrastrukturu koja ih može pogurati, te sve moraju da rade sami. Nažalost, ovo je još uvek i moja sudbina.

Hronike Helma: U komentarima koje sam pročitao o Vatri nepoznatog porekla bilo je i jedvačekanja na tvoju sledeću knjigu. Zato bih ovu priliku iskoristio da te pitam da li sada radiš na nekom rukopisu i da li možeš da kažeš par reči o njemu? Znači, da nas zaintrigiraš, ali istovremeno i da preskočimo spojlere 🙂

Vladimir Vojvodić: Trenutno privodim kraju prvi od dva dela onoga što sam zamislio kao naučno-fantastični vestern ep – priču o rivalstvu dva nekadašnja prijatelja, smeštenu u rudarsku koloniju na ivici naše galaksije u 25. veku. Trebalo bi da ima sve – junaštvo, izdaju, osvetu, pobune i sukobe, bitku za ljudskost i borbu za resurse, zabranjene ljubavi i kušnju ljudskog duha.

Hronike Helma: Negde sam pročitao da si ljubitelj kompjuterskih igrica. Koje su ti igrice omiljene?

Vladimir Vojvodić: Odrastao sam na holivudskim filmovima, rokenrolu i video igrama. Prvi računar sam dobio kada sam imao 3 godine. Bio je to 286, koji je otac doneo zbog posla. Naravno, nisam znao da ga koristim, ali je ubrzo došao 386, pa 486 i onda sam u jednom trenu ja postao taj koji uči oca kako se reinstalira sistem. Uvek sam voleo da se igram na računaru, a to sam najčešće radio sa bratom. Takozvana PC master klasa. Nije da nismo voleli konzole, ali je PC uvek bio favorit.

Igre koje su mi definitivno ostavile najveći trag su Heroes of Might and Magic 3, Warcraft (od prvog dela, pa sve do World of Warcraft-a), StarCraft, BioShock serijal i nezaobilazna Dota, koju i dan danas igram. Ekipa je dosta dobra, koristimo tu priliku i da se usput ispričamo, zezamo i zabavimo. Inače, ostale igre koje sam pomenuo su imale toliko zanimljive priče, da je skoro neverovatno da nisu prvo nastale kao romani. Načelno sam uvek cenio dobru single-player kampanju sa pričom koja mi stvara filmski ili književni doživljaj dok je otkrivam.

Hronike Helma: I da ne zaboravim, dok smo maločas bili u onom gradiću na američkom jugu, čula se muzika. Koja pesma?

Vladimir Vojvodić: Definitivno Blue Oyster Cult, jedan od mojih omiljenih bendova. Verovatno je u tom momentu išla numera „Then came the last days of May“, koja je bila inspiracija za priču o Džejkobu Fordu i tri lajavca koja vozi u Meksiko.

Muzika ovog benda je negde nazvana „hevi metal za čoveka koji misli“, ali bih se ogradio u startu – nema tu previše hevi metala, više je u pitanju rokenrol… a priče i teme o kojima pevaju su beskrajno inspirativne i zabavne. Često se nadovezuju i na Lavkraftove motive, tako da je tu uvek prisutno natprirodno i čudno.

Hronike Helma: Postoje pisci koji imaju poseban ritual kada pišu. Kako se kod tebe odvija taj proces? Da li postoji određeno doba dana, određeni uslovi, tišina, raspoloženje? I naravno, šta te inspiriše da pišeš?

Vladimir Vojvodić: Vatru sam pisao kad god sam uspevao da pronađem malo vremena. Imao sam luksuz da sam prvu ruku napisao kada nisam imao konvencionalan posao, te je to davalo više vremena da za pisanje. Idealni momenti bili su kada bih imao tišinu, najčešće uveče kada bi svi u kući zaspali. Sada radim mnogo više, što znači da je prostora za pisanje sve manje… i shodno tome, konstantno moram da usavršavam organizacione sposobnosti. Pišem ujutro pre posla, vikendom kad uhvatim koji sat, ponekad kad odem u tazbinu u Crnu Goru (tamo sam preveo dobar deo romana). Moram reći da je večna borba… naročito za one koji ne žive od svog pisanja. Čovek žrtvuje dosta toga, ali opet verujem da se može postići dobar tempo uz malo discipline. Kada sam redovno zatrpan obavezama, gledam da ispunim 2000 reči nedeljno. To je načelno malo, ali dovoljno da bi se posle godinu dana napravio dobar roman od 350-400 strana ako se čovek drži tempa. Naravno, ako se desi da ta internacionalna slava krene, lako ću sve to pretočiti u 2000 reči dnevno, kao King u najboljim danima – samo se nadam da neću morati da se potpomažem amfetaminima.

Inspirišu me slike koje mi se formiraju u glavi i priče koje mi mozak podsvesno i perfidno formira, a onda mi ih stavlja na videlo i tera da ih izbacim. Naravno, postoji i inercija u tome – čovek koji piše teži da nastavi da piše, a naročito pomaže kada dobija podršku i potvrdu kvaliteta od svojih čitalaca. Mislim da je isto važno da neko vidi sebe kao pisca, kao stvaratelja. Onda će biti spreman da radi na tome da se to materijalizuje. Pozitivna povratna sprega.

Hronike Helma: Mi imamo odličnu čitalačku publiku ali ako uzmemo u obzir ukupni broj stanovnika, dolazimo do zaključka da nam je čitalačka publika malobrojna. Kao promeniti to stanje?

Vladimir Vojvodić: Mislim da Srbija zapravo ima dosta čitalaca, ali da se većina još uvek nekako vodi dominantnim globalnim trendovima i naslovima koji se negde vrte po stranim top listama, te se potom samo prevedu kod nas i onda prodaju u par hiljada komada. To domaće pisce stavlja u podređeni položaj i naročito ih ograničava vezano za pronalaženje izdavača voljnih da investiraju u njih. Iskreno verujem da bi se svaki evro koji bi npr. Laguna stavila u naših par desetina savremenih mlađih autora vratio višestruko – svi ti ljudi bi grizli i borili se da dođu do publike kako to i sada rade, a isti ti veliki izdavači bi imali korist na više frontova.

Da ne bude da samo kukam, mislim da se stvari svakako menjaju nabolje. Postoji niz grupa po društvenim mrežama koje potenciraju domaće autore, daju prikaze njihovih dela i preporučuju kvalitetno štivo. Kada budemo došli do toga da se ova priča prelije u takozvani „mainstream“, pa novine i televizija budu krenuli naveliko da pišu o Mariji Miketić, Vladimiru Vujinoviću, Srđanu Milanoviću, Zoranu Petroviću i drugim piscima koji itekako imaju šta da ponude, onda ćemo videti i dosta nekih novih klinaca koji se odvažuju da pišu sjajne stvari.

Hronike Helma: Sa ovih nekoliko pitanja zaista se nismo dotakli svega što je vezano za tvoj rad. Zato bih na kraju razgovora ostavio prostor da makar malo ublažim taj nedostatak sa „šta te nisam pitao a trebalo je da pitam?“

Vladimir Vojvodić: „Kako misliš da te neko shvati ozbiljno sa tom frizurom?“

Odgovor bi bio: ako su mogli Kurt Rasel, Patrik Svejzi, Don Džonson i Mel Gibson da to nose kao najveće dase 80ih, možda mogu i ja danas. Trendovi su ciklični, pa su tako i grive kod muškaraca na pragu da ponovo postanu hit. Ili se barem tako nadam.

Hronike Helma: Vladimire, hvala još jednom vremenu koje si izdvojio da uradimo intervju i nadam se da ćemo u budućnosti imati novih prilika do ponovimo ovo druženje.

Vladimir Vojvodić: Ako sve bude kako treba, prvi deo mog novog romana će biti u štampi već krajem leta i verujem da će to biti odličan povod za još jedan razgovor. Još jednom bih se zahvalio na veoma prijatnom gostovanju i bilo mi je izuzetno drago da smo imali priliku da se bolje upoznamo.

dragan

dragan

Ostavi komentar