Saša Robnik, autor romana “Anđeo sedmog dana” i zbirke priča “Anđeli na kocki šećera” – Intervju

Share on facebook
Share on twitter

Zbog prirode žanra, pisci čija se dela svrstavaju u fantastiku i horor sve vreme, dok pišu, teže cilju koji naizgled deluje kao da je jednostavan a zapravo nije takav. Jer fantastika i horor su nadrealni a cilj je oživotvoriti priču i predstaviti je čitaocu kao da je realna. Ako u sve to, kao stvaraoci, želimo da “udenemo” i humor, zadatak postaje još teži.

Saša Robnik spada u pisce kojima je lako da dosegnu spomenuti cilj. Njegove misli su britke, rečenice čitke a stil pripovedanja tj. pisanja uvodi čitaoca iz realnog u nadrealno okruženje sa lakoćom i neprimetno te se razlika i ne primeti. A to nije sve, jer književna dela Saše Robnika, osim spomenutih kvaliteta, krasi specifičan humor koji je karakterističan za naše podneblje koje nas je naučilo da se smejemo i kada nam je najteže.

U skladu sa svime što je navedeno, Saša Robnik na najbolji mogući način radi ono što je pravi cilj fantastike i horora i snagom svog pera sa pravom zauzima mesto među vodećim autorima tih žanrova.

Hronike Helma: Poštovanje Saša i hvala na dobroj volji i vremenu koje si odvojio da uradimo ovaj intervju. Pre nego što pređemo na razgovor o tvom književnom opusu spomenuo bih vreme koje je prethodilo njegovom stvaranju. Naime, ti si živeo u tri različite sredine. Živeo si u Sarajevu, u gradu koji ima neverovatan potencijal da u piscu probudi umetničku inspiraciju jer se u njemu sreću i prepliću tri kulture. Takođe si živeo u Nemačkoj a poznaješ i jezik te su ti mnoga dela fantastike i horora bila dostupnija. A sada živiš u Novom Sadu, gradu bogate umetničke tradicije, koji je sasvim zasluženo dobio ime Srpska Atina jer je u devetnaestom veku iz njega krenulo uskrsnuće naše književnosti i nauke.

Kako su navedena mesta uticala na formiranje tvoje umetničke, spisateljske ličnosti?

Saša Robnik: Prvo, hvala tebi na ovoj prilici da se predstavim čitalačkoj javnosti, retko kada mi se pruža prilika za to i, naravno, da pozdravim čitaoce Hronike Helma i ovog intervjua.

Pa da krenemo a krenuo bih sa Nemačkom, u kojoj mi je instalirana fascinacija ka naučnoj i spekulativnoj fikciji. Vidiš, namerno izbegavam termin „naučna fantastika“ jer je, po meni, skroz pogrešan i rogobatan, čak, isključiv.

Nemačka, kao sve ostale zapadne zemlje, shvataju žanr veoma ozbiljno, nude ga na svakom koraku i smatraju ga najnaprednijim književnim žanrom tako da su klinci tamo, po defaultu, prihvatali (verovatno i sada) SF kao nešto sasvim normalno, poželjno i rado viđeno. Retko ko je ostao ravnodušan na žanr, većina ga je prigrlila kao podrazumevan i interesantan deo života a (ne)mali broj je procvetao u, kako se sada kaže, nerdove. Sebe bih svrstao na granicu druge i treće kategorije.

Ta podrazumevanost je dobila hladan tuš povratkom u rodno Sarajevo, gde je žanr osamdesetih godina, čini mi se, bio prokužen i nakaradno prihvaćen, tako da sam sa svojom podrazumevanošću postao jako oprezan. No, posle ću o Jugi, “vrnuo” bih se za Nemačku i na moj prvi susret sa žanrom.

Beše to nakon škole, sa svojim čoporom šestaka; imali smo goruću potrebu da jašemo postavljenu Atari konzolu u robnoj kući dok nas ne isteraju. To čudo se tek pojavilo, trgovci su rado puštali mušterije da odigraju partiju Pekmena, SpejsInvadersa ili Defendera, nama je bilo svejedno šta se od tih igrica vrtelo u datom momentu, bitno beše da se dočepamo džojstika i prilikom jednog nakon nastavnog pohoda ugledah na polici ogromnu knjižurinu, zauzimala je počasno mesto kao kralj na tronu. Sa ove distance, čini mi se da su me Božiji prsti uhvatili za uvo i odvukli do te knjige. Beše to neka enciklopedija SF ilustracija, oči nisam mogao da skinem sa ful kolor slika u A3 formatu i tada me je zdrmalo i povuklo trajno ka nerd kategoriji.

Spomenuo sam da se SF nudio tamo na svakom koraku, misleći pri tome na televiziju i bioskope. Biblioteke tada nisam posećivao.

Sve vreme moga bitisanja u Vircburgu, na sva tri kanala su puštali serije i filmove iz žanra.

Prastara serija o Fleš Gordonu, kontam iz 50-tih u crno beloj tehnici, Star Trek, Orion 8, Bak Rođersitd, beše ih dosta, a bioskope je poplavila B produkcija SF filmova. Ni pod hipnoterapijom ne bih mogao da izvučem koliko sam ih nedeljom, pre podne im beše termin, pogledao.

Onda je došla Odiseja 2001 koju sam prespavao, Bliski susret treće vrste koji sam okarakterisao kao „truba“ i Star Wars koji sam gledao ne trepnuvši a moguće i ne dišući do odjavne špice. Alien i Hevi Metal su mi bili nedostižni; molbe i cmizdrenje blagajnici da mi proda kartu beše uzaludan, zakon je bio jasan i striktno se primenjivao. Nisam imao 18 godina i ende.

Povratkom u Jugu, u Sarajevo, sa svojih 15 godina bivstvovanja na ovoj zemlji, bio sam već formirani i zagriženi SF ljubitelj tako da život u rodnom gradu nije bitno uticao na moju literarnu i žanrovsku opredeljenost. Počeo sam da čitam i biblioteka mi beše crkva a klasici (Asimov, Klark, Herbert, Bredberi, LeGvin) sveto pismo. Začuđujuće je da su u onom „zatvorenom komunističkom društvu“ biblioteke bile jako dobro opskrbljene žanrom, barem klasicima. Naravno, moram da spomenem Sirijus pa za njim Alef. Moju opreznost je uzdrmala činjenica da sam morao, verovali ili ne, rezervisati primerak Sirijusa na obližnjoj trafici pre nego što stigne, rasprodavao se u roku od sat ili dva. Sada se valja po buvljacima na kilo pa mi taj prizor izaziva tugu.

U tom periodu su počeli da me svrbe prstići da stvorim svoj svet. Mislim da je taj svrab izazvan rubrikom u Sirijusu u kojoj urednik jasno i kratko odbacuje pristigle radove. Nisam se usudio da pošaljem nešto, to onda beše mnogo komplikovano. Nije bilo kompjutera, tastatura i mejlova, pisaću mašinu nisam imao niti sam se usudio da zatražim da mi se kupi a rukopis mi je bio i ostao iskonski užas. Ipak, moj prvi literarni pokušaj je osvanuo u običnoj svesci, žestoki drp-of Ćurčićeve „Šume, kiše, grad i zvezde“ objavljene u nekom broju Sirijusa.

Voleo bih sada da vidim svoj prvenac pa da se pošteno nasmejem.

Dođe i vreme plavog listića sa naslovom „poziv“ iz vojnog odseka i, nakon toga, onaj nesrećni rat.

Za vreme JNA službovanja uspeo sam da pročitam Markesov „Sto godina samoće“ i po koji Sirijus, drpnut od poručnika, takođe pritajenog nerda. Prepoznali smo se a pravili se da nismo, vojska je to. Bog me ubio ako se ičega sećam iz Markesovog dela, prespavao sam, čini mi se, svaku drugu stranicu. Znaš kako je u vojsci, prvih šest meseci uvek gladan i umoran, a narednih šest – umoran i gladan.

Nakon rata, obreo sam se u Novom Sadu gde sam, željan žanra, pustošio biblioteke. Lovio sam „tvrdi“ SF, ali radoznalost je jaka u meni pa sam nišanio i ostale podžanrove.

Dođoše kompjuteri, dođe i internet a sa njim forumi i ola, spomenuti svrab u prstićima se konačno pretvorio u kuckanje po tastaturi a to kuckanje u priče. Priče koje sam kačio na jedan mali SF forum i koje je vlasnica izdavačke kuće Tardis, Spomenka Stefanović Pululu, primetila.

Njena ponuda da to objavi ostavila me je zatečenog i iznenađenog, istovremeno i ponosnog pa je porođaj „Anđeli na kocki šećera“ u slavlju i veselju počeo.

Bilo bi od mene veoma nezahvalno da ne spomenem Radmila Anđelkovića koji je moje pokušaje i mene opismenio i doveo u red iako je batrganje sila koja je jaka u meni.

Tako, nadam se da nisam dojadio sa ovom katedrom (umem ja to) i da si dobio odgovor na svoje pitanje.

Hronike Helma: Godine 2010 objavio si prvu zbirku priča, “Anđeli na kocki šećera”, u kojoj si spojio srpski folklor sa elementima svetske fantastike. Jedna od karakteristika zbirke je da sadrži pet priča koje se zapravo prepliću te se mogu čitati kao jedna celina.

Naslovi priča su:

Anđeli na kocki šećera
Poslednje putovanje splavara
Kako je Mitar spasao svet
Kako Radenko umalo da upropasti svet
Miris šljivovice: Uskrsnuće Fujte

Iz nekih imena može da se nasluti da je humor sastavni deo tvog stvaralaštva.

Odakle je došla inspiracija za zbirku?

Saša Robnik: Eh, inspiracija. Najčešće pitanje u vezi pisanije koje mi se upućuje je – odakle crpiš inspiraciju – i onda mi dođe da lanem ali se (skoro) uvek obuzdam i nasmešim.

Inspiracija nije bunar koji se negde nalazi pa da se ode i napoji, nije ni posmatranje zalaska sunca sa planine, niti je dramatično-romantični pogled na uzburkano more. Inspiracija je, meni, neki događaj koji uhvatim krajičkom oka, neka reč ili rečenica koju pokupim od slučajnih prolaznika ili sagovornika, novinski naslov, svakodnevna vožnja i psovanje učesnika u saobraćaju ili kvar na veš mašini. Dakle, svakodnevne situacije koje samo u mojoj podsvesti pokrenu neki mehanizam, mehanizam koji počne od jedne cigle da pravi neboder, tj, priču.

Konkretno, priča “Kako je Mitar spasao svet”, iz zbirke “Anđeli na kocki šećera”.

Onomad beše aktuelno puštanje u pogon LHC-a (velikog hadronskog sudarača). Sećam se da se svetska naučna javnost uzjogunila oko mogućih otvaranja crnih rupa pa sam sa kolegom sa posla počeo da naglabam o tome i u jednom momentu, totalno nezainteresovan, mi reče ovako a unapred se ne izvinjavam na ružnoj reči:

– Ma jebo crne rupe.

Ta rečenica mi je odzvanjala po glavi cele dve sekunde i tras, prva cigla nebodera je polegnuta.

Verovatno se velika većina čitaoca ovog intervjua pita o čemu je reč, pa ću da objasnim. Naime, u spomenutoj priči se, fakat, usled eksperimenta otvara crna rupa i polako guta svet a naš junak, domaćin sa sela koji je odrastao u mističnim okolnostima, spasava svet svojom nadnaravnom sposobnošću, istom onom koju je spomenuo kolega – jebo crnu rupu. I naš junak je to uradio i zatvorio je tim „činom“. Ups, spojlerisao sam, je l’ da? Ako, valjda će nekoga zagolicati kako je to moj Mitar uradio! Začin u svemu tome je sestrinstvo veštica neba i zemlje srpske, koje su odgovorne za celu ujdurmu, nisam odoleo da ih ne uključim.

Zatim je usledio nastavak sage, o Radenku, Mitrovom najboljem drugaru i priča o Fujti (fuj to), Mitrovom psu koji takođe poseduje mistične, skoro uvek komične sposobnosti. Uzgred, Fujto je mnogima najomiljeniji karakter u pričama.

Spomenuću i okidač za priču „Poslednje putovanje splavara“; veliki sam ljubitelj zombi cirkusa, pa nisam mogao sebe da uskratim za zadovoljstvo ličnog doprinosa ali nikako po šablonu, trebala mi je originalna pozadina koju sam, nadam se, uspeo da izgradim, pozadina tipa – neumiranje ljudi mora nekoga da nasekira a koga će nego anđele.

Nadam se da sam ovim primerima uspeo da predočim funkcionisanje svog mehanizma inspiracije, šta god ona značila.

Hronike Helma: Od objavljivanja Anđela prošlo je jedanaest godina, ljudi su je kupovali, čitali… ovde bih napomenuo da si se pobrinuo da zbirka još uvek bude dostupna te može da se naruči preko linkova

https://www.korisnaknjiga.com/andjeli-na-kocki-secera-naslov-33857

https://www.knjizara.com/Andjeli-na-kocki-secera-Sasa-Robnik-131570

https://www.biblio.com/book/andjeli-na-kocki-secera-robnik-sasa/d/446758040

Takođe je ima na

https://sr.bookmate.com/books/kHSAGOqI

Elem, sigurno je bilo i povratnih reakcija od strane čitalaca a te reakcije su sastavni element na kome pisac u godinama nakon objavljivanja stiče utisak o svom radu.

Kako bi sada, jedanaest godina nakon objavljivanja Anđela, predstavio čitaocima tvoju prvu zbirku?

Saša Robnik: Pa vidi, predstavio bih je vrlo jednostavno – pročitaj, nećeš se pokajati.

Ovo ne govori sujeta, govori činjenica da nisam imao negativnih komentara ili kritika na zbirku. Ali pre toga bih je dobro prodrmao, sređivao do beskonačnosti, lickao i polirao.

Sa ovog vremenskog aspekta, nisam uopšte zadovoljan ispisom, znam da sada umem bolje ali takođe slutim da bi time zbirka izgubila svoj šarm. Naposletku, puštena je da živi svoj život.

Hronike Helma: Zbog raznovrsnosti tvog rada ponovo ću skrenuti temu sa književnih dela koja si napisao. Naime, osim pisanja ti si učestvovao u prevođenju Majkl Svonvikovog Periodnog sistema naučne fantastike. To je zbirka kratkih priča, ima ih 118. i svaka priča predstavlja jedan element u Mendeljejevom periodnom sistemu…. 

Saša Robnik: Da, taj projekat je uradila ekipa spomenutog malog SF foruma. Dobili smo dozvolu od gospodina Svonvika i krenuli. Ako me sećanje ne vara, meni je pripalo desetak, petnaest tih minijatura za prevod. Čak smo radili mini ilustracije za svaku priču. Ne bih znao koliko su prevodi dobri ali smo se lepo zabavili radeći te pričice. Sam gospodin Svonvik je bio zadivljen konačnim, vizuelnim rezultatom. Ne verujem da čovek govori i čita srpski, pa sam zato naglasio – vizuelnim.

Hronike Helma: Tvoje priče su objavljivane u Znaku Sagite, UBIQu, Omaji, Balkanskom književnom glasniku i Istrakonovoj zbirci “Apokalipsa laži”, u elektronskoj zbirci “Izvršenje pravde” koja je prevedena na nekoliko jezika. Takođe si zastupljen u izdanjima “V – fantastične priče iz ravnice” i „Nešto diše u mojoj torti“.

Zbirka “V – fantastične priče iz ravnice” se mogu naručiti na

https://www.delfi.rs/knjige/57565_v_fantasticne_price_iz_ravnice_knjiga_delfi_knjizare.html

https://www.knjizare-vulkan.rs/fantastika/22797-v-fantasticne-price-iz-ravnice

https://www.domacaknjizara.com/user/price/v-fantasticne-price-iz-ravnice-grupa-autora/33_2507_86070_1_0_0/item.jsp

Druga zbirka, “Nešto diše u mojoj torti”, dostupna je na

https://www.knjizare-vulkan.rs/domace-price-i-pripovetke/33584-nesto-dise-u-mojoj-torti

https://www.delfi.rs/knjige/90859_nesto_dise_u_mojoj_torti_-_zbirka_kratkih_prica_knjiga_delfi_knjizare.html

Obe zbirke su rezultat rada i saradnje grupe autora. U jednom slučaju je devet autora a u drugom deset. Kako se odvijao taj proces, kako ste došli na ideju da zajednički objavite zbirke koje su tokom vremena postale kultne? I naravno, a oprostićeš mi zbog dva pitanja, možeš li nešto više da kažeš o tvojim pričama koje su objavljene u ovim zbirkama?

Saša Robnik: Prvo želim da objasnim sledeće, ma koliko god da to „prevedene na nekoliko jezika“ zvuči sjajno, ipak moram. Moji pokušaji jesu prevođeni, mislim na šest ili sedam jezika, ali ti prevodi nisu rezultat inicijative i molbe izdavača u svetu, nego su rezultat moje angažovanosti na sajtovima za prevođenje, specijalizovanim sajtovima koji spajaju pisce i prevodioce. Ti sajtovi zatim polažu pravo na distribuciju prevoda širom online knjižara. Autoru ide mali procenat od prodaje a prevodilac grabi najveći deo kajmaka. Sajtu, tj, vlasniku istog, ostaje kusur od nekoliko hiljada uradaka a taj broj svakim danom raste. Lepo osmišljen koncept i lep način da se autor domogne čitaoca širom sveta. Ipak, svoj rad morate da prevedete na neki svetski jezik (engleski) pa da ga onda ponudite na daljnji prevod, niko (ozbiljan) se ne bakće sa srpskim. Nedavno mi se javio jedan bilmez iz regiona, hoće čovek da prevede sa srpskog na engleski novelu “Semafori gospodina Pačulija”, istina da me je mrzilo zbog specifičnog izraza u priči da ga sam prevodim, pa sam mu aminovao. Srećom, ti sajtovi imaju mehanizme zaštite od mufljuza; naime, nakon inicijalnog dogovora, prevodilac je dužan da u određenom roku dostavi autoru prvih nekoliko stranica na proveru pa ako autor smatra da je prevod ok, piči se dalje. U suprotnom, doviđons i hvala na saradnji. Gospon pametni je lepo propustio te stranice kroz gugltranslejt i bez imalo stida mi je poslao unakažen tekst, računajući na to da ne znam engleski.

Na kraju procesa ili inicijalnog prevoda ocenite prevodioca i to mu stoji na profilu, pa će ubuduće da translejtuje u Habuzenzeu.

Doduše, ne znamo svi sve jezike pa da proverimo početne stranice, ali postoje drugi mehanizmi provere kvaliteta koje sajt nudi.

No, na nemački sam ipak sve sam preveo, nešto i na engleski (Zbirku „Izvršenje pravde“) a sa nemačkog su rađeni prevodi na ostale jezike.

E tako, sad sam objasnio i umirio savest a sad ću koju da prebijem o mom najdražem ekipnom sportu, zbirkama „V – priče iz ravnice“ i „Nešto diše u mojoj torti“.

Nezaboravno, odlično i produktivno iskustvo. Beše tu mnogo zabave, mnogo novih poznanstava i prijateljstava i mnogo sjajnih priča!

Glavni inicijator te ujdurme je moj prijatelj i pisac Boris Mišić.

Nadošao čovek na ideju Zbirke V pa mi je uz prvo pivo potanko obrazložio, u čuvenom novosadskom kafiću Fokstrot. Nakon trećeg ili tamo nekog imali smo kompletno razrađen projekat, sa idejom koga sve da pozovemo. Izgegavši se iz mehane u neko doba, dali smo se na posao. Autori su se odazvali i pisanija je krenula, zahuktala, peglana, glancana i privedena kraju.

No, nuto vraga! Odbijenice izdavača su se nizale pa smo odlučili da mi to finansiramo preko takozvanog „crowdfunding-a“. Goran Segedinac je imao viziju kako ćemo i šta pa je, koliko se sećam a oprostiće mi se ako grešim, postavio projekat na neku platformu i sredstva su počela da stižu. Nedovoljna, ali ipak beše početak. Nešto smo dodali i izabrali izdavača, za to se pobrinula Milka Knežević Ivašković. Čekali smo da knjiga osvane a nije nam se prekidala saradnja, pa je neko (Bog me ubio ako se sećam ko) iz ekipe nadošao da i dalje sarađujemo, da napravimo elektronsku horor zbirku sa temom – Nova godina.

Pazi, pisanija je, kao što znaš, individualan i veoma ličan sport ali nama je kao ekipi tako sjajno išlo da smo bili željni novih izazova. Osvanula je i ta zbirka, ali bez naziva, tu smo se mnogo češali po glavama. Budući da nam je sve to bila odlična zabava i zezancija, šeretluka nije nedostajalo tako da sam lupio naziv „Nešto diše u mojoj torti“, bio sam siguran da ću biti odbijen ali nebitno, bitno beše da se trtljaju gluposti i cereka.

Očima nisam mogao da poverujem kada sam pročitao na zajedničkom četu da je taj opskurni, odvratni i imbecilni naziv (i dalje stojim iza toga) jednoglasno usvojen. Moj šeretluk, ničim izazvan, me je napravio kumom.

Torta je servirana pred novu godinu i imala je neverovatan broj skidanja. Počeli su osvrti i komentari, dobri i loši, ali nama je bilo divno i sjajno, naročito na promocijama iste. Negde usput je izašla i Zbirka V, lepo se prodavala i svi smo bili veseli i veoma srećni pa smo je mesili sedam godina zaredom.

Na žalost, član ekipe, svestrani i veoma talentovani Radoslav Slavnić – Raša, koji nam je radio ilustracije za prve Torte i ilustraciju za Zbirku V a i doprineo zbirkama svojim sjajnim pričama, prerano nas je napustio 2015. godine. Moje poslednje druženje sa njim beše u Kruševcu, na promociji Zbirke V i njegov prerani odlazak bacio je ogromnu i trajnu senku na nas i naše projekte. Velika nam beše čast i radost što smo radili i što smo se družili sa njim.

Pitao si me o mojim pričama u Torti i Zbirci V, pa da kažem koju o njima.

Sa njima sam se mnogo uozbiljio i otišao u krajnost. Ne samo što su priče pokušaj strave i grozomore, nego što mi to beše prilika da se rešim đavolčića koji me tera na šeretluke u pisanju. Doduše, bila je jedna priča za ne znam koju Tortu, bila puna zezancije i humora pa je ostatak ekipe odbio tako da sam pisao novu, čini mi se da ta nova beše Okno K-14, Azra.

Paradoksalno, uz svu našu zezanciju i provod, imali smo vrlo ozbiljan pristup pisanju, uređivanju, ocenjivanju i selektovanju.

Elem, kroz sve moje priče u Tortama, sem poslednje (tu sam onom đavolčiću dao pristup) se provlači jedan isti motiv – korelacija osvete, kajanja i oprosta i mislim da sam prilično uspeo u tome. Skoro svaki prevodilac koji ih je prevodio (pazi sad mojih usta što hvale, ne znam dokle će ali nadam se da neće dugo), istakao je njihovu neobičnost, jezivost i težinu. Naši čitaoci nisu bili toliko izdašni, no zapazio sam nekoliko sjajnih osvrta. Mislim da nema veće motivacije od toga. Sem para, naravno, koje u našoj žanrovskoj pisaniji bivstvuju isključivo kao apstraktni pojam.

Pisanje tih priča išlo je sa lakoćom; primenjivao sam svoj oprobani recept – prvo osmisliti kraj (lako je putovati kada znaš kuda ideš), identifikaciju i verodostojnost. Seting se sam nametne. Dok pišem, postajem protagonista, razmišljam i delam kao on, tj. ja a ne kako se očekuje. Nasuprot njemu uvek postoji neki antagonista pa sa njim imam veću slobodu. Upoznao sam u životu nekoliko različitih mentaliteta i dosta sam radio sa ljudima, pa mi to ne pada teško. Ako menjam junaku emocionalno stanje (uvek mora da je u nekom stanju, moji junaci nisu tupavi katatoničari), a ne osećam ih određenim intenzitetom – piši propalo. Verodostojnost je imperativ, zato su moji protagonisti uvek mali i obični ljudi; sa njima radim, sa njima se družim, sa njima živim. Nema čoveka bez mana i poroka, ne mogu da svarim priče u kojima junak ne stavi zalogaj u usta, jurca danima kroz roman bez sna, ne počeše se kada ga zasvrbi a uz to je moralna planina, kao Isus iz Nazareta.

Naravno, nećemo sada da opisujemo na tri stranice pod kojim uglom junak zabada viljušku u punjenu papriku, sasvim je dovoljno te elemente verodostojnosti instalirati u male digresije, kao – smučio mu se doručak na pogled mrtvog blablabla… – dakle, čitalac zna da mu je junak, sa kojim se identifikovao, namiren proteinima i da reaguje slično njemu, pogled na nešto mrtvo mu izaziva mučninu. Gladan ne rešava zločine niti spasava svet. Gladan gleda šta će pojesti pre nego što oslobodi princezu iz kandži veselih čudovišta.

Možda sam ovo izneo banalno, ali nadam se da je suština jasna.

Spomenuo sam da je motiv u tim pričama osveta, kajanje i oprost, želeći da zakoračim iza granice banalne horor šablonizacije. Duhovi, manijaci i čudovišta su divna galanterija, setimo se samo mutavog Džejsona, razigranog Fredija ili slinavog Aliena, to nije moj tanjir supe u pisaniji ali jeste, priznajem, u kušanju. U mojoj kuhinji, strava i grozomorane ne dolaze od spoljnih faktora, oni su uz malo junačenja rešivi, nego dolaze iz mraka sopstvenog bića. Dakle, urođenih, trajnih strahova i ostalih manifetluka podsvesti te posledica koje izazivaju.

Hronike Helma: Više informacija o zbirkama može se pronaći na stranicama

https://www.facebook.com/NestoDiseUMojojTorti/

https://www.facebook.com/vfantasticnepriceizravnice

Međutim, ovde bih se zadržao na tvojoj noveli koja se zove “Semafori gospodina Pačulija” i koja obrađuje temu na koju smo svi u nekom trenutku života pomislili…

Saša Robnik: Novelu „Semafori gospodina Pačulija“ sam napisao davne 2010. i pet godina mi je čučala na HDD-u vrebajući svoj trenutak. Navrebala ga je 2015. u časopisu Znak Sagite.

Boban Knežević, glavni i odgovorni, raspisao je konkurs za šaku kratkih priča i jednu novelu, pa sam pomislio – što da ne, nemaš šta da izgubiš. Zaista nisam izgubio. Naprotiv, mnogo sam dobio. Nije mala stvar ubosti naslovnu novelu u tom časopisu.

Tema priče, zaustavljanje i zamrzavanje vremena, jeste mnogo puta obrađena ali meni beše potrebna da iznesem jednu tužnu, svakodnevnu dramu. Radmilo Anđelković je za nju napisao da pokušavam da spojim nespojivo, dakle, jedna teška i vrlo emotivna priča protkana dobrim zezanjem i šeretlukom koji završava veoma tužnim ali pravim hepiendom. Možda jeste ostalo na pokušaju, ali priča je, ne samo od čitalaca nego i kolega pisaca, sjajno primljena. Razumem da spajanje nespojivog nema smisla, ali mnogo sam sebe uložio u tu novelu, tugovao sa svojim junakom do cmizdrenja a opet se smejao kao lud na brašno njegovim – mojim budalesanjima. Ukratko, divno sam se zabavljao pišući je, na svakom mogućem nivou, a dok se zabavljam lupetajući po tastaturi, znam, osećam u kostima da je to dobro i da će priča naći svoje srodne duše.

Ne mislim da mi je najbolji rad, kao što je neko napisao na forumu ZS, ali mislim da mi je najemotivniji. Po prirodi takav, ne mogu zamisliti terminatorsko pisanje slično faktografskoj vožnji kroz scenosled. Moram da vozim čitaoca po rolerkosteru emocija, mora da bude zezanja i humora koji jeste deo života a moj junak, kao i ja, ne može da živi bez hrane, cigara i pokojeg piva. Kao što rekoh, moji protagonisti su mali ljudi koji neizazvani upadaju u skrajnute, fantastične okolnosti, pa neka čitalac na kraju prosudi da li su izrasli u velike ljude ili ne. Smatram da je spomenuta novela idealna dilema za to.

Hronike Helma: Osim u štampanom, tvoje priče, novele i knjige mogu se pronaći u elektronskom obliku. Maločas smo spomenuli novelu “Semafori gospodina Pačulija” do koje čitaoci mogu da dođu putem linkova

https://keerust.xyz/44070a1d1e005b58111c0d445455454c44461f

https://www.barnesandnoble.com/w/semafori-gospodina-paculija-sasa-robnik/1139321071

https://www.scribd.com/book/503807239/Semafori-gospodina-Pa%C4%8Dulija

https://www.smashwords.com/books/view/1079721?fbclid=IwAR1QmsTEL1CuXE1w7JcNh6PyPmIVA9D55ZcGINdiayGAxMd0yBFXgcQh6_A

Namerno sam naveo veći broj linkova jer sam želeo da predstavim bogatstvo ponude ali i različite mogućnosti koje čitaoci mogu da iskoriste. Jedna od njih je da kupac sam određuje cenu…

Saša Robnik: Kupac određuje cenu (u prevodu, ukucaj 0 i plati toliko) – upravo zbog te ponuđene opcije sam odabrao Smashwordsonline knjižaru za distributera, mada, pravila postavljanja, tj. formatiranje teksta koje zahtevaju je suludo, skoro besmisleno, ali da se savladati.

Svestan sam da ljudi još uvek nemaju poverenja u online plaćanje ili ih mrzi da trznu platnu iz novčanika i prepišu brojeve pa mi je to idealno, a nigde nije naglašeno da se novela ne mora platiti, kao ni roman koji mi je isto okačen na tom sajtu, pa da obavestim. Stoji preporučena cena koja verovatno odbija, ali pažljivim izučavanjem da se iščačkati da 0 radi posao. 

Napisao sam već da je zarada od žanrovske proze apstraktan pojam i živi samo u našoj mašti. Ako je naša imaginacija u stanju da stvara svetove, naravno da će kroz nju, povremeno, proleteti eskadrila roda sa džakovima punim eura. Cenim da kolege autori nisu gadljivi ni na dolare pa nisam ni ja.

Lepo je postati „full time writer“, još lepše kada bi se to ostvarilo.

Doduše, ima opcija i da se knjiga skida za mufte (preporučena cena 0) ali me je jako zanimalo koliko će se ko otvoriti. Bilo je i takvih čitalaca pa im se posebno zahvaljujem.

Lepo je, za promenu, videti i nešto drugo sem 0.00 na paypal računu.

Hronike Helma: Tvoje poslednje delo je roman “Anđeo sedmog dana” u kome opisuješ dešavanja u danima koji prethode Apokalipsi. Tema je zaista izdašna i obrađena je u mnogim knjigama i filmovima. Međutim, tvojoj kreativnosti nije bio problem da na specifičan način napraviš pravi dar-mar sa ustaljenim mišljenjem koje svi imamo o tom događaju i da napišeš knjigu o Apokalipsi na jedan sasvim originalan način. Kako bi čitaocima predstavio Anđela sedmog dana?

Saša Robnik: Anđeli sedmog dana su nastali iz potrebe za omiljenom mi temom o funkcionisanju ljudi u najekstremnijim mogućim uslovima, apokalipsi, ali takođe iz potrebe da se vrnem na šeretski kolosek. Pride, da još malo protutnjim svetom koji sam stvorio sa zbirkom „Anđeli na kocki šećera“.

Kažeš, apokalipsa je mnogo raubovana tema i sasvim si u pravu a ja još uvek uzalud tragam za neprežvakanom. Moji anđeli sedmog dana i ja se mnogo zahvaljujemo na toj izjahanosti,  jer svaki način predstavljanja apokalipse ili nekog drugog tematskog okruženja kroz prozu je putokaz pride kojim ne treba hoditi, dakle, smišljamo novi način i kraj, nema druge alternative za svežinu.

Čitaocima bih predstavio „Anđele sedmog dana“ kao i „Anđele na kocki šećera“, vrlo jednostavno – pročitaj ako te zanima tema, nećeš se pokajati, bez veze je da blurbujem i da šminkam. Dodao bih – uvek možeš da zaklopiš knjigu ako ti se ne dopada.

Nisam čovek od promovisanja, zaista ne volim da javno nastupam i još uvek sam romantičnog i pogrešnog mišljenja da će dobra knjiga naći svoj put, uprkos tome što sam se uverio da neće bez jakog guranja i da nema uspeha bez laktanja, nema čitalaca bez nuđenja.

Hronike Helma: U Anđelu sedmog dana ima, kao što ime kaže, anđela. Ali ima i onih drugih. Šta bi rekao o likovima u knjizi? Da li si inspiraciju za njihovo stvaranje našao u okolini i kako se odvijao proces njihovog osmišljavanja?

Saša Robnik: Likovi u romanu, bez obzira da li su protagonisti, anđeli ili demoni osmišljeni su po modelu malog čoveka. Išao sam onom da je Bog stvorio čoveka po liku svome.

Roman je pisan iz tri perspektive. Sa perspektive grupe vojnika i civila koji se sticajem okolnosti nađu na istom mestu u isto vreme, zatim anđela i na kraju demona. Svi se oni povremeno prepliću i svi oni su obični šljakeri u svojim firmama. Ljudi izgubljeni u novonastalim okolnostima, anđeli arogantni zbog večitih pobeda nad konkurencijom ali i detinjasti, željni zemaljskih zadovoljstava. Demoni nastupaju sa kompleksom niže vrednosti te su naravno podli i pokvareni do srži, kako i dolikuje. Upravo takva postavka mi je omogućila rado mi viđeni šeretluk. No, nisam lišio roman ozbiljnih, junačko epskih momenata, ali isključivo od malog radnog čoveka u vanrednim uslovima. Nije teško zaključiti odakle mi inspiracija za takvu postavku karaktera.

Radnja ukratko, ostao sam je dužan u prethodnom pitanju:

Nečastivom je dojadilo da ne zna čija je kreacija, sve se više ljudi udaljava od vere i ceni da je nastupilo njegovih pet. Organizuje sastanak na Bogom i predlaže mu trajno razrešenje, apokalipsu, da se odvoje vernici od „njegovih“. Za čudo, Bog pristaje ali pod određenim uslovima definisanih sporazumom, te šalje svoja dva top anđela na Zemlju da nadgledaju sporazum, znajući kakva je konkurencija. Odabrana je i kontrolna grupa, radnici benzinske pumpe pokraj auto puta i koliko god da je podlost jaka a anđeli detinjasti i željni zemaljskih zadovoljstava, ipak su mudri i imaju svoje mehanizme delovanja protiv kršenja dogovora.

Hronike Helma: Anđeo sedmog dana je dostupan u nekoliko oblika.

Digitalna dosada je uradila audio obradu i audio knjiga može da se naruči na linku

http://digitalnadosada.com/andjeo-sedmog-dana-sasa-robnik-audio-knjige-na-srpskom-jeziku/

Na istom linku može da se čuje i demo snimak knjige.

Roman je u elektronskom obliku dostupan na

https://www.barnesandnoble.com/w/andeo-sedmog-dana-sasa-robnik/1139047102

https://www.smashwords.com/books/view/1074494?fbclid=IwAR2-rZQsjEIwFmZKOTQxhgAMYMPNcjvD3aVn_D3h_KmUXIHin6P2Kvrw1Kk

Tvoj književni opus je veoma raznovrstan a načini predstavljana su raznoliki. Šta nas u budućnosti očekuje iz tvog pera?

Saša Robnik: „Budućnost pripada onima koji veruju u lepotu vlastitih snova“.

Divan citat, nabasao sam slučajno na njega, potpisuje ga Eleonora Ruzvelt a vezao bih ga uz svoje buduće pisanije. Na žalost, za sada ne sanjam ništa lepo, ne sanjam uopšte. Lako bih našao opravdanja za to ali ne bi bila verodostojna, no, svrab u prstima i dalje postoji, ponekad me prožme.

Dve priče, jedna kratka i jedna, po konceptu, roman, kompletno smišljene, stoje negde na poslednjoj trećini nedovršene. Nešto opasno nedostaje a kada nešto nedostaje to znači da se za tim traga, uglavnom uzaludno. Druga priča je započeta tom potragom.

Bojim se da je budućnost moje pisanije neizvesna; osećam da imam sve manje slobodnog vremena i da me životne obaveze stiskaju sa svake strane kao u presi. Ups, ode mi verodostojnost opravdanja.

Na žalost, tako je sada i iskreno se nadam da će se to promeniti i da ću nabasati na ono što nedostaje. Slutim da mi nedostaju pritisci, kao što beše na sjajnoj književnoj radionici ZS ili ekipnom nastupanju kao što beše sa Zbirkom V i NDUMT ali ta divna vremena su prohujala.

Hronike Helma: Osim pisanja, posvetio si se još jednoj umetnosti. Pirografiji. Više informacija, kako o tvojim delima tako i o pirografiji, čitaoci ovog intervjua mogu da pronađu na tvom profilu

https://www.facebook.com/sasa.robnik

i na stranici

https://www.facebook.com/salenspirografija/

a ja namerno neću da kažem ništa, već ću reč da prepustim tebi. Otkud ljubav prema pirografiji i o čemu se tu, zapravo, radi?

Saša Robnik: Odmah da razjasnim, pirografije ne radim rukom, radi je mašina. Oduvek sam bio fasciniran automatonima, robotima i CNC mašinama pa sam često guglao za tim čudima a Gugl kao Gugl, prati vas kao senka pa vam izbacuje ciljane oglase da zavrne spiralu interesovanja i izmami koji dinar.

Tako sam i nadošao na ideju da namirim svoju staru strast. Mesecima sam opčinjeno gledao i proučavao jednostavnost i genijalnost te mašine (brzo sam precrtao 3D štampače i CNC mašine za rezbarenje) ručne, garažne izrade što vuče vrelu žicu promenjivom brzinom po drvetu.

Naravno, nije sve tako jednostavno, čak je vrlo komplikovano podesiti sve parametre (brzinu, temperaturu žice, ugao itd da se dobije željena nijansa) a o pripremi drveta, hemijski i fizički, da ne govorim.

Rezultat skoro nikada nije kao na monitoru; slika se mora prilagoditi mašini a ona je mutava i gluva, neće mi kazati je l’ sve ok ili nije, tako da je baratanje fotošopom da udovolji mašini imperativno. Sve to čini stvar uzbudljivom i sjajnom, kao avantura Indijane Džonsa. Vidiš, kad jednom krene nema povratka, greške se ne ispravljaju, drvo je spaljeno i kraj priče a rezultat vidim tek nakon nekoliko sati, kada mašina završi svoje i sve vreme moram da se muvam oko nje; ako negde zapne a ne reagujem, drvo će da plane i eto đavola. Pola od tog vremena sedim uz nju i fascinirano posmatram kako stvara liniju po liniju slike.

Naravno, sve je to jako skup sport, od same mašine pa do materijala, zato sam svoju igračku ponudio u komercijalne svrhe. U proseku, za jedan A4 mi treba oko 5 do 6 časova angažovanosti, od pripreme drveta (što mi zadaje glavobolju), obrade slike u fotošopu (još veću), samog rada mašine, lakiranja i uramljivanja.

No, uprkos ispucanom limitu na kreditnoj i svim nervozama, čačkanju i učenju, pirografija mi predstavlja veliko zadovoljstvo i uglavnom daje sjajne rezultate.

Hronike Helma: Ti si učestvovao u nekoliko izdavačkih poduhvata. Iz tog razloga verujem da si stekao dragoceno iskustvo i, verovatno, saznanja koja mnogima od nas nisu baš dostupna. Ako bi bio u mogućnosti da promeniš i urediš knjižavno-izdavački sistem, počevši od pisaca, žanrova, izdavača, knjižara, uticaja i pomoći države, čitalaca… šta bi promenio i kako bi sve to uredio?

Saša Robnik: Sa „Anđeli na kocki šećera“ sam imao iskustvo koje bih poželeo svakom autoru. Izdavač prepozna, ponudi i proces krene. Sa časopisima koji drže otvorene konkurse, takođe. Dakle, napišeš, negde to pošalješ ili okačiš gde će da bude prepoznato. Ili neće, ali bitno je da pokušaj bude na izdavačima vidljivom mestu, dakle, na nultoj tački procesa.

Na žalost, to u praksi ne ide baš tako. Prečutni dogovor, neka podrazumevana pristojnost, je da kada pošalješ izdavaču svoju knjigu, ne šalješ je drugima. Budući da odgovora nema mesecima ili ga uglavnom ne bude uopšte, smatram to sasvim bezveznom rabotom, tako da bih prvo promenio upravo to – da izdavač reaguje (odgovori) u nekom razumnom roku, ipak, to mu je deo posla a piscima ukinuo tu finoću o neslanju drugim izdavačima, pa ako vredi, ko pre devojci.

Da bih izbegao uzaludno čekanje, kontaktirao bih IK putem mesindžera sa pitanjem da li objavljuju domaću fantastiku i da li primaju rukopise (fajlove) iste; odgovor bi usledio u roku od odmah do dva dana.

Donekle mogu da razumem arogantnost velikih izdavača, mnogo je ajkula u maloj bari. Čitalaca tek šaka, pisaca malo veća a nameti, u takvim okolnostima, ubijaju. Ako tome dodamo naše okolnosti poslednjih tridesetak godina, u kojima su ozonirane bulumente silikonskih Mara Bubašvaba navodili Anu Karenjinu kao svoju omiljenu spisateljicu a bosovi klanova, pred kojima su Sicilijanci obarali pogled od sramote, menjali vrednosti društva, ne čudi što je pisac skrajnut na margine i da mu se konstantno dobacuje „koliko para imaš od toga“ i „šta će ti to“.

Svedoci smo da je epska fantastika uzela primat. Voleo bih da je to posledica ukusa čitalaca ali verujem da nije, verujem da se ide komercijalom i da se tako formira ukus. Da se razumemo, nemam ništa protiv epske, rado je gledam u filmovima i serijama a nekada sam je čitao. Napomenuo sam da je „hard“ SF moj tanjir čorbe, skuvan još u detinjstvu pa mi je žao što je potisnut u drugi izdavački plan.

Vidim da mnogi zameraju navalu mladih lavova pera. Ja ne, mislim da je to sjajna stvar. Od kvantiteta se da napabirčiti pokoji kvalitet a početne ambicije tipa „saću ja da napišem roman“ većinom usahnu na četvrtoj stranici. Zlo u tome je što nemali broj takvih entuzijasta plate izdavanje, pa se javlja izvesnost da u ruke čitalaca padne usmrđena riba koja će trajno da ogadi čitaocu domaći žanr. No, shvatam da je to začarani krug. Izdavači moraju da žive od nečega a entuzijasti bi da imaju svoju knjigu i tako nam je kako je, vrtimo se u tom krugu nemoćni da nešto promenimo.

Država bi morala, pod hitno, da reaguje i spase omladince od totalnog moralnog sunovrata. Na primer, da iskoristi omiljeno blejanje naroda po kojekakvim zadrugama ili farmama i organizuje rijaliti autora.

Što da ne, odabrani pisci sedam dana zajedno u izolaciji, pa neka narod vidi kako izgleda intelektualni duel, lepo izražavanje i zdrava diskusija o nečemu višem sem standardnog – čiji je u čijoj, koja marka silikona ne izduva kada se utegne, koliko je ko odvalio robije i koliko je ko u mladosti napljačkao po zapadu.

Možda se nekome od tog dela populacije to dopadne. Kažem, država bi mogla štošta, ali država sa velikim D. Padaju mi na um još kojekakve (sulude) ideje za popularizaciju knjige i žanra, ali da ne dužim, ionako sam se baš otvorio. Ipak, raduje činjenica da nam se žanr jako dobro drži u ovim okolnostima. Imamo mnogo jakih i starih udruženja, foruma, grupa, spomenute lavove. Dakle, ima nade, naš tunel nije toliko krivudav da se ne vidi svetlost na kraju.

Hronike Helma: Saša, ti si svestran stvaralac bogate mašte i velikog umeća u pisanju i ja znam da nisam dotakao sve teme o kojima bismo mogli da pričamo. Nadam se da ćeš mi oprostiti na tome i takođe se nadam da ćemo u budućnosti imati priliku da ponovimo naše druženje na kome bismo ispravili taj propust i ujedno razgovarali o tvojim novim delima.

Saša Robnik: Hvala tebi, ponovo, na ovoj prilici i zadovoljstvu koje si mi pružio, mnogo sam uživao odgovarajući na tvoja lepo smišljena pitanja. Nemam često priliku da sa kolegom po peru prebijem koju o omiljenom nam žanru. No, vratio bih se na uvod; spomenuo si da spadam među vodeće autore žanra i uprkos što bih voleo da je tako, ipak nije, ali moja sujeta ti se klanja i zahvaljuje na tom mišljenju. Tu su mnogo stariji (po stažu pisanije), kvalitetniji i produktivniji, da ih ne nabrajam, pa ne mislim da sam stekao pravo da hodim po Olimpu a za netaknute teme ne brini, iz jednog cuga se ne može popiti bure!

Hvala i čitaocima intervjua koji su uspeli da doguraju ovu katedru do kraja ili su makar pokušali! 

dragan

dragan

Ostavi komentar